20. jun
Bratislava je prostranija, umivenija bliznakinja Novog Sada, jedan veliki Liman koji je širokim Bulevarom Vuka Karadžića (da, naš, poštuju ljudi) povezan s jedne strane sa Dunavom i Starim gradom, a s druge sa vrhovima jezika Malih Karpata koji se tu završavaju – ili počinju, zavisno od perspektive. Tu je njihovo Dedinje.
Najveće gradilište im je dugo bio Sky Park, čedo imaginarijuma Zahe Hadid, koji je bivše zagađeno industrijsko zemljište pretvorio u prestižnu poslovno-stambenu četvrt. Četiri solitera zaobljenih, mekih kontura, kao četiri klipa kukuruza, posađena su tako da daju fantastičan pogled i na Dunav, i na Beli dvorac i na poslovnu četvrt pored.
Meke konture su i vizuelna paradigma za ukupan pristup: takozvanu blagu gustinu (gentledensity) zgrada u naselju, forme i položaje koji nisu vizuelni zid betona i stakla, koje puštaju kraj da diše, odmak od nagomilavanja kvadrata po svaku cenu, od tovarenja masivnih navrat-nanos formi u cilju sisanja svake kapi profita iz zemljišne površine. Nema utiska zgužvanosti, natrpanosti, košnice – samo transparentne modernosti. I pored toga, Jurkovičova Toplana (Teplaren), istočnoevropski eho modernog Tejta u Londonu, bar što se adaptacije tiče…
Ima Slovačka svakakvih problema, ali se pajalica Evrope vidi češće nego što sam očekivao.
25. jun
Kada prašina istorije provitla ponovo Srbijom, kada pred vremenom ostane samo ono što je najčvršće u našim misaonim postignućima – individualne i kolektivne katedrale koje su preživele nemilosrdnu koroziju svakodnevice i politike i banalnosti i trendova i osveta i kratke memorije i drugih dnevnih razređivača – ime Gorana Markovića će biti jedna od tih katedrala. Oni koji su ga proganjali i oduzeli mu zasluženu nacionalnu penziju biće zapamćeni samo po tome, večito okovani svojom tamom za večito svetlo, pokopani bez drugog traga u nekoj zajedničkoj mentalnoj aleji nezaslužnih građana.
29. jun
Strah stvara paniku, panika stvara bol, bol stvara bes, bes stvara mržnju.
'Danny Nedelko'/TheIdles
Usred ove pesme bristolske pank grupe, posvećene migrantima i nedostatku empatije u odlazećoj konzervativnoj britanskoj vladi, u masi Glastonberi publike ispred bine se pojavio naduvani čamac sa lutkama migranata u njemu. Podrazumevajući da je u pitanju teatarski deo koncerta, kreativna intervencija grupe da bi svoju poruku „zakucala“ i na vizuelni način, publika je čamac prenosila rukama preko svojih glava, mučni umetnički simbol koji plovi preko (ovoga puta) srdačnog ljudskog mora…
Tek posle se saznalo da je jedan drugi umetnik – Benksi – iskoristio koncert za nenajavljenu i neočekivanu intervenciju – na iznenađenje i same grupe! Publicitet u britanskim medijima koji je ova „podvala“ donela bio je spektakularan! Ništa ne treba bacati danas, nijednu priliku da se suprotstavi cunamiju propagande, grubosti i ideološke ostrašćenosti – i što je ideja neobičnija, to je veći efekat. Ideja nadoknađuje budžet…
29. jun
Kultura jednog društva – dispozitivni „sistem“ – najmoćnija je i najperfidnija sila za oblikovanje pojedinca. Ili je usvajamo, ili od nje bežimo, nema između, ali kada je upijamo, to radimo osmozom, nesvesno, dišući kulturnu atmosferu jednog prostora i svih njenih uticaja.
Moćan je crv, sistem; buši neumorno, i nečujno.
Kada se ljudska rasa ponovo suoči sa svojim demonima, kada doguramo do finalnog egzistencijalnog trenutka, čija će kreativnost pobediti: ona života i radosti ili ona smrti i represije? Erosa ili Tanatosa? „Dekadencije“ ili „Strogosti“
Danas je u Londonu bio Prajd, masivan praznik želje za životom, ideala jednakosti i shvatanja sveta koje je radikalan izazov većini ostatka planete. Da su pripadnici LGBTQ+ kultura svuda oko nas svedočilo je ne samo dvadesetak specifičnih „plemenskih“ zastava, već i sastav masivne parade sa desetinama hiljada učesnika.
Gej pripadnici vojske, policije, zdravstvenog sistema, obrazovnog sistema, javnog transporta, državne administracije, nacionalnog baleta i opere, poznatih pozorišta, velikih firmi, raznih nacija… masivna kreativna duga boja, oblika, veličina, godina, težina i stavova.
Tera me sve to da mislim: u predstojećim momentima globalnog haosa, kada se ljudska rasa ponovo suoči sa svojim demonima, kada doguramo do finalnog egzistencijalnog trenutka, čija će kreativnost pobediti: ona života i radosti ili ona smrti i represije? Erosa ili Tanatosa? „Dekadencije“ ili „Strogosti“?
Jer, i Hitlerova Nemačka je bila vrlo kreativna i inteligentna. Mnogi s oružjem, i komandom, i čizmama, i „pravom muškošću“, i pogibeljnim herojstvom, i „ispravnom“ gvozdenom ideologijom, i olujnim pogledima, i humorističkim hendikepom, i batinama, i odvratnošću prema fizičkoj slabosti, i s kompleksom „Bogom izabranih“ su bili kreativni.
I osvajači su kreativni, i ubice su kreativne, mučitelji su posebno kreativni… Komandosi su kreativni. SAS, SEAL i SAJ mogu da poubijaju izlaz iz skoro svake klopke. Mi, u svojoj mitskoj opijenosti, obično u takvim trenucima veličamo kreativnost „jakih“. Ali jedan autistični gej, Alan Turing, bio je taj koji je razbio „Enigma“ kôd, spasao stotine hiljada ljudi i skratio Drugi svetski rat bar za godinu dana; jedan žgoljavi univerzitetski uberštreber kao Openhajmer je upregao stotine razbarušenih naučnika i napravio atomsku bombu pre nacista, sve vreme žaleći se generalu Lesliju Grouvsu, zvaničnom upravniku projekta „Manhattan“, da su mu kolege previše seksualno aktivne i da se u Los Alamosu rađa previše beba.
Čija kreativnost je napravila veću razliku? Da li će ovako ostati i u budućnosti?
„Ozbiljnost je inherentno nestabilna“, da parafraziram Herodota; istorija mu daje za pravo.
Nadam se da ovu tezu nećemo morati opet da proveravamo u bliskoj budućnosti…
