Rasulo se sunce i ocrtalo mirno jutro u mom komšiluku. Ali ne lezi vraže: zaurlao je motor prve bušilice, za njim i druge, a uskoro je štektao hidraulični čekić i vrištao mali hor hiltija. Sa automobilskim trubama stigao je i ogromni silobus, zauzeo pola Mileševske i meša svež beton. Čeka da mu jave kada da istoči svoj tovar na gradilište u Lozničkoj, koja se već mesecima ugiba i mrvi pod njegovim teretom. Pod krmom gologlavih majstora napadnuti komšiluk kreće u novi dan.
Sa svakim podignutim spratom nove građevine Loznička tone u mrak i vlagu. Rastače se njena fina materija, njene građanske, psihičke i klimatske dragocenosti. Odlaze u nepovrat vile i dvospratnice, strehe i predbašte, visoko drveće, zidane ograde i kovane kapije, kako bi se neprekinutim frontom izgradila ivica budućeg stambenog bloka. Čudovište zatvorenih blokova nikako da se najede i nikako da trbušinu od zadovoljstva potapka. Diže se na još jednom pogrešnom mestu, u vanistorijskom i vankontekstualnom ubrzanju, da gleda na usku ulicu, a ostrag u svoje betonsko i unapred mrtvo unutrašnje dvorište. Da je veće, to dvorište bi dobilo bazenčić da vlasnicima digne cenu nekretnina, ali ovako malo u sebe ne pušta ni vetar, a kamoli prolaz, parkić, pse ili decu. Nova građevina se spreda odeva u arhitektonsku trikotažu, uzdajući se u klot i frket oplata, pa se tu samo kataloški bira, onda uklapa i sklapa. I opsenjuje prostota znamenjima više klase, šambranama i ostalim pokondirenim ukrasima. Iznutra se rabi i najmanji kutak i smišljaju „zone komfora“, a zapravo profesionalne varke udobnosti. Stanovi, stanovi, stanovi u zatvorenim blokovima, i još stanova, puno novih stanova, makar tesnih, makar mračnih, makar i praznih, mnogo kasica-sobica, mnogo prilika za štek i obrt, u tuđim komšilucima.
Sa svakim podignutim spratom nove građevine Loznička tone u mrak i vlagu. Rastače se njena fina materija, njene građanske, psihičke i klimatske dragocenosti. Odlaze u nepovrat vile i dvospratnice, strehe i predbašte, visoko drveće, zidane ograde
A ništa novo, zapravo. I moje komšije i ja doleteli smo ovde kao tuđini-vanzemaljci, u vreme nasilne urbanizacije soliterima i lamelama, kao generacija levitanata nad ovim krajem koji se mogao razvijati kao moderni produžetak Krunskog venca. Zbog nas su nestale bivša Bacetina i Jiričekova, a naši su se prozori visoko otvorili nad tuđim da im već decenijama potajno zavidimo na porodičnom i komšijskom životu u ponekom vrtu. Pretpostavljam da ondašnji pitomi komšiluk nije plebiscitom izglasao svoje samoubistvo, nego je po planu „višeg reda“ bio zbrisan proizvodnjom novoga i kolosalnim ogrešenjem o sve staro.
Šta je komšiluk?
Kao ležište svakodnevice i bliska neposrednost, kao čulna izvesnost kojoj ne treba nikakav dokaz, svojim dobrim i lošim stranama komšiluk neprekidno podseća da život nije negde drugde, već potpuno i jedino tačno, ovde i sada. Počinje tamo gde se završavaju ograde i zidovi stanova, kuća i bašta, gde unutrašnje stanovanje prelazi u spoljašnje. Od njega je zato nemoguće pobeći, previše je prisutan, ovostran, previše tu-bivstvujući. Mirišljav je kao komšijski ručak, čujan koliko i njegova larma, vidljiv kao njegov novi automobil, leden kao prostori Beograda na vodi, omračan kao nova Loznička. Miris je i zvuk, slika i ukus zajedničkog življenja. Katkad i dodir. A taj komšija i nije čovek, zapazio je jedan pisac, on je čitavo okruženje: „lajanje psa, zvuk klavira, spor oko zajedničkog zida, on je curenje gore od tvog, i ružičnjak bolji od tvog.“
O komšiluku su mnogo šta uočili Nušić i Sremac. Recimo, koliko jednostavno vesti iz tog prostora uvek nadevenog glasinama i istinama, probijaju obruče organizacije ljudskog društva. S kolikom lakoćom prodiru kroz porodice, druge komšiluke, stižu u čaršiju, kako se munjevito razlivaju po varoši i dopiru do institucija države i nadležnih u državi. I kako se ta svesaznajna uloga komšiluka, moglo bi se reći, domiče i same transcendencije, po slovu poslovice da Bog zna sve a komšiluk još i više.
Da li podsećati na iskustvo svetskog putnika Jovanče Micića da je najšire područje naše nastanjenosti svet, i onda zumom – kontinenti, države, gradovi, naselja, sela, kvartovi, sokaci, ulice i komšiluci, gde, ako su lepi, pa još i dobri, jedino vlada dobrodošlica, onaj osećaj kao kod kuće, i onaj osnovni smisao i cilj svog urbanizma i sve arhitekture – da stvore mesta dobrodošlice i u njima dobrodošle okolnosti.
Stoga je svakom komšiluku cilj da postane i ostane mesto istinskog pripadanja, koje se poetskim slikama ne vezuje samo za pastoralu širokog neba, lugova, planina i otoka. Najbolji gradski komšiluci sežu do zavičaja, pa i do ideala antičke kalokagatije, jer se u njima spaja estetsko i etičko – lep prostor i dobre komšije. A kad se tome doda uređenost i karakter, komšiluk dobija i svoj duh mesta. Dabome, u pogubljenom, izmoždenom i podivljalom Beogradu previše je upuštenih, raspadnutih i opasnih komšiluka, antikomšiluka, gde caruju gložnja i mržnja.
Opaučen repom jurišnog kapitalizma, a rasturen pohlepom autokratske vlasti, Beograd se otuđuje od komšiluka. Svoj istorijski zalazak dokazuje jadnim izgledom, zastakljenim terasama, balkonima bez cvetka, memlom prostora za koje niko ne mari jer pripadaju svima i nikome
Ta nasušna literatura takođe uči da komšiluk ima sopstvenu egzistenciju različitu od egzistencije drugih komšiluka, čiji su tvorci ljudi sličnih prihoda i obrazovanja, sličnog zbira materijalnih dobara. Te da bez sumnje postoji kolektivna svest komšiluka, jer gde je egzistencija tu je i esencija. Svaki komšija zatiče tu svest pre sebe samog, pa mu se ona spolja prirodno nameće, a životom u komšiluku poprilično usvaja i dalje prenosi. Iz te svesti, koja se ogleda u duhovnom raspoloženju pa i osećaju za vrednosti, proističe funkcionalna ujedinjenost komšiluka. Takva da je već davno uočeno da je svaki čovek graditelj svoje sreće, ali da su komšije nadgledale tu gradnju.
Sabiralište straha i gneva
I u svemu tome još i ovo. Kada se prema vlastitoj kući zaputi neko zlo, komšiluk je prvi na udaru – nasilja, kriminala, zagađenja, prva je žrtva uništavanja prirode i kulturne baštine. U tom času sabiralište je straha i opravdanog gneva, mesto smišljanja odbrane i prvih odgovora. Otuda stoji na početku razvoja pokreta, bio je i polazište revolucija, a mogao bi biti mikrokosmos promena.
Opaučen repom jurišnog kapitalizma, a rasturen pohlepom autokratske vlasti, Beograd se otuđuje od komšiluka. Ime mu je tursko i nosi ga još od doba Turaka, ali nekako opstaje, no više kao arhaizam, zagubljena kategorija provincijalnog prizvuka, prokazan na više ravni. Svoj istorijski zalazak dokazuje jadnim izgledom, zastakljenim terasama, balkonima bez cvetka, memlom prostora za koje niko ne mari jer pripadaju svima i nikome.
Kao i drveću, komšiluku je teško u gradu koji izgrađuju bivši fudbaleri, košarkaši, biznismeni s poternica i ostali miljenici vlasti. To su gusti blokovi stambenih atoma koji ljude ne povezuju, već štite od zajednice, bez mesta okupljanja, s brzoprolaznim prostorima, pravljenim kao od bede. Teskobni holovi, uzani i mračni hodnici eliminišu javni život, te je komšiluk tek „treće mesto“ između doma i posla. Ta moderna pogrebenost komšiluka idealna je za investitore i još idealnija za političare. Javni prostori zadržavanja, dokolice i rada investitorski su neisplativi, a politički opasni.
U okruženju usmrćenih i zloupotrebljenih ustanova, razvrgnutog sistema vrednosti, ismejanih zakona i presuda, i ovakav kakav je danas, komšiluk ostade dragoceni habitat građanstva
U ambijentima bez događaja i interakcije rađa se i živi metropolski komšija. Drži se na odstojanju od suseda, koristeći tehnike naučenog nemarenja i stečene nezainteresovanosti. Idealno, stiže kolima u garažu i odatle liftom u stan. Njegov unutrašnji glas govori mu da blizina nije bliskost, te da kolektivno stanovanje ne podrazumeva zajedništvo. Kao i Sokratov daimonion, glas mu uvek naređuje da odustane od onoga što bi želeo da učini, i nikada ga na nešto ne nagovara. Ponajmanje da vlastite komšije upozna, pa ne mari ni da ih prepozna, jer je prostornu blizinu odmenio društvenom daljinom. Ne haje za opšte i zajedničko, kamoli ono starozavetno (iz treće knjige Mojsijeve koja se zove Levitska) da svog bližnjeg (suseda) ljubi kao samog sebe (19:18), pa i muhamedanskih moralina da komšiji pomogne, pozajmi, učestvuje u njegovoj sreći i nesreći. Zajedno s drugim komšijama čini masu ravnodušnu i utvarastu, što ćuti, plaća poreze i komunalije, i gleda svoja posla. Prepustio je i vlastitu zgradu profesionalnim upravnicima.
Po izlasku iz stana ili kuće, ipak upražnjava fatičke razgovore, kako tu vrstu formalne jezičke igre nazivaju antropolozi. Ljubazne fraze razmenjuju se bez prave želje da se podele informacije i emocije, a onaj drugi zaista upozna.
Kako je?
Dobro, hvala, vi?
Nije loše.
I kad uživa i kad pati, metropolski komšija mnogo šta skriva, ne čuje, ne vidi, i ne čini. Njegov se um ulenjio (v. ignava ratio, I. Kant) pa smatra da ni oko čega ne treba mnogo da se pašti pošto je sve već sudbom određeno, te je on svoj posao završio. Umoran od previše živčanog i rastrojenog političkog života, on je jedan od gotovo 900.000 komšija koji su oćutali lokalne izbore u junu 2024. Umesto njega, preko 360.000 komšija stvarnih i lažnih, presudilo je kome da preda u džepove budućnost Beograda, što je približno tek petina komšija s pravom glasa.
Na dnu lestvice urbanih aktera
Metropolski ili sasvim obični, a ima i takvih koji se poznaju i imenom oslovljavaju, današnje komšije žive na dnu lestvice urbanih aktera. S tog najnižeg mesta svedoče o delima stvaralaca urbaniteta – i svi ih nadvisuju, redom: organizovane komšije i pojedinci, udruženja i nevladine grupe, stručnjaci, investitori, političari i partije, organi upravljanja, a nad svima – ovdašnji pantokrator. I svi izgrađuju stvarnost: na svoj neznatan način organizacije i grupe građana, odbornici koji prave zone umerenog saobraćaja u svojim komšilucima, poslanici što asfaltiraju puteve do svojih vikendica, investitori koji stoje iza državnih planova područja posebnih namena, i svedržitelj koji se meša u život svih komšiluka.
U stvaranju vlastitog okruženja, kamoli u izgradnji gradova i javnosti, komšijin glas je šapat. U najboljem slučaju, i to po pravu nastanjenosti, tutnuta mu je u ruke metla, motičica i ašov, a često i oteta. Za njega je javnost negde gore, pa prekonoć osvane u izmenjenoj stvarnosti, zatrpan različitim šutom izvršnih odluka odozgo. A da bi se otrpao, bačene su mu u pomoć lestve društvenih aktera: pa neka deluje kroz stambenu zajednicu, organizacije i grupe građana, što ne konsultuje stručnjake ili se utali sa investitorima, učlani u partiju, a najbolje neka se probije u blizinu svedržitelja. Drugim rečima, neka bude sve što nije.
A najbolje neka se pomiri s tim da je Niko, nepitan i nepotreban, i da je njegov komšiluk Ništa, osim ukoliko ga ne prepusti idejama i hlepnji nadređenih gradotvoraca. Kakve veze ima što tu prebivaju ljudi i sve ambijentalne, informativne, emotivne, zavičajne i estetske vrednosti? No dobro je ipak sve, dok još uopšte postoji njegova tvrđava, sigurna kuća, njegov dom.
Kao i drveću, komšiluku je teško u gradu kog izgrađuju bivši fudbaleri, košarkaši, biznismeni s poternica i ostali miljenici vlasti. To su gusti blokovi stambenih atoma koji ljude ne povezuju, već štite od zajednice, bez mesta okupljanja, s brzoprolaznim prostorima, pravljenim kao od bede
Ali sada je i ta skrivnica napadnuta. Jede li komšija zdravu hranu, pije li zdravu vodu, dok diše zatrovan vazduh? Gubi li ekonomsku trku s „Đorđevićima“ i kako će opstati u svom komšiluku? Sada već čuje da se ulazi u hodnike zgrada, da se kuca na vrata s policijskim spiskovima i da se prelaze pragovi s papirima od izvršitelja. I da ne zna, o njemu se sve odlično zna. Zavičaj mu nestaje u tesnacu novogradnje. A dobio je i nove komšije na nultim adresama, i fantomske stanare u vlastitom stanu. Koliko će izdržati? Hoće li biti junak trpljenja ili …?
Iskreno govoreći, pišem sve ovo s nadom da ću provući ideju koja mi od početka zvoni u glavi uz pomoć vibracija betonske mešalice. Dosta sam i čekao: ideju o ustalačkim i obnoviteljskim moćima komšiluka. Jer, u okruženju usmrćenih i zloupotrebljenih ustanova, razvrgnutog sistema vrednosti, ismejanih zakona i presuda, i ovakav kakav je danas, komšiluk ostade dragoceni habitat građanstva. Čuvar Mesta izgubljenog u virtuelnim povezivanjima i istovetnim globalizovanim velegradima. Građanska čestica koja u sebi nosi dovoljno zdravo jedro da bi od nje počelo ozdravljenje grada i društva. Brana besomučnom voluntarizmu i nezapamćenom nasilju, tumbanju i pretumbavanju grada odozgo – Stadtumbau von oben.
Sanjam da komšiluku u toj odbrani idu u prilog ne samo osećanja časti, dostojanstva i pravde, nego čak i njegove mane, sve skupa s nagomilanim gnevom, mrkim pogledom na strance i novitete, urođenim konzervativizmom, tradicionalizmom, težnjom stabilokratiji, svim tim što, na uvrnut način, postade neophodno Beogradu koga guraju u bolest i neodrživost. A kome se ovo čini naivno neka ponudi kakvu drugu naivnost kao, primerice, idemo-korak-po-korak, žalićemo-se-višem sudu, eto-novih-lica, i tome sl. I neka onda spram toga zamisli silu jednog gneva što je samo u Beogradu više od milion i po komšija, stanovnika u državi sadašnjice, kako se diže na ustanak zbog nepodnošljive proze svakodnevnog života u svojim komšilucima. „Gde god se gnev rasplamsa, pred sobom imamo kompletnog ratnika“, piše Sloterdajk.
