Evropa je godinama unazad spokojno posmatrala kako se Kina pretvara u industrijskog konkurenta kakvog svet nije video još od završetka Drugog svetskog rata, kada su Sjedinjene Države ostale jedina istinska svetska fabrika. Peking je još 2015. obnarodovao strategiju „Proizvedeno u Kini 2025“, što je predstavljalo jasan plan sa ciljem da evropska industrijska prednost u čitavom nizu privrednih grana bude potisnuta na margine.
Evropski industrijalci su ovu težnju mahom potcenili, ubeđeni da kineski proizvođači nikada neće dostići nivo njihovog tehničkog umeća. Kada je Donald Tramp tokom prvog predsedničkog mandata pokrenuo trgovinski sukob sa Kinom, zvanični Brisel je njegovu ocenu o neodrživom trgovinskom deficitu odbacio kao još jedan izraz preterane američke podozrivosti. Ta olako izneta procena zauzela je ponosito mesto na smetlištu istorije – kao i ideja da će trgovina sa Rusijom obuzdati njene imperijalne ambicije.
Francuska vlada je početkom ove godine predložila uvođenje opšte carinske stope od 30 odsto na kinesku robu, što je pre samo dve ili tri godine delovalo potpuno nezamislivo, dok je nemački kancelar Fridrih Merc, i sam dugo uzdržan, nagovestio spremnost na delovanje.
Ništa od zajedničkog nastupa EU i SAD prema Kini
U junu, lideri svih država članica Evropske unije, izuzev socijalistima predvođene Španije, naložili su Evropskoj komisiji da izradi opipljive mere po pitanju kineske ekonomske pretnje. Trgovinski rat sa Kinom, tako dugo izbegavan u Evropi, postao je jedna od najvažnijih tema na briselskoj agendi.
Deo objašnjenja za ovaj suštinski preokret leži u zbivanjima tokom protekle decenije. Dok je administracija Džoa Bajdena nastojala da sopstvenim protekcionističkim podsticajima iz Zakona o suzbijanju inflacije ozbiljno ne ugrozi evropsku privredu, Peking je sistematski ulagao milijarde u domaće industrijske titane, što im je obezbedilo neosporivu nadmoć u poređenju sa privatnim evropskim kompanijama.
Kineski teretni brodovi stižu u Evropu dupke puni, a vraćaju se gotovo prazni. Takav odnos u razmeni, gde jedna strana šalje robu, a druga prevashodno novac, dugoročno je potpuno neodrživ
Kada se Tramp vratio na vlast početkom 2025, Evropska komisija je, uz podršku Francuske i drugih ključnih država članica, težila stvaranju zajedničkog nastupa sa Vašingtonom protiv neetičkog poslovanja Kine. Umesto saradnje, Brisel se suočio sa neprekidnim nizom histeričnih pretnji i ucena sa druge strane Atlantika, što je tokom čitave te godine odvlačilo pažnju Zapada od jedinog stvarnog rivala – Kine. Uprkos nametnutim okolnostima, evropski zvaničnici i privrednici postepeno su zauzeli oštriji stav prema Pekingu, prosto zato što su ekonomski podaci odavno postali neumoljivi.
Kineski udeo u svetskoj industrijskoj proizvodnji porastao je sa svega šest odsto u 2000. godini na blizu 30 odsto, dok je evropski udeo u istom razdoblju opao sa 30 na 17 procenata. Vrednost kineskog izvoza u EU uvećana je za 89 posto od 2015, usled čega se njen trgovinski deficit učetvorostručio. Prošle godine je kineski trgovinski suficit s EU dostigao oko 411 milijardi dolara, dok bi samo nemački manjak ove godine mogao da premaši 100 milijardi.
Kineski teretni brodovi stižu u Evropu dupke puni, a vraćaju se gotovo prazni. Takav odnos u razmeni, gde jedna strana šalje robu, a druga prevashodno novac, dugoročno je potpuno neodrživ, bez obzira na to što trenutno ide naruku evropskim potrošačima, naviklim na jeftinu kinesku robu.
Razlozi kineske nadmoći
Kineska nadmoć, pritom, nije samo posledica umešnosti ili obima proizvodnje, već proizlazi iz dve državne poluge uticaja. Prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, kineska preduzeća su između 2005. i 2024. u proseku dobijala tri do osam puta više državne pomoći nego slična preduzeća u zemljama OECD-a. Istovremeno, kineski juan je, prema procenama, potcenjen za 16 do 30 odsto, što izvoz iz Kine čini veštački jeftinijim.
Kineska preduzeća su između 2005. i 2024. u proseku dobijala tri do osam puta više državne pomoći nego slična preduzeća u zemljama OECD-a, a potcenjeni juan izvoz iz Kine čini veštački jeftinijim
Ishod tog spoja državnih davanja i valutne politike jeste pojava koju sami Kinezi nazivaju involucijom: bespoštednom borbom na prezasićenom domaćem tržištu, koja primorava preduzeća da proizvode sve više uz sve niže, neretko i negativne marže, isključivo radi opstanka i očuvanja sopstvenog položaja na tržištu. Takav obrazac poslovanja, koliko god poguban za same kineske kompanije, postaje razoran i za svakoga ko sa njima stupa u neposrednu tržišnu utakmicu.
Međutim, ovaj problem je davno prestao da bude isključivo evropski. Kineski trgovinski suficit je prošle godine dostigao bezmalo 1.200 milijardi dolara, čime je zabeležio trostruko brži rast od svetske robne razmene, dok Ujedinjene nacije procenjuju da će kineski udeo u svetskoj industrijskoj proizvodnji do 2030. godine narasti na čak 45 odsto.
Peking veštački održava u životu trećinu gubitaša
Skoro trećina kineskih industrijskih preduzeća danas posluje sa gubitkom, a u privrednim granama koje su od primarnog značaja u okviru programa „Proizvedeno u Kini 2025“ taj udeo dostiže 34 odsto. Kineske vlasti ova preduzeća veštački održavaju u životu radi očuvanja zaposlenosti i poreskih prihoda, ali svet jednostavno nema dovoljno kupaca da po tim cenama prihvati toliku količinu robe. To znači da će, pre ili kasnije, Peking morati da reformiše sopstveni model rasta, ili će se taj sistem urušiti sam od sebe, uz posledice monumentalnih razmera koje ne bi pogodile samo Kinu.
U Nemačkoj, kao najizloženijoj evropskoj privredi, posledice su već uveliko vidljive. Nemački izvoz robe u Kinu prošle godine opao je na najniži nivo u protekloj deceniji i za devet odsto je manji nego godinu ranije i čak 23 odsto je ispod vrhunca zabeleženog 2022. Istovremeno, uvoz iz Kine značajno je porastao.
Evropski udeo u svetskoj industrijskoj proizvodnji od 2000. opao je sa 30 na 17 odsto, dok je udeo Kine porastao sa svega šest na skoro 30, a UN procenjuju da će do 2030. narasti na čak 45 procenata
Izvoz automobila u Kinu od 2022. do 2025. srozao se za 66 odsto, dok se kineski izvoz vozila u istom razdoblju više nego udvostručio. Folksvagen trenutno razmatra otpuštanje i do 100.000 radnika, što je gotovo osmina njegovog ukupnog broja zaposlenih, kao i obustavu proizvodnje u čak četiri nemačka pogona.
Istovremeno, nemačka metalska i elektroindustrija, inače najveća privredna grana u zemlji, gubi blizu 10.000 radnih mesta mesečno. Posmatrajući ove ekonomske pokazatelje, teško je oteti se utisku da je ono što se dešava nemačkoj automobilskoj industriji, možda najprepoznatljivijem simbolu čitave nemačke privredne kulture, deo istog obrasca koji je pre samo jedne decenije pogubio evropsku solarnu industriju, čiji se udeo u svetskoj proizvodnji sa 30 procenata sunovratio na svega jedan odsto.
Višeslojni odgovor Brisela
Odgovor Brisela na pomenute izazove je višeslojan. Krajem 2024. uvedene su carine od 17 do 35 odsto na kineska električna vozila, dok je ove godine predložen i Zakon o industrijskom ubrzanju. Ovaj pravni akt propisuje da proizvodi zaista moraju biti proizvedeni unutar EU, uz obavezu stranih kompanija da u osetljivim privrednim granama ustupe svoja tehnološka rešenja domaćim partnerima.
Umesto jedne opšte carinske stope, kojoj bi se u Savetu EU odmah usprotivile članice najpodložnije kineskoj osveti, Brisel se sasvim razumno opredelio za niz manjih i raznovrsnih mera. Reč je o bezbednosnim proverama, istragama o državnoj pomoći i ograničenjima nabavki.
Beogradski metro, koji se delom finansira kineskim kreditima, a delom francuskim kapitalom, ogoljeno pokazuje kako u praksi izgleda sedenje na dve stolice, kada se lavira između dve različite budućnosti Srbije
Zvaničnom Pekingu je znatno teže da uzvrati na ovako razuđene mere nego na jednu sveobuhvatnu odluku. Uz to, priprema se i pokretanje Instrumenta za suzbijanje prinude, koji EK pruža ovlašćenje da bira odgovor na kineske ekonomske pritiske, uključujući i pooštravanje uslova za pristup poluprovodnicima ili avionskim delovima.
Uporedo s tim, Brisel je u potrazi za saveznicima među zemljama poput Japana, Južne Koreje, Brazila, Malezije i Turske, s obzirom na to da sve ove države trpe sličan kineski trgovinski pritisak i da bi zajedničkim carinama lišile Peking mogućnosti da Evropu posmatra kao skup izdvojenih meta.
Ni sama Evropa, naravno, nije jedinstvena po datom pitanju. Francuski radikalni levičar Žan-Lik Melanšon i predsednica nemačke krajnje desnice Alis Vajdel spadaju među najglasnije evropske političare koji svaku odlučniju trgovinsku meru protiv Kine tumače kao nepotreban i skup poduhvat, kao što uostalom čine i kada je tema Rusija. Kineski državni mediji ova tumačenja, koja sve više nalikuju diskursu pete kolone, rado i sistematski prenose, jer im takav stav savršeno pogoduje – dokle god Evropljani sami sebe uveravaju da je odbrana domaće privrede samo paravan za sopstvene političke neuspehe, Peking osvaja dragoceno vreme da zadrži nepošteno stečenu prednost na tržištu.
Kinesko prisustvo u Srbiji
I dok Brisel, sa zakašnjenjem, počinje da preispituje odnose sa Pekingom, u Srbiji je kinesko prisustvo postalo svakodnevica – od restorana do sumnjivih kredita i ulaganja. Srbija zapravo predstavlja ogledni primer šta se dešava kada vlast svesno pusti kineski kapital u zemlju, jer u njemu vidi priliku za poslovanje iza zatvorenih vrata.
10.000 radnih mesta
mesečno gubi nemačka metalska i elektroindustrija, najveća privredna grana u ekonomski najrazvijenijoj zemlji EU, a samo Folksvagen razmatra otpuštanje 100.000 radnika ili svakog osmog zaposlenog u toj kompaniji
Kina pomenute kredite za infrastrukturu namerno daje bez ikakvih uslova ili zahteva za poštovanje vladavine prava kako bi proširila svoj uticaj u nedemokratskim zemljama. Zauzvrat, kinesko prisustvo vlastima u Beogradu daje politički zaklon kad god Brisel krene da pritiska oko reformi. Otuda i beogradski metro, taj Skadar na Bojani koji se delom finansira kineskim kreditima, a delom francuskim kapitalom, ogoljeno pokazuje kako u praksi izgleda sedenje na dve stolice, kada se lavira između dve potpuno različite budućnosti Srbije.
Trgovinska razmena Srbije sa Kinom je od 2013. porasla pet puta, na oko devet milijardi evra godišnje, premda EU i dalje ostaje naš ubedljivo najveći trgovinski partner, sa blizu 58 procenata ukupne razmene. Ipak, između 2020. i 2024. Kina je obezbedila 57 odsto ukupnog srpskog uvoza naoružanja, daleko više nego Rusija i Francuska zajedno. Srbija je takođe prva država u Evropi koja je nabavila kineski sistem protivvazdušne odbrane FK-3, dok je u martu kupila i supersonične rakete CM-400 AKG za svoje vazduhoplovne snage.
Huavej oprema za nadzor, koja omogućava prepoznavanje lica i praćenje registarskih tablica, postala je sastavni deo beogradskog projekta „Bezbedan grad“ kroz mrežu od oko hiljadu kamera. Kina tako naoružava srpske vlasti instrumentima represije, budući da se i sama ubraja u red totalitarnih država. Cenu te bezuslovne saradnje sa jednopartijskom Kinom Srbija je, nažalost, već platila, i to na najgori mogući način: cenom 16 ljudskih života, za šta, razume se, niko do danas nije osuđen.
