Kada je prošle jeseni, RTS neočekivano emitovala izvanrednu dokumentarnu seriju Kultura Srba u Hrvatskoj, iznenadila me priča o Lici. Kultura je ideološki neopterećena, istorijska introspekcija, u nepobitnoj vezi nacije i crkve, ali nimalo guslarski samosažaljevajuća. Rafinirana u slavi emancipacije vojne krajine od Austrougarske do Jugoslavije.
Uvodni spev u špici zimske panorame, Ličkog polja pokrivenog snegom u rečima: Aoj Liko voli li te iko, voli neko ali je daleko…definitivno me ovog leta opredelio tamo da putujem. Zapravo jedini put kada sam uopšte i bio, pre tačno četiri decenije, sredinom osamdesetih, sa roditeljima vraćao se sa letovanja na Cresu i Lošinju.
U selu Počitelju, pokraj Gospića, živeo je očev stric koji se tamo prizetio. Iz vizure davnih dečjih utisaka, sećam se po tom užarenom letnjem danu, bistre i hladne rečice Like, polja i pašnjaka i u daljini masiva Velebita. Rez.
Oliver i Sting
Počitelj i Lika vratiće mi se u magnovenju ’93 prilikom operacije Medački džep kada će Hrvatska vojska spaliti njihovu kuću, ubiti strinu Vasiliju i privremeno zauzeti i okolna sela Divoselo i Čitluk. S jedne strane devedesete su nas učinile rezistentnim na tragedije koje se odvijaju tamo negde, s druge strane nismo ni slutili šta će sve tek biti uskoro i potom.
Ipak Srbi su se u najvećoj meri, što sezonski, što turistički već od 2000. vratili u Istru i Dalmaciju, Rovinj i Knin. A1 od Bosiljeva do Splita je etapa nestrpljenja da se što pre stigne i ne silazi se s auto-puta. I to je lički fatum, ta njena provincijalna graničnost, kako je Robert Perišić izvanredno opisao kao područje bez signala.
Klimatski klimaks na Mediteranu kao nova realnost odavno me odgovorio od letovanja u visokoj sezoni jula i avgusta. Ipak na Jadranu, najzanimljivije stvari se dešavaju prilagođene drugima, pa se ponekad mora prići i tom bregu zabave.
Spustiću se prvo na Gračac u kome je vreme stalo. Raspadom Jugoslavije i početkom rata, u toj železničkoj postaji na ličkoj pruzi živelo je 10.000 ljudi, danas trećina
Ovaj put između tribute-a Oliveru Dragojeviću u Vela Luci na Korčuli i Stinga u pulskoj Areni, imao sam dva dana dokolice, koje nipošto nisam želeo da provedem na plaži. Okej, otišao sam nakratko kući u Podinarje, te sam se doslovno uhvatio scenosleda serije kao itinerera.
Od Kule Stojana Jankovića u Islamu Grčkom i Obrovca, putem kojim se ređe ide ili uopšte ne ide, makadam od četrdesetak kilometara, tzv. Majstorska cesta koja preko Tulovih greda, zaobilazi tunel Sveti Rok i pruža izvanredni pogled na kanjon Zrmanje i Velebitski kanal.
Spustiću se prvo na Gračac u kome je vreme stalo. Raspadom Jugoslavije i početkom rata, u toj železničkoj postaji na ličkoj pruzi, živelo je 10.000 ljudi, danas trećina. Iako do Gospića ima samo 50, a Zadra čitavih 15 km više, on je sada u Zadarskoj županiji, ali mu to ništa ne znači iako je prostorno najveća opština.
Kudikamo živopisnije je njegovo selo Deringaj na putu ka Donjem Lapcu, tačnije kamenom zidani pravoslavni hram Uspenja Presvete Bogorodice, iz 1863. Stradala još u Drugom svetskom ratu, s urušenim krovom, i polusrušenim zvonikom, oltarom obraslim u makiju, danas bukvalno asocira na nekakav antički ili srednjovekovni arheološki legat, na Arenu u Puli ili Araču u Banatu. Po poslednjem popisu u selu živi pedesetak duša i koliko god derutna crkva bila, zapravo je prelepa u tom svom prirodnom okruženju insekata, ptica, kuna i lasica, zečeva i kornjača, srna i lisica, neokrnjena novom religioznom, simboličkom hipertrofijom.
Medački džep
Idem dalje prema Medaku, kroz otvorene prozore na kolima, u smiraju dana ulazi dah pokošene trave i plašćenog sena. Srpski pravoslavni manastir odnosno Crkva Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja podignuta je u 18. veku, kompletno obnovljena krajem 19, a renovira se upravo sada, jer postoji skela, ali stoje radovi, u njoj nema ni monaha, ni u okolini parohijana. Nekad su ovde stolovali lički pravoslavni egzarsi Atanasije Ljubojević i Danilo Jakšić, dok se sedište eparhije nije pomerilo na sever u manastir Gomirje i Plaški.
Medački džep u septembru 1993, odnosno krvavi Uskrs na Plitvicama 1. marta 1991, dva su datuma koja su predodredila status i sudbinu ne samo ličkih već i krajiških Srba do danas. Pakrac, Plitvice i Borovo Selo u proleće ’91 predstavljaju pokušaje policijskog preuzimanja lokalnih stanica u kontroli nagoveštenog otpora hrvatskih Srba.
Gospić je grad takoreći rođenja dve najznačajnije ličnosti srpske i hrvatske istorije. Nikole Tesle i Ante Starčevića
Na Plitvicama su pale prve žrtve na obe strane: Josip Jović i Rajko Vukadinović. U Zadru je potom sledila tzv. kristalna noć kao Jovićeva retorzija. Spomenuti Medački džep nagovestio je vojničku neodrživost razastrte SAO Krajine. Iako je Martić uzvratio raketama po Karlovcu i Zagrebu, zapravo je kanadski bataljon Unprofora uspostavio vojnički balans, ali nastradalo je skoro 100 ljudi, kaže se između 52 i 59 vojnika, 23-26 civila, te 10 hrvatskih redarstvenika. Tek nakon Tuđmanove smrti, po dolasku Ivice Račana na vlast, Hag i hrvatsko pravosuđe podići će optužnicu za hrvatske generale: samo Mirko Norac će biti osuđen na sedam godina zbog ratnih zločina, Janko Bobetko će preminuti pre procesa, Rahim Ademi će biti oslobođen, Mladen Markač neće biti ni procesuiran za komandnu odgovornost.
Urbana distopija
Gospić je u nedelji kada sam došao, bio najskrajnutiji i najdosadniji grad na svetu. Odlučio sam tu, na putu dalje da prenoćim. Nedelju dana kasnije dok ovo pišem ili čitate tekst, on je tema na kojoj će se možda slomiti kola i polomiti orah HDZ-ove vlasti i decenijske vladavine hrvatskog premijera Andreja Plenkovića.
Prvi utisak je urbana distopija. Čini mi se da nikad nigde nisam video, usred leta, na ulicama spremnog ogreva, žitelja koji mahom žive u višespratnicama, pa neka su i dvokatnice. Ali zapravo mesto je prelepa panorama reke Novčice i zvonika katoličke barokne katedrale Blagoveštenja. Gospić je grad takoreći rođenja dve najznačajnije ličnosti srpske i hrvatske istorije. Nikole Tesle i Ante Starčevića.
U dvorište i okolnu šumu silosa poljoprivrednog kombinata Velebit spremljeno je i zakopano 35.000 tona kancerogenog bolničkog otpada, mrvljene plastike, PFAS – polifluoroalkalne tzv. večne hemijske supstance, uvezene iz Italije, Austrije i Slovenije
U istoimenoj ulici potonjeg u centru nalazi se zdanje u kamenu, kolosalno za sredinu 19. veka, gimnazija koju je pohađao Tesla (1866-1870), a po dijagonali današnjeg policijskog parkinga nalazila se srpska Crkva Svetog Đorđa, inicijalno podignuta na samom kraju 18. a temeljno u neovizantijskom stilu rekonstruisana početkom 20 veka. Dva puta je rušena, 1941. i 1991. Lički Srbi od Gračaca i Lapca preko Korenice i Slunja do Otočca gravitirali su Gospiću koji je 1900. imao skoro 40.000 stanovnika, 1991. godine – 22.000, danas samo 11.000. Sedište županije, a 51. grad po veličini u Hrvatskoj. Srbi su mahom činili 30 odsto demografije, danas statistička greška.
Afera industrijskog onečišćenja o kojoj se sada glasno govori i obaraju ruke, ima svoju predistoriju. Prvo je jedan deo gospićkih Srba stradao na samom početku rata. To su zločini Mirka Norca i Tihomira Oreškovića o kojima je svedočio hrvatski dragovoljac Milan Levar, koji je 2000. ubijen u bombaškom atentatu. Deo stradalih pronađen je zakopan u septičkoj jami. Norac je zapravo inicijalno i suđen za te prve srpske civile, kad je sa još 11 drugih hrvatskih generala penzionisan u klinču s predsednikom Stipom Mesićem. Štaviše čak su i Srbi pobijeni u Paulinom Dvoru kod Osijeka, dislocirani iz Čepina u selo Rizvanuša kraj Gospića.
Ergo, da bi se u 2026. zahvaljujući forenzičkom izveštaju na 350 strana glavnog državnog odvjetništva doznalo da je u prethodnih nekoliko godina u dvorište i okolnu šumu silosa poljoprivrednog kombinata Velebit spremljeno, zakopano, prepušteno 35.000 tona kancerogenog što bolničkog otpada, mrvljene plastike, PFAS – polifluoroalkalne tzv. večne hemijske supstance, uvezene iz Italije, Austrije i Slovenije.
Dobijeno u ratu, izgubljeno u miru
Usled kraške strukture tla, zagađenje je za ovo vreme prodrlo u podzemne vode i dospelo u vodoizvorišta kojim se opskrbljuju Rab i Pag, Zadar i cela Lika. Ovde možemo da parafraziramo našu – Ćosićevu moto rečenicu o dobijenom ratu – izgubljenom u miru. Tri hiljade petsto kamiona organizovao je bračni par Šincek iz Varaždina, uz prećutnu suglasnost glavnog državnog inspektora Andrije Mikulića, još lani uhapšenog zbog korupcije. Jurica Pavičić je to komentarisao paralelom HDZ-a i filma o italijanskoj Kamori, Ante Tomić Gospić nazvao jedinim deindustrijalizovanim gradom sa industrijskim otpadom. Meni je žao i neverovatno kad se setim dok sam kao u kakvoj američkoj provinciji Srednjeg zapada ispijao velebitsko pivo na glavnom gradskom trgu, jedino o čemu se tamo skrbilo bila je još jedna, 31-godišnjica Oluje. Kada, gle i vidi sad.
Lika su naravno i Plitvička jezera i nacionalni park Severni Velebit, tzv. horizontalna pešačka, planinarska Premuzićeva staza od Zavižana do Alana i dalje, 16 odnosno 60 km ljudskog samopregora i bogomdane prirode, sazidane u periodu 1930-1933, netaknute božije botaničke bašte sve do danas, koju sam hodočastio. Turisti, a ne samo Srbi povratnici, u potrazi za nadmorskom visinom iznad 500 metara kakvo su Ličko i Krbavsko polje, prijemčiviji su za letnji konak u srazu toplinskog talasa primorja.
Lika od Josifa Pančića i Josifa Rajačića do Nikole Graovca i Stojana Aralice je demonstracija šta su Srbi u svojoj viševekovnoj autohtonosti i postojanju tamo bili i imali, pa izgubili.
AI tvrdi da skok kontinentalnog turizma beleži rast od 50 odsto, da se u prethodne dve godine skoro 300 takozvanih nasleđenih seoskih kuća adaptiralo za odmor u Lici. Lika likom je kao ruralna Švajcarska, a zemlja i postojbina najvećeg srpsko-hrvatskog glumca današnjice Radeta Šerbedžije, značajnih istorijskih „decision makera“, od prve dame Jovanke Broz do kora JNA generala poniklih u VI ličkoj brigadi: Đoke Jovanića, Milana Baste, Radeta Bulata, Milana Žeželja i Gojka Nikoliša.
Lika od Josifa Pančića i Josifa Rajačića do Nikole Graovca i Stojana Aralice je demonstracija šta su Srbi u svojoj viševekovnoj autohtonosti i postojanju tamo bili i imali, pa izgubili. I ne samo mi ili oni, već svi. Jugoslavija naših roditelja, u porazu nacionalnih deluzija, ratnih psina i postratne beskrupuloznosti.
