„Razmislite samo: da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo?“, bile su reči predsednika Srbije, praćene pogledom koji nije skrivao misao: „šljame jedan i bedo“… A „šljam i beda“ stade da skandira: „Aco, Srbine!!!“ Da se uvreda odnosi na sve, predsednik je potvrdio rečima: „Ne, i na tebe sam mislio“ – i dobio još glasnije ovacije! Na kraju skupa, učesnicima je zahvalio rečima: „Hvala vam za ogromnu ljubav!“
E sad, jasno je da osoba koja je pročitala barem jednu knjigu u životu, teško može to da svari. A Goran Marković je čitao, ali i pisao knjige u periodima kad nije režirao Nacionalnu klasu, Variolu veru i još petnaestak sjajnih filmova, pa nije čudo da je za njega pomenuti predsednik Srbije tek „pojava koja lupeta gluposti po svim televizijama“. A to se ne prašta.
Šta mu mogu? U suštini ništa, a formalno – tek ponešto. U ovo „ništa“ najpre dolaze uvrede po medijima, gde se vrhuška SNS-a utrkuje ko će jače da ga raspali, ali – nemaju čime.
U malo teže udarce svakako spada oduzimanje već odobrenog novca za snimanje filma Dr D, što Goran Marković smatra zaslugom Jelene Trivan, mada to nemoćno biće ne bi trebalo optuživati za takve stvari.
Mislim da je hvale vredan njihov potez da tvorcu Nacionalne klase oduzmu – nacionalnu penziju. Toooo, majstori – majstori!!! Ima li osobe u Srbiji, ili bivšoj SFRJ, koja ne pamti barem jednu scenu sa Flojdom, ili bez njega, svejedno? Nebitno, tadašnja ministarka kulture Maja Gojković je, po Markovićevim rečima, oduzimanje nacionalne penzije ovako objasnila: „Ne može neko ko pljuje predsednika da dobije tu penziju.“ Slažem se sa njom, odgovorio je Goran. „Ako je ona ta koja određuje ko može, a ko ne može da ima tu penziju, onda mi i ne treba taj prljavi novac.“
Hvale je vredan potez vlasti da tvorcu Nacionalne klase oduzmu – nacionalnu penziju, uz obrazloženje da „ne može neko ko pljuje predsednika da dobije tu penziju“. Toooo, majstori – majstori
Zna Goran Marković da se Maja Gojković o njegovoj nacionalnoj penziji pita koliko i Jelena Trivan o finansiranju filma Dr D. U Vučićevoj šljamokratiji, to i nije njihov posao. Njihovo je da slušaju i obavljaju zadatke, obavezno u tišini. Upravo na njih se odnosilo predsednikovo unižavanje sa predizbornog skupa – one godinama opstaju jer im je to kristalno jasno. Pa onda, kud da ga ne pitaju kako sve da kazne Gorana Markovića, kada i koliko?
Velika je to Vučićeva greška. I bespotrebna, ako ćemo pravo. Da mu je odobrio novac za film, i dopustio da dobije već zasluženu nacionalnu penziju, ništa ga ne bi koštalo, a njegovi najljući kritičari izgubili bi argument o nepopravljivoj šteti koju nanosi srpskoj kulturi. Srbija bi i dalje bila – šljamokratija, ali bi se pojavio i prostor u kome se predsednik Srbije ipak razume u kulturu, a vrhunske umetnike ceni po delima i zanemaruje njihove političke preferencije, kakve god da su. Zaista, da li bi barem jedan umetnik u Francuskoj u doba De Gola dobio Legiju časti, da je uslov bio – da ga laureati cene i poštuju?
Eh, srpska šljamokatija je ipak mnogo gora od francuske demokratije. Ovde čelni ljudi sa ljubavlju pristaju da ih predsednik javno unižava – i sad nema nazad!
Zna Vučić, kao što i mi znamo, da je Goran Marković intelektualna veličina. Ali ako javno prizna da u Srbiji ima umetnika poput Gorana Markovića, koji snima vanvremenske filmove, ali koji policajcu za vreme protesta kaže: „Uhapsi me slobodno, ne dam ti ličnu kartu“, pa sutra dobije nacionalnu penziju – zašto bi onaj šljam sa predizbornog skupa i dalje hteo da bude Vučićev privatni šljam?
Ne ide, dakle, ne može ni Dr D, ni nacionalna penzija. Sorry, Gorane!