Tridesetog novembra 1872. dva fudbalska tima polako su napuštala igralište u Glazgovu, a zgoda koju su upravo priredili gledaocima nije bila baš očigledan primer spektakla. Ekipe su skupljene uz dosta muke, nedostajali su neki dobri igrači. Kiša je padala danima, pa je teren bio težak. Utakmica je kasnila dvadeset minuta i završila se rezultatom 0:0. Svejedno, četiri hiljade posmatrača, koji su prisustvo platili šilingom – što dođe oko tri današnje funte – ispratili su timove burnim aplauzom, pisali su tadašnji ostrvski mediji.
Taj naporan jesenji duel Engleza i Škota danas se vodi kao prvi međunarodni meč u fudbalskoj istoriji. Zvanični status dala mu je FIFA. Ljubav prema igri koju su pokazale one četiri hiljade navijača, ljubav kakva postoji i vek i po kasnije, omogućile su krovnoj organizaciji svetskog fudbala da se tokom tih sto pedeset godina pretvori u imperiju, a njenim predsednicima da se osećaju poput monarha.
Prevarant u tami
„Tela zalepljenog za tron u ciriškoj palati, on vlada okružen dvorom pohlepnih tehnokrata. Upravlja većim brojem zemalja no što imaju Ujedinjene nacije, putuje više od pape… Novi akteri svetskog fudbala – zemlje Afrike, Bliskog istoka, Azije – daju mu široku osnovu podrške, ali njegova moć pre svega potiče iz veza sa nekoliko gigantskih korporacija…“
Čitalac je možda pomislio da se prethodni redovi odnose na Đanija Infantina, aktuelnog predsednika FIFA. Međutim, zapisao ih je još 1995. urugvajski pisac Eduardo Galeano u knjizi Fudbal – sjaj i tama. I odnosili su na tadašnjeg čelnika FIFA, tipa po imenu Žoao Avelanž. Brazilac je svetskim fudbalom vladao 24 godine, od 1974. do 1998, a dva citata dovoljna su da tu vladavinu opišu. Kada ga je novinar londonskog Tajmsa pitao šta u fudbalu najviše voli, slavu, lepotu, poeziju ili pobedu, Avelanž mu je uzvratio: „Disciplinu.“ A kada je 1974. zaseo u cirišku fotelju, Brazilac je objavio: „Došao sam da bih prodao proizvod koji se zove ’fudbal’.“
Verujte mi da sam tokom karijere upoznao dosta pokvarenjaka. Ali to što smo čuli i videli u prethodnih desetak dana, najniži je, najprevarantskiji i najbedniji ispad samoživosti kome sam ikad svedočio – Luis Figo
I pošto je genijalni Urugvajac sve lepo objasnio još pre tri decenije, otkud onda čuđenje kada Infantino nameri da prepusti Svetsko prvenstvo privatnim investitorima i njihovoj pohlepi? I šta je neobično u tome što je glavni ulagač u privatizovano SP, kao u svakoj dobroj kapitalističkoj sapunici, trebalo da bude Džošua Kušner, mlađi brat Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa? I koga je zaista zapanjilo to što je, u svežem „skandalu“, Infantino hteo da pod okrilje FIFA smesti i evropsku fudbalsku Superligu, osmišljenu samo zato da bi podela na elitu i nebitnjakoviće u evropskom fudbalu najzad postala i formalna, to jest kastinska?
Ničeg tu za čuđenje nema osim žučnih reakcija. Maestro Luis Figo, krilni napadač kakav bi i danas imao mesto u svakom timu na planeti, baš nije krio ogorčenost zbog poslovnih ideja predsednika FIFA:
„Mogao bih da napišem deset hiljada reči o problemima FIFA. Ali za rešenje su dovoljne tri reči: Infantino mora da ide. Bio sam profesionalni fudbaler dvadeset godina. I verujte mi da sam tokom karijere upoznao dosta pokvarenjaka. Ali to što smo čuli i videli u prethodnih desetak dana, najniži je, najprevarantskiji i najbedniji ispad samoživosti kome sam ikad svedočio“, besnela je legenda portugalskog fudbala u autorskom tekstu za Dejli mejl.
Figo je to otkucao spektakularno, dostojno gola koji je zakucao Englezima na Evropskom prvenstvu 2000. godine, ali brojni poznavaoci fudbala iznenađeni su žestinom nekih kontinentalnih fudbalskih saveza, u prvom redu UEFA. Evropski fudbalski savez, u vreme kada ovaj broj Radara ide u štampu, i dalje tvrdi da ga ne interesuje to što je Đani Infantino odustao od ideje da „proda“ Svetsko prvenstvo – i izvinio se što je radio na svoju ruku – te da će po svaku cenu pokušati da ga odlepi od fotelje.
Fudbalski savezi Azije (AFC) i Severne Amerike, Centralne Amerike i Kariba (Konkakaf) pridružili su se Evropljanima u raspravi o tome treba li organizovati nova međunarodna takmičenja, mimo FIFA. Kada je reč o bližoj budućnosti, UEFA uporno preti da će bojkotovati sve što FIFA organizuje, a bojkot bi mogao da počne već u septembru, kada bi trebalo da se odigra Svetsko prvenstvo za žene ispod 20 godina. Predsednici UEFA, AFC i Konkakafa potpisali su pismo u kome ne osuđuju samo Infantina, već i samu svetsku fudbalsku organizaciju.
„(FIFA) sve ovo tretira kao grešku u komunikaciji, a fudbal je svedočio grešci u rasuđivanju. Nije priznala da je predlog bio suštinski pogrešan. Pokušaj da se prodaju prava na Svetsko prvenstvo nije nespretan korak u proceduri, već suštinsko kršenje poverenja upravo onih institucija kojima FIFA treba da služi“, stoji između ostalog u trojnom pismu.
Mora da ide, ali problemi ostaju
Mandat Đanija Infantina ističe 18. marta sledeće godine. U julu se činilo da mu nov ne može izmaći. FIFA ima 211 članica, a više od dvesta je podržalo nastavak njegovog stolovanja. Tokom prethodne sedmice, u svoj buci i besu, činilo se da se ta priča okrenula naglavačke i da mu pomoći nema. Ali Švajcarac je odavno savladao lekcije koje je za sobom ostavio Žoao Avelanž. Prethodnih dana je dobio podršku od afričkog (CAF) i južnoameričkog fudbalskog saveza (Konmebol) i izgleda da će se natezanje nastaviti. A upravo je afrička podrška ta koja ilustruje da su problemi svetskog fudbala mnogo veći od jednog pohlepnog Švajcarca i njegovog drugara iz Bele kuće (koji je uprkos brojnim drugim brigama stigao da stane u Infantinovu odbranu).
Afrički fudbal, ukratko, stoji iza Đanija Infantina jer mu Švajcarac i FIFA nude – i zaista daju – novac namenjen razvoju. Infantino, kao i Avelanž, voli da se predstavlja kao čovek koji zastupa interese siromašnijih fudbalskih zemalja. Između ostalog, i zbog toga je, kao i Avelanž, povećao broj učesnika na Svetskom prvenstvu. Pitanje je, naravno, koliko tih para zaista završi gde treba, jer prema nekim podacima, na koje se u julu pozvao britanski Gardijan, samo petina članica FIFA šalje ozbiljne računovodstvene izveštaje. Priča o proneveri sredstava FIFA ima napretek – od Republike Kongo i Nigerije do Nepala i Bangladeša.
Koliko god gnev UEFA bio opravdan, istovremeno je i licemeran. Komercijalizacija fudbala počela je u Evropi i nigde se nije razvila kao u Evropi. Dovoljno je pogledati na šta danas liči Liga šampiona
Međutim, to ne menja činjenicu da je i afričkom i azijskom i možda svakom fudbalu osim evropskog novac FIFA zaista potreban. I na tom planu, na planu sportske ravnopravnosti, gnev UEFA je licemeran, koliko god bio opravdan, koliko god tipovima poput Infantina ne bilo mesto u sportu. Komercijalizacija fudbala počela je u Evropi i nigde se nije razvila kao u Evropi. Dovoljno je pogledati na šta danas liči Liga šampiona, sve pohlepnija, sve reklamnija, sve više „američki“ cirkuska i sa svakim izdanjem sve više fokusirana na to da najbogatiji budu i najsrećniji – i sve to pod brižnim okom UEFA.
„Često se kaže da je Infantino simptom, a FIFA bolest. Zapravo je i FIFA simptom, a bolest je kapitalistički fašizam, prost prezir prema čovečanstvu, uverenje da su neki ljudi rođeni da vladaju, a ostali moraju da ih slede. Taj će kancer ostati usađen u našim institucijama mnogo nakon što Infantino opali poslednji ’selfi’ sa nekom slavnom ličnošću“, zaključio je Džonatan Liju, sportski kolumnista Gardijana.
O svemu prethodnom, o korporativnom fudbalu koji odavno prezire utakmice na kojima dva tima časnih i blatnjavih amatera ne uspeju da postignu gol, Eduardo Galeano je pisao mnogo bolje nego što bi novinar mogao. Zašto smo onda zaprepašćeni kada neki nezasiti Švajcarac hoće da proda Svetsko prvenstvo?
