Početkom avgusta, u Meki, Turska, Saudijska Arabija i Pakistan potpisali su sporazum o zajedničkoj odbrani čija je ključna odredba jednostavna: oružani napad na jednu od tri države smatraće se napadom na sve tri. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan već je sledećeg dana rekao da je mehanizam tehnički isti kao član 5. NATO-a , uz naglasak da sporazum nije usmeren protiv Irana, niti protiv bilo koje druge države. Predsednik Redžep Tajip Erdogan najavio je mogućnost širenja pakta, dok je Fidan govorio o formiranju ministarskog komiteta i stalnog sekretarijata u Saudijskoj Arabiji.
Za sada nema dovoljno javno dostupnih detalja da bi se znalo koliko je ovaj sporazum operativan. Fidan je naveo da bi se, u slučaju napada, tek kroz konsultacije odlučivalo o obimu, formi i načinu pomoći. Nije poznato ni kako bi se u praksi definisao „oružani napad“, niti kakve bi bile procedure zajedničkog odlučivanja. Zato bi bilo pogrešno Mekanski pakt već danas proglašavati nekakvim „islamskim NATO-om“.
Ali upravo tu počinje zanimljiviji deo priče jer njegov značaj nije samo u onome što piše u sporazumu, već u onome što govori o načinu na koji države danas razmišljaju o sopstvenoj bezbednosti. A to pitanje više nije ograničeno isključivo na Bliski istok.
Kada ni NATO nije dovoljan
Turska nije napustila NATO. Nema ni naznaka da to namerava. Naprotiv, Turska ostaje jedna od vojno najvažnijih članica Alijanse. NATO je njenu geografsku poziciju decenijama smatrao ključnom za bezbednost jugoistočnog krila Saveza, Crnog mora i Mediterana. Generalni sekretar Alijanse Mark Rute je 2024. podsetio da Turska ima drugu najveću vojsku u savezu i naglasio njen doprinos kolektivnoj bezbednosti.
Pa ipak, Ankara sada gradi još jedan sloj bezbednosti izvan NATO-a.
To nije kontradikcija koju treba površno objasniti kao „okretanje Turske od Zapada“. Mnogo je zanimljivije upravo suprotno: Turska pokazuje da je moguće ostati unutar NATO-a, koristiti prednosti članstva i istovremeno graditi sopstvenu bezbednosnu arhitekturu izvan njega.
To je ono što bih nazvao strateškom dualnošću.
Turska pokazuje da je moguće ostati unutar NATO-a, koristiti prednosti članstva i istovremeno graditi sopstvenu bezbednosnu arhitekturu izvan njega
Turska ne mora da bira između NATO i sopstvene regionalne politike. Ona pokušava da ima i jedno i drugo. U Alijansi dobija kolektivnu odbranu, političku težinu, interoperabilnost i pristup jednoj od najmoćnijih vojnih struktura na svetu. Izvan ovog saveza pokušava da izgradi prostor u kome ona postavlja političku agendu, razvija bilateralne i multilateralne odnose i postaje bezbednosni akter koji drugim državama može da ponudi ono što im je potrebno.
Pakt iz Meke zato nije važan samo zbog Saudijske Arabije ili Pakistana. Važan je zato što Turska dobija nešto što druge članice NATO-a nemaju u istoj meri: paralelni bezbednosni prostor u kojem može da bude lider.
To ne mora nužno biti protiv interesa NATO-a, ali povećava tursku stratešku autonomiju. A strateška autonomija, kada dobije institucionalni oblik, postaje strateška poluga moći.
Za razumevanje ove promene koristan je jedan stariji slučaj: ruski sistem S-400.
Kada je Turska kupila S-400, spor između Ankare i Vašingtona nije ostao na nivou pitanja naoružanja. Sjedinjene Države su procenile da sistem predstavlja problem za NATO bezbednosnu arhitekturu i za program F-35. Turska je izbačena iz programa F-35, a Vašington je 2020. uveo sankcije Ankari prema CAATSA zakonu.
Drugim rečima, NATO članstvo nije značilo da Turska može da razvija bilo koju vojnu sposobnost bez obzira na posledice po interese saveznika. Nabavka S-400 je bilo pitanje sposobnosti. Mekanski pakt je nešto drugo – on je pitanje obaveze. A to je mnogo teži problem.
Naoružanje može biti izuzeto iz sistema, određena tehnologija može biti uskraćena, program može biti suspendovan, interoperabilnost ograničena. Ali kada država potpiše bezbednosni sporazum sa drugim državama i počne da gradi institucije, konsultacije, planiranje i očekivanja međusobne pomoći, nastaje nešto mnogo trajnije.
Turska će, naravno, reći da je Mekanski pakt komplementaran, a ne alternativan NATO-u. I verovatno je to trenutno tačno. Ali upravo je u tome njegova strateška vrednost jer Ankara ne mora da napusti postojeći savez da bi povećala prostor za sopstveno delovanje.
Reorganizacija sveta
Mekanski pakt ne treba svesti ni na religiju.
Tri države imaju zajednički islamski politički jezik, ali imaju različite interese, različite odnose sa Sjedinjenim Državama i različite percepcije regionalnih pretnji. Pakistan ima nuklearni arsenal i dugogodišnji bezbednosni odnos sa Saudijskom Arabijom. Saudijska Arabija ima finansijsku i energetsku težinu, kao i sve ambiciozniju sopstvenu odbrambenu politiku. Turska ima veliku konvencionalnu vojsku, razvijenu odbrambenu industriju, NATO članstvo i diplomatsku mrežu koja se prostire od Balkana do Centralne Azije.
Zato religija ovde predstavlja politički narativ, ali bezbednosni interes daje stvarni sadržaj. Ta razlika je važna i za razumevanje perspektive sporazuma.
Beograd može imati ekonomske odnose sa Kinom, političke odnose sa Rusijom, partnerstvo sa SAD i evropski integracioni proces sa EU. Ništa od toga ne znači da će neka od tih sila biti obavezna da pošalje vojsku ako Srbija bude napadnuta
Ako ostane samo simbolički izraz solidarnosti, njegov značaj biće ograničen. Ako dobije funkcionalne institucije, redovne konsultacije, vojnu saradnju i nove članice, dobiće sasvim drugu težinu.
Fidan je već govorio o stalnom sekretarijatu u Saudijskoj Arabiji i ministarskom komitetu. Erdogan je pomenuo mogućnost širenja, uključujući Egipat. Drugim rečima, proces institucionalizacije je već počeo. A institucije imaju jednu osobinu koju političke deklaracije nemaju: stvaraju sopstveni život.
Ono što se događa oko Mekanskog pakta uklapa se u širu promenu međunarodnog sistema. Hladnoratovska logika počivala je na relativno jasnim blokovima dok današnji svet sve više funkcioniše kroz preklapajuće mreže.
Države imaju jednog partnera za bezbednost, drugog za energiju, trećeg za tehnologiju, četvrtog za trgovinu, a ponekad i petog za političku podršku. Čak i države koje imaju formalne saveznike sve češće traže dodatne bezbednosne mehanizme.
Indija je dobar primer. Njena reakcija na Mekanski pakt pokazuje oprez, pre svega zbog sve čvršćih tursko-pakistanskih odnosa. Ali odgovor Indije ne mora biti stvaranje formalnog protivsaveza. Mnogo je verovatnije dalje produbljivanje postojećih odnosa sa Izraelom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
To je nova logika međunarodne politike: ne nužno „izaberi stranu“, već „izgradi što više strateških opcija“. Upravo zato je Mekanski pakt važan za Srbiju. Jer Srbija svoju politiku balansiranja često predstavlja kao posebnu mudrost – a postoji velika razlika između diversifikacije odnosa i diversifikacije bezbednosnih garancija.
Balkan je deo interesa potpisnica Mekanskog pakta
Turski interes za Balkan nije nastao Mekanskim paktom. Ankara je već godinama jedan od najaktivnijih regionalnih aktera. Njena politika prema Balkanu ima političku, ekonomsku, kulturnu i bezbednosnu komponentu. Doktrina „strateške dubine“ Ahmeta Davutoglua upravo je Balkan posmatrala kao jedan od prostora turske strateške dubine, sa Bosnom i Hercegovinom i Kosovom kao važnim osama regionalne politike.
To ne znači da današnju tursku politiku treba mehanički poistovetiti sa Davutogluovom doktrinom. Erdoganova Turska ima sopstvenu logiku i sopstvene interese. Ali bi bilo jednako pogrešno pretvarati se da su istorijske, kulturne i geopolitičke veze sa Balkanom nestale zajedno sa Davutogluovim odlaskom iz vlasti. Naprotiv.
Turska poslednjih godina pokazuje da želi da bude bezbednosni, a ne samo politički i ekonomski akter. A Kosovo je jedan od najočiglednijih primera.
Ko će Srbiji obezbediti satelitske podatke i pomoći u sajber odbrani? Ko će obezbediti municiju i ko će štititi njen vazdušni prostor? Ko će politički stati iza Srbije, i ko će poslati svoje vojnike? I najvažnije: ko će imati interes da to uradi? Na ta pitanja koncept vojne neutralnosti ne daje odgovor
U oktobru 2025. na Kosovo su stigle hiljade turskih skajdager FPV borbenih dronova, nakon ugovora sa kompanijom Bajkar. Kosovo je prethodno već nabavilo turske bajraktar TB2. Turska državna kompanija MKE, u međuvremenu, potpisala je sa kosovskim vlastima sporazum o podizanju fabrike municije, a izgradnja objekta u blizini Đakovice počela je 2026. godine. Prema dostupnim izveštajima, početna proizvodnja obuhvatiće municiju kalibra 5,56 i 7,62 mm, uz mogućnost daljeg razvoja odbrambene industrije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić reagovao je oštro već na samu isporuku dronova, ocenivši da je „užasnut” turskim ponašanjem i da Ankara „ponovo sanja o obnovi Osmanskog carstva“, uprkos godinama isticanom prijateljstvu sa Erdoganom.
Ovo samo po sebi ne znači da Turska „naoružava Kosovo protiv Srbije“. Takva tvrdnja bila bi previše jednostavna. Ali znači nešto drugo: Ankara pomaže da se na prostoru Kosova razvija domaća odbrambena sposobnost, i to u saradnji sa turskom državnom odbrambenom industrijom.
To je strateška činjenica koju Srbija ne može ignorisati. U osnovi toga nije samo šta Turska prodaje, nego kakve odnose time stvara.
Oružje proizvodi zavisnost od obuke, održavanja, municije, rezervnih delova, tehnologije i doktrine. Odbrambena industrija tako postaje instrument spoljne politike. Kada se proizvodnja, obuka i bezbednosna saradnja spoje, dobija se dugoročan odnos koji je mnogo dublji od klasične kupoprodaje naoružanja. A upravo takve odnose Turska danas gradi u različitim delovima svog strateškog okruženja.
Albanski faktor i pozicija Srbije
Za Srbiju je posebno važno što se deo tog turskog uticaja na Balkanu ostvaruje preko prostora u kojem postoji snažan albanski politički faktor. Time Albanija, Kosovo ili albanske političke elite ne postaju „turski instrumenti“ – takva bi interpretacija bila i politički pogrešna i analitički neosnovana.
Albanski akteri imaju sopstvene interese. A problem za Srbiju nastaje onda kada se njihovi interesi ukrste sa interesima regionalne sile koja raspolaže mnogo većim vojnim, ekonomskim i diplomatskim kapacitetima. Turska upravo tu može lako da postane bezbednosna poluga.
Ako se Ankara dugoročno pozicionira kao jedan od ključnih spoljašnjih bezbednosnih partnera Albanije i Kosova, dok istovremeno razvija odnose sa Bosnom i Hercegovinom i drugim muslimanskim zajednicama u regionu, njena uloga prestaje da bude bilateralna – postaje mrežna.
A takva integrativna moć je teža za odvraćanje od klasične vojne pretnje.
Nije potrebno da Turska ima vojnu bazu u regionu da bi imala uticaj. Dovoljni su odbrambeni ugovori, vojna obuka, proizvodnja naoružanja, političko posredovanje, diplomatska podrška i industrijska zavisnost.
Mekanski pakt ovoj slici dodaje još jedan element: potencijal da Ankara ne bude samo jedan od partnera u takvim mrežama, već njihov organizator. Tada se menja i način na koji treba posmatrati tursko prisustvo na Balkanu – ne kao izolovane poslove, posete i bilateralne sporazume, već kao delove šireg modela regionalnog pozicioniranja.
Tu dolazimo do mnogo neprijatnijeg pitanja. Ako Turska, kao članica NATO-a, sa jednom od najvećih vojski u Alijansi i uz kolektivnu zaštitu člana 5, smatra korisnim da izgradi dodatni bezbednosni mehanizam, šta Srbija zapravo misli da radi?
U svetu koji postaje sve nesigurniji, države ne čekaju da vide da li će njihova neutralnost biti poštovana. One grade mreže koje će im omogućiti da prežive kada više ništa drugo nije dovoljno
Odgovor ne može biti: „mi imamo vojnu neutralnost“. Jer neutralnost nije bezbednosna garancija. To je samo politički status ili oktroisana politička odluka. Srbija je svoju vojnu neutralnost definisala kroz strateške dokumente, a koncept totalne odbrane predstavlja osnovu njenog odbrambenog koncepta. Ministarstvo odbrane i danas totalnu odbranu opisuje kao sistem koji se prvenstveno oslanja na sopstvene snage i resurse države. I to je legitimno opredeljenje.
Ali legitimnost nije isto što i održivost.
Srbija se nalazi u regionu u kojem postoje nerešena politička i teritorijalna pitanja, duboka istorijska opterećenja, različiti bezbednosni interesi susednih država i snažno prisustvo velikih sila. Istovremeno, gotovo sve države neposrednog okruženja su članice NATO-a, ili imaju vrlo jasnu evropsku i evroatlantsku bezbednosnu orijentaciju.
U takvom okruženju, vojna neutralnost ne znači da je Srbija bezbednosno izolovana od okruženja. Naprotiv. Srbija je okružena bezbednosnim sistemima drugih država, dok sama nema ugovornu kolektivnu garanciju. I to je ključna razlika.
Četiri stuba nisu garancije
Beograd svoju spoljnu politiku godinama predstavlja kroz odnose sa EU, SAD, Rusijom i Kinom. Na prvi pogled, to izgleda kao balansiranje. Ali ponovo se mešaju dve različite stvari.
Imati dobre odnose sa četiri centra moći nije isto što i imati bezbednosnu garanciju.
Srbija može imati ekonomske odnose sa Kinom, političke odnose sa Rusijom, partnerstvo sa SAD i evropski integracioni proces sa EU. Ništa od toga ne znači da će neka od tih sila biti obavezna da pošalje vojsku ako Srbija bude napadnuta. To je razlika između prijateljstva i savezništva. Između partnerstva i ugovorne obaveze. Između političke podrške i kolektivne odbrane.
Rusija je posebno važan primer. U srpskoj javnosti često postoji pretpostavka da strateško partnerstvo sa Moskvom predstavlja neku vrstu implicitne bezbednosne garancije. Ali međunarodna politika ne funkcioniše na osnovu pretpostavki. Država koja želi kolektivnu odbranu mora imati jasno definisane odnose, kapacitete i političku volju partnera da tu odbranu pruži. A čak i kada postoji formalna garancija, ona nije apsolutna.
Upravo zato države grade dodatne slojeve bezbednosti. Turska to sada radi. Indija to radi kroz mrežu strateških partnerstava. Zemlje u Persijskom zalivu razvijaju sopstvene sposobnosti. Istovremeno, evropske države ponovo ulažu u odbrambenu industriju.
A Srbija i dalje pokušava da ubedi sebe da je dovoljno imati „dobre odnose sa svima“.
Vojna neutralnost može biti održiva. Ali ne svuda, ne u svako vreme i ne pod bilo kojim uslovima. Neutralne države postoje, ali njihova neutralnost počiva na specifičnim istorijskim, geografskim, institucionalnim i međunarodnopravnim okolnostima koje Srbija nema – od švajcarske tradicije priznate još od Bečkog kongresa, preko austrijske neutralnosti ugrađene u međunarodni ugovor, do irskog geopolitičkog položaja izvan glavnih linija sukoba.
postoji granica koju ne može preći nijedan koncept nacionalne odbrane. Sopstveni kapacitet nije isto što i saveznički. Totalna odbrana može povećati cenu napada, ali ne može sama po sebi stvoriti kolektivnu vojnu nadmoć
Neutralnost Srbije nije rezultat međunarodnog sporazuma velikih sila, niti je garantovana međunarodnim mehanizmom. Nije čak ni ukorenjena u višedecenijskoj tradiciji koju svi ključni akteri prihvataju kao deo evropskog bezbednosnog poretka. Ona je politička odluka države. I upravo zato mora stalno da se preispituje u odnosu na promenu strateškog okruženja. Najveća greška bila bi da se neutralnost pretvori u identitet.
Jer kada bezbednosna politika postane pitanje nacionalnog identiteta, svaka rasprava o njenoj funkcionalnosti počinje da se doživljava kao napad na državu. A pitanje je mnogo jednostavnije: da li neutralnost danas povećava ili smanjuje nivo bezbednosti Srbije?
Pakt iz Meke kao narovoučenije
Koncept totalne odbrane može imati svoju vrednost. Bez sumnje, država mora razvijati sopstvene sposobnosti. Mora imati vojsku, industriju, civilnu zaštitu, otpornu infrastrukturu, sajber kapacitete, logistiku, rezervni sastav i sposobnost da funkcioniše pod pritiskom.
Ali postoji granica koju ne može preći nijedan koncept nacionalne odbrane. Sopstveni kapacitet nije isto što i saveznički. Totalna odbrana može povećati cenu napada, ali ne može sama po sebi stvoriti kolektivnu vojnu nadmoć. Može povećati otpornost, ali ne može garantovati odvraćanje od svakog potencijalnog protivnika. U tome je fundamentalni problem srpske bezbednosne politike.
Od Srbije se očekuje da bude dovoljno snažna da sama zaštiti svoje interese, a istovremeno se politički odbija mogućnost da deo bezbednosnog tereta podeli sa kolektivnim sistemom. To je vrlo zahtevna strategija za državu veličine Srbije. I postaje sve zahtevnija kako se regionalni akteri naoružavaju, povezuju i ulaze u nove bezbednosne aranžmane.
Zato Mekanski pakt treba posmatrati kao svojevrsno naravoučenije. Ne zato što Srbija treba da napravi svoj „Mekanski pakt” ili zato što je Turska model koji Srbija treba da kopira. I ne zato što bi hipotetičko članstvo u NATO-u automatski rešilo sve bezbednosne probleme Srbije.
Naprotiv.
Turska i Srbija imaju potpuno različite geopolitičke pozicije. Turska ima veliku vojsku, razvijenu odbrambenu industriju, kontrolu nad Bosforom, NATO članstvo i sposobnost da samostalno projektuje vojnu moć daleko izvan svojih granica. Srbija nema nijednu od tih strateških prednosti u istom obimu.
Strategija nacionalne bezbednosti mora odgovoriti na pitanje šta će se dogoditi kada ono što Srbija želi bude suprotstavljeno onome što drugi akteri žele. Tu nastaje razlika između politike i strategije
Ali upravo zato je poređenje korisno. Turska iz pozicije kolektivne bezbednosti traži dodatnu autonomiju. Istovremeno, Srbija iz pozicije bez kolektivne bezbednosti pokušava da autonomiju predstavi kao dovoljnu.
To nije ista stvar. Turska diversifikuje rizike iz sopstvene snage, dok Srbija to radi iz bezbednosne ranjivosti. To je razlika koju domaća politička debata uporno ne želi da prizna.
Upravljanje krizom
Najvažnije pitanje srpske neutralnosti nije šta se događa u miru. U miru neutralnost izgleda veoma privlačno. Država može da multivektorski nabavlja oružje, učestvuje u vežbama sa NATO-om, održava odnose sa Rusijom i Kinom, sarađuje sa EU, razvija odbrambenu industriju i istovremeno tvrdi da nije deo nijednog vojnog bloka. Problem nastaje kada izbije ozbiljna kriza. Tada nestaje diplomatski komfor i neko mora da donese odluku.
Ko će Srbiji obezbediti satelitske podatke i pomoći u sajber odbrani? Ko će obezbediti municiju ako se sukob produži, i ko će štititi njen vazdušni prostor? Ko će politički stati iza Srbije, i ko će poslati svoje vojnike? I najvažnije: ko će imati interes da to uradi?
Na ta pitanja koncept vojne neutralnosti ne daje odgovor.
On daje odgovor na drugo pitanje: šta Srbija želi da bude.
Ali Strategija nacionalne bezbednosti mora odgovoriti na pitanje šta će se dogoditi kada ono što Srbija želi bude suprotstavljeno onome što drugi akteri žele. Tu nastaje razlika između politike i strategije.
Srbija mora izabrati logiku bezbednosti
Rasprava o srpskoj neutralnosti često se veštački svodi na pitanje: NATO ili ne NATO?
To je pogrešno postavljeno pitanje. Prvo pitanje mora biti: kakvu bezbednosnu poziciju Srbija želi da ima za deset ili dvadeset godina?. Ako je odgovor da želi da ostane vojno neutralna, onda mora biti spremna da izgradi sistem koji tu odluku čini održivom. To znači mnogo više od kupovine naoružanja. Znači stratešku industrijsku bazu, održive zalihe, rezervni sistem, civilnu otpornost, bezbednosne institucije sposobne za krizno odlučivanje i, pre svega, jasnu procenu toga ko bi Srbiji pomogao kada bi njena bezbednost bila ugrožena.
Države traže dodatne garancije upravo zato što razumeju da se međunarodni poredak menja i da postojeće pretpostavke možda neće biti dovoljne u budućoj krizi. Ako čak i država poput Turske želi dodatne bezbednosne garancije, onda bi Srbija morala da postavi sebi mnogo neprijatnije pitanje: šta je njena bezbednosna garancija?
Ako takav sistem nije moguće izgraditi u realnim finansijskim, demografskim i geopolitičkim uslovima, onda se mora otvoriti druga opcija. I to ne zato što je NATO-u potrebna Srbija ili zato što je neutralnost moralno pogrešna. Jednostavno – država mora da bira politiku koja povećava verovatnoću njenog opstanka. Zato nije dilema hoće li Srbija izabrati logiku bezbednosti – to mora uraditi. Pitanje je koliku će cenu platiti za odlaganje odluke u ovakvom turbulentnom geopolitičkom vremenu.
Problematične iluzije o neutralnosti
To je možda i najvažnija lekcija Mekanskog pakta. Saudijska Arabija ima ogromne finansijske resurse i ubrzano razvija sopstvene vojne sposobnosti. Pakistan ima veliku vojsku i nuklearno oružje. Turska je članica NATO-a i ima jednu od najvećih vojnih sila u Alijansi. Pa ipak, tri države odlučile su da dodatno institucionalizuju međusobnu bezbednosnu saradnju.
To nije znak slabosti, već priznanje geopolitičke realnosti da se bezbednost ne podrazumeva.
Države traže dodatne garancije upravo zato što razumeju da se međunarodni poredak menja i da postojeće pretpostavke možda neće biti dovoljne u budućoj krizi. Ako čak i država poput Turske želi dodatne bezbednosne garancije, onda bi Srbija morala da postavi sebi mnogo neprijatnije pitanje: šta je njena bezbednosna garancija? Vojna neutralnost to nije, a diplomatija nije dovoljna.
Spoljna politika „četiri stuba“ ne znače četiri saveznika. Kreiranje snažne vojske nije isto što i kolektivna odbrana. A strateška autonomija nije isto što i strateška izolacija.
Srbija ima pravo da izabere vojnu neutralnost, ali nema pravo da od sopstvene javnosti krije cenu takvog izbora. Ako insistira na neutralnosti, mora da javno prezentuje kako će zemlju braniti. Ako želi kolektivnu bezbednost, mora da se otvori argumentovana debata o savezima. I na kraju, ako želi da ostane između različitih centara moći, mora da objasni šta će uraditi kada ti centri budu zahtevali različite stvari.
Jer najveća iluzija nije da Srbija može biti vojno neutralna. Najveća iluzija je da će u trenutku velike krize njena neutralnost automatski naterati druge da poštuju njene interese.
Mekanski pakt pokazuje upravo suprotno.
U svetu koji postaje sve nesigurniji, države ne čekaju da vide da li će njihova neutralnost biti poštovana. One grade mreže koje će im omogućiti da prežive kada više ništa drugo nije dovoljno. Turska to radi iz pozicije članice NATO-a, a Indija kroz mrežu strateških partnerstava. Velike sile to rade kroz saveze i koalicije.
A Srbija i dalje pokušava da ubedi sebe da je dovoljno da bude dobra sa svima. To možda jeste dobra diplomatska politika – ali nije bezbednosna strategija.
I zato posle pakta iz Meke pitanje za Srbiju više nije samo da li je vojna neutralnost poželjna. Pitanje je da li je, u svetu u kojem čak i članice postojećih vojnih saveza grade dodatne slojeve zaštite, vojna neutralnost bez međunarodne garancije, bez saveznika i bez jasne strategije za slučaj krize uopšte održiva.
Jer kada kriza počne, neutralnost više nije politika. Tada postaje rizik.
