Učinak ministarstva prosvete pod vođstvom Dejana Vuka Stankovića svakako je najimpresivniji u vladi Đure Macuta. Čak i kada posmatramo samo osnovno i srednje obrazovanje, za nešto više od godinu dana je na stotine nastavnika otpušteno, procenjuje se da je oko 200 direktora škola razrešeno ili pod pritiscima podnelo ostavku, u barem 70 škola je uvedena privremena uprava, elitna novosadska gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ ubrzano ostaje i bez nastavnog kadra i ugleda… Umesto preciznih podataka o najvećoj čistki u prosveti u novijoj istoriji države, od ministra dobijamo red skretanja pažnje pričama o skraćivanju časova i zabrani upotrebe mobilnih telefona, red najava da će biti još gore.
Zakon o univerzitetu po uzoru na Šešeljev još uvek se samo najavljuje, ali se krnja javna rasprava o izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja koji će čistku zaokružiti, završava 23. avgusta. Bila je kratka, na jedinoj održanoj tribini pažljivo je probrana podobna publika i valjda treba da budemo srećni što zakon nije predložio neki Mrdić, pa da ne dobijemo ni toliko. A ako se na poštovanju procedura štedelo, na vređanju kritičara nije, pa je Vuk Stanković za našeg sagovornika rekao da je diletant, nitkov, „običan moralni bednik bez ikakve nastavničke biografije“ i otkrio nam da se rektor Vladan Đokić zapravo krije iza njega.
O stanju u prosveti, šta nas tek čeka i o potencijalu za otpor, za Radar govori Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS).
Kako ste doživeli nastup ministra Dejana Vuka Stankovića u kome vas je, između uvreda, optužio da vodite sindikat čiji je cilj da uništi obrazovanje u Srbiji?
Pozvali smo tužilaštvo da ispita te navode da neki sindikati i neke nevladine organizacije prave mreže koje imaju za cilj uništavanje sistema obrazovanja. Ne znam kako može biti teža optužba od te. Naravno, niko se posle toga nije javio iz tužilaštva, tako da ne verujem da neki postupak postoji. A zbog direktno iznetog o meni, tužio sam ga, zato što treba da pošaljemo jasnu poruku da ne prihvatamo takvo ponašanje. Da niko na javnoj poziciji nema pravo da bilo koga vređa, omalovažava ili javno targetira. To prosto nije prihvatljivo. Dobio je tužbu i da bi se drugi ohrabrili da pojure one koji njih maltretiraju. Zaista je tužno i za sramotu naše države i društva ko sada sedi u stolici jednog Dositeja Obradovića.
Da li je uopšte moguće saznati koliko je direktora škola smenjeno ili otišlo pod pritiscima za njegovog mandata?
Kada se govori o ciframa i dalje se citira izjava ministra Stankovića iz avgusta prošle godine o ukupno sto direktora, a kada znamo da odmazda Ministarstva traje u kontinuitetu već godinu i po dana i samo menja svoje oblike, jasno je o kojoj razmeri štete pričamo. Procena je da se radi o 200 ili više ljudi. Oni koji su bili časni i nisu mogli više da štite svoje kolektive su otišli, neki su razrešeni iako nije postojao apsolutno nikakav razlog za njihovo razrešenje, ali je to bila kaznena mera koja treba da uplaši i pokaže da svi mogu tako da prođu – ako vlast reši da ti to uzme jer ti je to ministar i dao. Represija je konstantna prema sistemu obrazovanja u celini. Ne postoji više ideja o kojoj smo pričali nakon strašne tragedije i zločina u „Ribnikaru“ da dođemo do škole kao srećne zajednice.
Prošlog leta su bili ugroženi nastavnici koji su imali ugovor na određeno vreme. Njih je puno, samim tim je i čistka bila vidljiva. Znamo za par stotina ljudi, a sigurno je cifra mnogo veća – ko zna šta se dešava po selima na jugu. Vidimo da nastavnici tamo zalepe nalepnicu, pa idu u zatvor
Vlast je u poslednjih godinu i po dana reagovala na nasilan način u svim školama u kojima je došlo do bilo kakvog kvalitetnijeg organizovanja roditelja i nastavnika, rekao bih u samoodbranama. Jer šta je drugo ono što se dešava na primer u Zmaj Jovinoj gimnaziji, ako nije samoodbrana? U mnogim školama je u školskim odborima koji su ipak organi upravljanja, bez obzira na umanjene nadležnosti, uspostavljena većina nastavnika i roditelja, što autoritarnoj vlasti kakvu imamo nikako ne prija. Zato smo imali nasilna uvođenja privremenih organa upravljanja, a da im se to ne bi više dešavalo u budućnosti, sada na mala vrata uvode izmene zakona pred 1. septembar. A radi se o ozbiljnim promenama o kojima ni zaposleni, a kamoli društvo, ne znaju ništa. Pa ni šta je cilj koji njima vlast želi da postigne – osim osvete.
O kakvim rešenjima je reč?
Recimo, Saveti roditelja koji su bili jedino legitimno mesto okupljanja roditelja u školi i imali predstavnike svakog odeljenja sada se smanjuju. Država poručuje da u velikim školama sa po 50 odeljenja postoji problem da se obezbedi kvorum za sednicu Saveta, što se zaista dešava, ali se rešava na druge načine, ne tako što odlučite da smanjite broj članova na svega osam. To znači da će u jednoj velikoj osnovnoj školi svaki razred sa svim odeljenjima predstavljati samo jedan roditelj. Pritom se navodi da će se ustanova starati o tome da svi budu zastupljeni u Savetu? Šta to uopšte znači, da će škola birati predstavnike roditelja? A ako ustanova odabere osam roditelja koji im odgovaraju, onda će oni odabrati isto takva podobna tri predstavnika za Školski odbor i tu je svaka priča završena. U nekim najrazvijenijim zemljama sveta, poput skandinavskih, direktore biraju isključivo roditelji jer oni imaju najčistiji motiv. Nastavnici mogu da podrže i nekoga ko će im gledati kroz prste, ljudi su kvarljiva roba, ali roditeljima je interes jedino da škola dobro funkcioniše i da nastavnici budu zadovoljni, jer će tako njihova deca da dobiju najbolje obrazovanje. A dok se tamo ide ka decentralizaciji, mi idemo ka centralizaciji.
A da li će izmena olakšati dalje sprovođenje čistki u prosveti?
Najveći problem sa sindikalnog stanovišta jeste uvođenje člana po kome se ne samo gubi posao, nego se gubi i licenca za rad ukoliko zaposleni obustavi obrazovno-vaspitni rad nakon upozorenja direktora da to ne čini. I to ostavlja ogromnu rupu za tumačenje o načinu na koji će biti korišćeno. Na primer, do sada je po Zakonu o štrajku jedini legitimni oblik obustave rada u školama bio štrajk upozorenja, koji može da traje do sat vremena i za koji nije definisan minimum procesa rada. Šta se dešava ukoliko sindikat, zbog nekih dešavanja u školi, donese oduku na nivou škole da upozori javnost tako što će na sat vremena da obustavi rad? Da li svako od tih zaposlenih rizikuje da izgubi licencu za rad? Ako prođe ovaj zakon – da. Štaviše, mislim da će se naći u većem problemu od nastavnika koji nisu redovno dolazili na svoje časove, a naravno da u sistemu ima i takvih. Takvi će biti pošteđeni, a stradaće oni koji iz opravdanog razloga žele da ukažu na neki problem. Mi i dalje pričamo o javnim školama, nisu to privatne škole čiji su vlasnici ministri i predsednici vlade. Ali se ponašaju kao da su njihovo privatno vlasništvo.
I nakon takvog postupka, oni više ne bi mogli ni da rade u nekoj drugoj školi?
Tako je, shvatili su da je to rešenje za sve one stručne ljude koje su oterali (a takvog kadra inače nedostaje). Jer ako oteraš nastavnika fizike iz neke beogradske gimnazije, on ako želi da ostane u sistemu obrazovanja naći će posao gde god želi u Beogradu. Ako bi se radilo na način kako su sad predvideli, to više ne bi bilo moguće. Prošlog leta su bili ugroženi nastavnici koji su imali ugovor na određeno vreme. Njih je puno, samim tim je i čistka bila vidljiva. Znamo za par stotina ljudi, a sigurno je cifra mnogo veća – ko zna šta se dešava po selima na jugu. Vidimo da nastavnici tamo zalepe nalepnicu, pa idu u zatvor.
U zakonu postoji i zabrana organizovanja učenika u grupe i klubove, menja se uloga Saveta roditelja koji više o određenim pitanjima ne daje mišljenje već se samo obaveštava o odlučenom, tako su i neka bedna prava dodatno smanjena i najbolje bi bilo da se taj restriktivan zakon uopšte ne nalazi u Skupštini. Ključno je što nema prave javne rasprave i stručna javnost nije bila uključena. Ne pričamo o nekim hitnim vanrednim izmenama, već o klasičnoj izmeni zakona za koju javna rasprava ne može da bude plod nečije dobre volje.
Ministarstvo je nekakvu raspravu otvorilo, doduše sa bogatim programom koji predviđa samo jedan javni događaj, samo u Beogradu.
I na toj tribini su popunili 95 posto sale svojim ljudima. Pa ti daju pet karata, ti ako hoćeš da uđeš uđi, ili nećeš da uđeš zato što napolju ostaje 200 ljudi kojima je zabranjeno da uđu. A ako te i puste, moraš da ostaviš mobilni telefon, a ne mogu ni novinari da uđu. Ima li smisla učestvovati u radu nekog takvog tela?
U izmenama zakona postoji i zabrana organizovanja učenika u grupe i klubove, menja se uloga Saveta roditelja, koji više o određenim pitanjima ne daje mišljenje već se samo obaveštava o odlučenom, tako da su i neka bedna prava dodatno smanjena
Zla su vremena i traju. Javnost Dejana Vuka Stankovića zove ministrom osvete, to jasno pokazuje kakva je politika prema obrazovanju. Poražavajuće je što su nazovireprezentativni sindikati – pošto im reprezentativnost godinama nije proverena uprkos zahtevima koje smo upućivali – ponovo učestvovali u tome. Kažu da nisu imali prilike da vide sve izmene zakona, već im je Ministarstvo pokazalo dva ili tri člana oko kojih mogu da se pitaju, ali su oni na tu ulogu pristali. I sada imamo jedan okončan postupak, iako ništa tu nije urađeno u skladu sa zakonom, i očekujem da će to brzopotezno biti usvojeno u Skupštini.
Godinu i po dana se Ustavni sud ne oglašava oko diskriminatornog kolektivnog ugovora koji favorizuje članove reprezentativnih sindikata, ali se pojavila presuda Višeg suda u Beogradu koji je potvrdio da su u slučaju jedne profesorke neisplaćivanjem punog iznosa jubilarne nagrade prekršeni i Ustav i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o radu. Ima li onda nade i za politički smenjene direktore i nastavnike?
Ta odluka je kasnije vraćena na ponovno odlučivanje prvom stepenu, ali je u drugom takvom slučaju u Novom Sadu presuda upravo potvrđena na apelaciji. Takva diskriminacija traje već više od dve godine i pitanje je koliko stotina ili hiljada kolega je oštećeno u prethodnom periodu. Mnogi su podneli tužbe, ali mnogima je neprijatno da tuže školu u kojoj rade, a drugo rešenje ne postoji.
Kada je reč o direktorima i nastavnicima koji su ostali bez posla, a za koje se može jasno utvrditi da je reč o političkoj odluci koja nije zasnovana na objektivnim merilima, u toku su upravni sporovi. U nekim slučajevima nam je poverenik za zaštitu ravnopravnosti izdao mišljenje da se ljudi moraju vratiti na posao, međutim škole po pravilu ne poštuju odluke poverenika i tu smo ušli u sudske postupke jer smo onda morali da tužimo školu. Još uvek nema presuda, samo što u slučaju razrešenih direktora postoji dodatni problem jer čak i da dobiju sporove to ih neće vratiti na funkciju, već sud može da naloži jedino raspisivanje novog konkursa.
Prošle godine se masovna obustava nastave uglavnom dešavala mimo „tradicionalnih“ sindikalnih struktura i videli smo osnivanje mreža poput Pulsa beogradskih osnovnih i srednjih škola. Da li će iskustvo takvog organizovanja omogućiti snažnije reagovanje povodom izmena zakona? Ili je presudnije to što je generalno opala borbena atmosfera u društvu?
Mislim da trenutak nije dobar za borbu. Pre dve godine smo uradili više nego sjajne stvari i prosveta je pokazala da u njoj, uz sve ovo što joj rade, ipak još uvek rade ljudi sa kičmom. Ali mi još uvek plaćamo cenu tadašnjeg izostanka podrške drugih i zato ne verujem da je moguće nešto u narednoj školskoj godini. Što ne znači da ako dođe do nekih širih društvenih dešavanja prosveta neće opet biti tu. Ubeđen sam da hoće, ali neće impuls krenuti od nje i mislim da bi to bilo bezobrazno očekivati. Uz dužno poštovanje svakoj profesiji, prosveta se pokazala i dokazala – prošlog februara je između 30.000 i 40.000 nastavnika bilo u obustavi rada. I nismo štrajkovali zbog loših školskih programa ili plata, nego zbog loših vlasti.
Neformalne organizacije koje su nastale u tom periodu su manje-više prestale sa radom, jer to i nisu dugoročne priče. NSPRS je od tada porastao za oko 3.000 članova, ali voleo bih da su svi ti ljudi udružili sa nama i da sada imamo jednu ozbiljnu snagu, bar da se kvalitetnije brani. A delimo iste vrednosti, međutim postojao je narativ koji je nažalost dolazio i od studenata: nećemo političke partije, hoćemo nešto potpuno novo, zborove… Nećemo ni sindikate, hoćemo neke neformalne grupacije. Pokušao sam sa nekima od njih da vodim ozbiljnije razgovore i da ukažem da to nije u redu – naš sindikat je obustavu rada izglasao na demokratski način, glasanjem svakog člana elektronskim putem.
Znači, ne postoji potrebna snaga da se odupre najavljenim izmenama zakona?
Realno, ako su rešili da to usvoje, a jesu, to će biti usvojeno u Skupštini. I možemo svi u so da se pretvorimo, ništa se promeniti neće. Ne kažem da ne treba vršiti pritisak, ali ne treba žrtvovati ljude, vreme i resurse na nešto što je unapred osuđeno na neuspeh.
Kako smo došli do toga da nakon protesta zaposlenih, zahteva za disciplinskim postupkom i krivične prijave protiv direktora Jovine gimnazije u Novom Sadu, ministar prosvete izlazi sa rešenjem da se gimnazija „vrati“ SPC koja je nije ni podigla?
Očigledno u toj priči nije samo izvršna vlast, nego je na neki način umešana i Crkva. Zbog čega drugog ministar nije povukao iz škole direktora Radivoja Jovovića, kao što je uradio sa Dankom Nešović? Sama ideja nije potekla od Vuka Stankovića, Stojković ju je izneo nastavnom kadru još pre sedam-osam godina i neuspešno gurao neko vreme. A izjavu ministra tumačim – ako već Çrkva ne da da ga smenimo, ’ajde onda da joj ga vratimo, pa nek oni vide šta će sa njime.
Ono što je fakat je da smo od elitne gimnazije koja upisuje nadarenu decu iz cele zemlje već u sedmi i osmi razred, poput Matematičke u Beogradu, došli do toga da od 11 odeljenja devet nije popunjeno. I da je za upis svakog profila u Jovinoj bilo potrebno manje bodova nego u bilo kojoj drugoj gimnaziji u Novom Sadu. Kvalitet nastave je drastično opao još prošle godine kada više od 30 univerzitetskih profesora, koji su tamo dodatno radili, nisu dobili produžetke ugovora. U poslednjem naletu je suspendovano petoro nastavnika – zanimljivo, svi članovi našeg sindikata. I taj postupak je nekakva prethodnica izmeni zakona, pošto ih inspekcija tereti upravo zbog toga što nisu imali minimum procesa rada za vreme štrajka upozorenja. Minimum procesa rada, u štrajku koji traje 60 minuta.
