Ubrzo nakon što je postalo jasno da više od 70.000 Marokanaca pokušava da pređe granicu i uđe u špansku enklavu Seutu – mnogi plivajući preko uskog pojasa vode koji je odvaja od Maroka – 22 zemlje članice Evropske unije pozvale su predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen da sazove hitni sastanak ministara unutrašnjih poslova bloka. Ali pre nego što je sastanak uopšte održan, Italija je saopštila da privremeno obustavlja bezvizni režim sa Španijom i ponovo uvodi kontrolu na granici.
Iracionalnost ove reakcije Rima otkriva u kojoj meri migraciona kriza potkopava evropsko jedinstvo. Tokom poslednje decenije ta kriza je podstakla uspon krajnje desničarskih snaga koje su naučile da eksploatišu anti-imigrantsko raspoloženje kako bi na tome politički profitirale, istovremeno potkopavajući poverenje između evropskih vlada kad god se neka od njih nađe pod pritiskom.
Da li je to što marokanske vlasti nisu sprečile desetine hiljada ljudi da pređu granicu posledica nemara, ili je reč o hibridnom napadu? Maroko ima mnogo toga da izgubi u slučaju da je organizovao ovu operaciju, ali neki španski komentatori sumnjaju u njegovu nevinost
Italijanska premijerka Đorđa Meloni, sve zabrinutija zbog sve lošijih izgleda za uspeh na narednim izborima, predvodila je napad na Španiju uvođenjem granične kontrole umesto iskazivanja solidarnosti s vladom jedne članice Unije. Još više obeshrabruje javna podrška koju je Meloni dobila od danske premijerke Mete Frederiksen, imajući u vidu podršku koju je Španija pružila Danskoj suočenoj s pretnjama američkog predsednika Donalda Trampa zauzimanjem Grenlanda.
Kontrast sa 2021, kada je 8.000 ljudi pokušalo da pređe tu istu granicu, zapanjujući je. Tada je EU reagovala brzo i odlučno, demonstrirajući da je u pitanju problem koji se tiče celog bloka. Nasuprot tome, proteklih sedmica nekoliko evropskih vlada došlo je na korak od toga da Španiju okrive za krizu koju ona nije izazvala. Za to vreme, Fon der Lajen izbegava da se jasno odredi i zauzme jasan stav, preferirajući da se drži po strani.
Pitanje, dakle, nije kako je toliko migranata uspelo da se okupi na granici u isto vreme, već šta je inicijalno izazvalo krizu. Kao i u većini takvih slučajeva, odgovor leži u tri preplićuća seta neposrednih, sekundarnih i strukturnih faktora.
Najneposredniji uzrok krize bila je nedavna odluka španskog Vrhovnog suda u slučaju migranta koji je pokušao da dopliva do Seute, ali je vraćen u Maroko nakon što ga je presrela španska policija. Sud je presudio da prelazak granice preko mora nije pravno jednak prelasku kopnenim putem, koji podrazumeva svestan čin prevazilaženja neke fizičke prepreke.
Moglo bi se beskrajno raspravljati o merodavnosti ovakve pravne distinkcije. Ali ključna poenta je da sud nije presudio kako migranti koji pokušavaju da doplivaju do Seute imaju pravo ulaska na špansku teritoriju. Sud je jednostavno utvrdio da osoba koja stiže morem ne može odmah i automatski biti vraćena odakle je došla.
Potencijalni migranti, naravno, nisu gubili vreme na takve pravne nijanse. Društvenim mrežama se brzo proširila vest da, ukoliko se u Španiju stiže morem, više nema momentalnog proterivanja s njene teritorije. Ta mala pravna rupa bila je dovoljna da ohrabri mnoge očajnike da oprobaju sreću. Istovremeno, evropske stranke krajnje desnice iskoristile su tu odluku za nove napade na vladavinu prava i zahteve za uvođenje drakonskih mera, nesputanih pravnim zaštitnim mehanizmima.
Teško je kriviti migrante što nisu razumeli finese španskog prava u situaciji kad evropski lideri deluju još zbunjenije. Seuta i Melilja jesu unutar šengenskog (bezviznog) prostora, ali samo za Evropljane. Drugim rečima, ulazak u bilo koju od enklava ne daje nekom Marokancu pravo da putuje u druge delove Evrope. Ipak, to Italiju nije sprečilo da uvede pomenute privremene pogranične restrikcije.
Tu su onda i sekundarni faktori, počev od inicijalne pasivnosti vlada s obe strane granice. Pre dve godine na Tiktoku je pokrenuta kampanja kojom su ljudi podsticani na masovni prelazak granice, pri čemu je samo jedan video imao više od 500.000 pregleda. Marokanske vlasti su brzo reagovale, udaljivši s granice više od 4.500 ljudi. Ovog puta, uprkos daleko većem broju okupljenih migranata, marokanske vlasti nisu sprečile desetine hiljada ljudi da pređu granicu. Da li je to bilo posledica nemara, zauzetosti bezbednosnih snaga proslavom Dana prestola u Maroku, ili je reč o hibridnom napadu može se utvrditi samo istragom. Maroko ima mnogo toga da izgubi u slučaju da je organizovao ovakvu operaciju, ali neki španski komentatori sumnjaju u njegovu nevinost u ovom slučaju.
Naravno, nije samo Maroko taj koji je omanuo. Španske bezbednosne službe imaju značajno iskustvo u nadgledanju pokušaja prelaza granice u Seuti i Melilji. Kako onda nisu predvidele tako veliku mobilizaciju i upozorile zvaničnike u Madridu?
Mogućnost političke sabotaže ne može se isključiti. Premijer Pedro Sančes je pod pritiskom na tri fronta: kod kuće, gde desnica ima sve razloge da oslabi njegovu vladu; u Evropi, gde desnica koristi ovu krizu za potkopavanje jedne od retkih preostalih levo orijentisanih vlada na kontinentu; i u Sjedinjenim Državama, čiji predsednik želi kako da oslabi Sančesa, čija mu se politika ne dopada, tako i da pokaže da je gnev javnosti zbog migracije ozbiljno pitanje koje Evropljani nisu u stanju da reše. Šta god da se dogodilo na španskoj strani i ko god da snosi odgovornost, nema sumnje da najveću korist od krize ima anti-imigrantski orijentisana stranka Voks.
Treća grupa faktora je strukturne prirode. Previše je mladih Marokanaca koji ne vide nikakvu perspektivu kod kuće, što ih navodi da bolju budućnost potraže u inostranstvu. Gotovo 1,5 miliona Marokanaca uzrasta između 14 i 24 godine ne školuje se, ne pohađa neku obuku, niti ima posao. U zemlji s više od 38 miliona stanovnika sistemom socijalnog osiguranja obuhvaćeno je samo oko 2,2 miliona zaposlenih.
Premijer Sančes je pod pritiskom na tri fronta: kod kuće, gde desnica ima sve razloge da oslabi njegovu vladu; u Evropi, gde desnica koristi ovu krizu za potkopavanje jedne od retkih preostalih levo orijentisanih vlada na kontinentu; i u SAD, čiji predsednik želi da ga oslabi
Ono što dodatno pojačava frustraciju jeste okolnost da je nivo obrazovanja u zemlji znatno porastao, ali to nije praćeno kreiranjem dovoljnog broja novih radnih mesta. Obrazovani mladi Marokanci prirodno očekuju poslove u skladu sa svojim kvalifikacijama i bolji pristup prilikama za ekonomsko napredovanje. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u Seuti, iako drugi najniži u Španiji, petostruko je veći od marokanskog. Samo održivi prekogranični razvoj može da promeni ovu sumornu sliku.
Za Evropu je kriza u Seuti posebno alarmantna jer otkriva koliko se brzo evropska solidarnost urušava kada se migracioni pritisci sudare s kratkoročnim izbornim interesima pojedinačnih lidera. Kako se bliže izbori u Španiji, Francuskoj i Italiji, iskušenje mejnstrim političkih snaga da krajnoj desnici pariraju tako što će zauzimati sve oštrije pozicije po pitanju imigracije samo će nastaviti da raste, gurajući vlade ka tome da bezbednosnim merama reaguju na problem koji se ne može svesti samo na kontrolu granice. Zasad barem, evropska krajnja desnica ima sve razloge da bude zadovoljna.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
