Posle više od pola veka provedenog iza foto-aparata, hiljade kilometara pređenih zbog jedne fotografije i arhive u kojoj su sačuvani trenuci kada se raspadala zemlja i menjalo vreme, Miloš Cvetković, foto-reporter, nije čekao da neko drugi napiše priču o njemu. Sastavio je trotomnu monografiju, sačuvavši kroz fotografski opus jedan nestali svet ljudi, događaja i prizora, koje bi bez tih dokumenata možda prekrilo vreme.
Rođen je 1950. u Užicu, gde je proveo čitav radni vek. Karijeru je počeo kao sportski foto-reporter, a od 1978. do 1990. sarađivao je s ljubljanskim Auto-magazinom, jednim od najznačajnijih specijalizovanih listova za auto-sport u tadašnjoj Jugoslaviji. Bio je saradnik Omladinskih novina i Večernjih novosti, a od 1990. radio je u Borbi. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije sarađivao je s agencijama Rojters i Gama. Njegove fotografije objavljivali su najugledniji svetski listovi i magazini, među kojima su Internešnal herald tribjun, Indipendent, Dejli telegraf, Vašington post, Tajm, Štern, Špigel, Njuzvik, Pari mač… Dobitnik je brojnih nagrada za fotografiju i novinarski rad, među kojima su Gran pri za fotografiju Tunel 90, specijalne nagrade Tanjuga za fotografije Tugovanje na Kosovu i Majka sa lobanjom u Fakovićima, kao i priznanja za kolekciju Tuga i za sportsku fotografiju Zagrljaj…
Ali kada govori o svom radu, on ne počinje od nagrada i priznanja, već od radoznalosti i potrebe da fotografijom ispriča priču. Kada je počeo da priprema svoju foto-monografiju, urednik Milan Živković mu je rekao: „Prvo idi u apoteku, kupi kilo vazelina, namaži se, pa tek onda kreni da tražiš sponzore.“ Cvele se nasmejao i odgovorio: „Ma, zajebi.“ U toj kratkoj anegdoti možda je sadržan ceo njegov karakter. Čovek koji je decenijama beležio tuđe priče nije želeo da za svoju moli. Na kraju je tri knjige finansirao sam.
„Najskuplja reč na svetu je sloboda“, kaže nam Cvetković, među kolegama poznat pod nadimkom Cvekla. „Mator sam. U kafane više ne idem. Što sam vinjaka popio, popio sam. Za šta će mi više pare? Mogu ceo dan da živim na jednoj kifli i jogurtu. Cigarete su ostale. Nekad me partnerka pita da li sam ostao nečeg željan. Kažem joj da duša hoće još mnogo toga, ali nije to više to.“ Možda upravo u tome leži odgovor kako je uspeo da više od pola veka ostane svoj. A ostao je u rodnom Užicu i radio onako kako je verovao da treba. Nije menjao svoj put zbog priznanja, novca ili statusa. U tome je možda i njegova najveća pobeda.
Sve počelo je na Tari
U fotografiju sam se zaljubio tek u 26. godini. Pre toga sam voleo auto-sport. Na Tari se održavao reli, prvenstvo Jugoslavije i prvenstvo Evrope, i tada sam počeo da fotografišem za sebe. Nisam tada razmišljao da će mi to biti životni poziv, bilo mi je zanimljivo da uhvatim trenutak, da napravim dobru fotografiju. Presudilo je kada sam neke slike poslao ljubljanskom Auto-magazinu, jedinom specijalizovanom listu za auto-sport u to vreme. Odgovorili su mi da su zadovoljni fotografijama, ali da ne mogu da ih koriste jer imaju svog foto-reportera. Ipak, pozvali su me na saradnju. To je bio vetar u leđa, još u ono vreme, u velikoj Jugoslaviji, a ja iz Užica. Pričam ovo zato što mi je sve što sam uradio još draže jer se nisam pomerao iz svog grada. Danas je sve samo Beograd, kao da ljudi misle da u provinciji žive majmuni.
Boli me moje Užice, koje je iznedrilo velikog Ljubu Simovića, a grad mu se nije odužio. Trebalo je celu godinu da mu posvete. Zašto? Zato što to nekima ne odgovara
Kada sam išao na put i pravio reportaže, sednem u kola i stignem gde treba. U čemu je razlika? Mogao sam da pređem u Beograd, ali razmišljao sam, već sam imao godine, morao bih da iznajmljujem stan, nisam hteo da se cimam. Obećao sam sebi da ću da dokažem da i iz provincije može normalno da se radi. Imao sam dobre ponude, ali me to nije privlačilo. Presekao sam i ostao i nikada se zbog toga nisam pokajao.
Rad, rad i rad
Sam sam sve naučio. Prikupljao sam stručnu biblioteku, čitao, gledao filmove. Sve to ima veze sa fotografijom, jer fotografija nije samo oko, ona je i glava i duša. Stoje tri fotografa jedan pored drugog i slikaju isti događaj. Kada posle pogledaju fotografije, pitaju: kako je kod tebe ovako? Ne umeju da prepričaju. Potreban je talenat, ali mene je tokom cele karijere držao isti pristup, a to je da fotografijom ispričam priču. Većina nekadašnjih foto-reportera počela je karijeru slikajući sportske događaje. U Užicu nije bilo prvoligaškog kluba, a mene je privlačio auto-sport. Onda su rasli apetiti. Pomislio sam, hajde da vidim kako to izgleda u Formuli 1. Prvi put sam bio u Monci 1977. godine. Nisam dobio akreditaciju da budem na pisti, ali kasnije sam u Monte Karlu imao tu privilegiju. Onda sam pomislio blizu je Kan, zašto ne bih otišao da radim filmski festival? Imao sam želju da vidim kako rade svetski fotografi koji prate samo jednu oblast, koji su specijalisti za nešto. U Auto-magazinu, za koji sam radio do 1990. radiš foto-reportažu i ako hoćeš naslovnicu. Kada sam sve to ostvario, tražio sam nešto novo. Uvek sam hteo dalje.
U žiži
U moje vreme atmosfera na Formuli bila je domaćinska, kao da ste sa starim drugovima. Ljudi jedu sendviče pored rasklopljenog auta koji sređuju, kao da ste u Borči, u automehaničarskoj radionici kod majstora Živote. Nije bilo telohranitelja, legitimisanja, tih barijera između ljudi. Ovo danas je sterilno, sve je korporativno. U neku ruku mi je i drago što to odavno više ne radim. Sebe sam uhvatio da se brzo zasitim nekih stvari. Na primer, Guče. Bio sam tamo dvadesetak puta. Sada je svake godine isto, sve je namešteno, nema dušu. A nekada je bilo potpuno drugačije. Dođu ljudi porodično, sednu za sto, jedu, popiju piće, neko spontano ustane, popne se na sto i zaigra. Sve je bilo puno radosti i pristojnosti. A sada kada sam video šipke oko kojih igraju neke jeftine žene, to nema veze ni sa čim. To nije prava Guča.
Ja sam fotografisao sve. I proterivanje Hrvata, i muslimana, i Srba, nisam birao strane. Nisam, međutim, znao da li su moje kolege sa druge strane radile isto
Ako si u ovom poslu, moraš da obrazuješ sam sebe, da budeš informisan, da budeš u toku. Fotografija nije samo ono što vidiš kroz objektiv. Moraš da znaš ljude koje fotografišeš, vreme u kojem žive i priču koja stoji iza njih. Sećam se Serža Gejnzbura i Džejn Birkin. Bili su najpoznatiji par svog vremena. Deset godina kasnije, 1981, slikao sam ga u Kanu kako pali cigaretu, čičicu sa štapom kako prelazi ulicu, a niko ga ne primećuje. Pomislih, što ti je život, do juče si bio neko kome se svet klanja, a sada si nevidljiv za taj isti svet, šta godine urade čoveku. Možda neko ko je tada bio tamo ne bi znao ko je on, ali ja sam ga prepoznao jer sam znao njegovu priču.
Više sam razumeo engleski nego što sam znao da ga govorim. Ali uvek sam imao potrebu da idem dalje. Što je drvo bilo više, ja sam hteo više da se penjem i da berem plodove. Honorarno sam sarađivao s Omladinskim novinama, gde sam imao potpunu slobodu, pozvao me je Grujica Spasović i rekao: „Čoveče, mi ti objavljujemo fotografije, a ne znamo ko si, kako izgledaš.“ Odem na upoznavanje i, kao svako fino vaspitano dete iz provincije, svima persiram. Kaže meni Grujica: „Molim te, nemoj da nas zajebavaš.“ To je bio taj duh vremena. Ljudi su se upoznavali, razgovarali, nije bilo distance.
Naslovnica
U moje vreme duplerica Večernjih novosti bila je kultna. Zamislite tiraž koji su te novine imale – 250, 300 hiljada primeraka. Naravno da sam hteo da dohvatim te vrhove, da baš moja fotografija bude tamo objavljena. Kod mene je uvek bila najvažnija deviza – rad, rad, rad. I kafanska druženja, ali ne ona s lovačkim pričama. Posle sam zaključio da su bolje prošli oni koji su sedeli u redakciji nego ja. A onda je kulminiralo moje duboko razočaranje 2003. kada su Novosti obeležavale 50 godina postojanja. Urednik izdanja bio je Novo Tomić i pozvao me je da dam najvažnije fotografije za monografiju.
Tehnologija mora da napreduje, ali ako se ovako nastavi, sve ce otići dođavola. Nikada nisam mogao da razumem da se kupuju računari školama koje nemaju vodu i toalet
Posle deset dana me je pozvao, zahvalio mi se, i rekao da je smenjen. Naravno, stigao je legendarni Manojlo Vukotić. Kada sam video tu monografiju bilo me je sramota da je gledam. Predstavljen sam samo s jednom fotografijom, posle toliko godina rada i toliko slika koje su Novosti objavile. Pitao sam se kako nije sramota foto-reportere koji su priložili fotografije za tu knjigu? Ja sam takav, ili radim ili ne radim. I stojim iza toga da fotografije nemaju šta da pričaju. Ako vrede, na njima se sve vidi.
Od sporta do istorije
Pratio sam sve što se događa u mojoj zemlji. Početkom građanskog rata, pročitao sam malu vest pri vrhu Politike. Pisalo je da se u zatvoru Stara Gradiška ćelije prepravljaju u gasne komore za Srbe. Moja prva reakcija bila je da odem tamo i proverim šta se događa. Nisam mogao da sedim i da prihvatim nešto samo zato što je napisano u novinama. Dobio sam dozvolu redakcije. Dolazim pred zatvor, stoji hrvatski stražar i zbunjen je što vidi kola s beogradskim tablicama. Kažem mu da imam zakazano kod načelnika. Sve je proverio, primio me, doneli su kafu i rakiju, šljivovicu „Takovo“. Kaže mi: „Jeste srpska, ali je dobra.“ I danas se tome smejem. Napravio sam foto-reportažu i, naravno, pokazalo se da ta vest nije imala veze sa stvarnošću. Neko je pravio atmosferu i neko je pravio rat.
Anegdota ima mnogo. U Vukovaru, na primer, kada su bile borbe i kada su naši ušli u Beli Manastir, fotografisao sam borce. Vidim desetak Roma s mitraljezima i puškama. Jedan mi kaže: „Ej, slikaj malo i nas. I mi Cigani smo braća Srbi.“ U takvim trenucima vidiš koliko je rat složen i koliko se iza velikih priča uvek nalaze obični ljudi. Rat nisam ja izazvao, i bolje bi bilo da nijedan nije postojao, ali kada se već dogodio želeo sam da zabeležim ono što se događa. Žao mi je što mi se ta želja ispunila. Posebno zato što je ovde bio građanski rat. Ni danas mi nije jasno zašto se on dogodio kod nas.
Svedočanstvo
Radio sam za Rojters i mnoge strane agencije i časopise, to je bio potpuno drugačiji sistem rada. Prošao sam najstrašnija dešavanja u Bosni, na Kosovu, bio sam svuda. Čovek se navikne na užase, koliko god to strašno zvučalo, ali neke stvari ostanu u njemu zauvek. Posle dosta godina, najviše me je potresao događaj iz Sarajeva, kada sam imao izložbu koju mi je organizovao ZFD u Istorijskom muzeju. Sve je bilo obezbeđeno, ali nešto mi nije bilo kako treba. Nisam umeo da objasnim šta osećam, ali shvatio sam da im je smetalo što sam fotografisao i muslimane. Otvoreno sam ih pitao: „Je l’ ijedan Srbin proteran iz Sarajeva?“ Ćute. Najviše mrzim kada te neko gleda onim telećim pogledom i pravi se da ništa ne razume. Pa ljudi, valjda se i ovde nešto dogodilo Srbima? Ja sam fotografisao sve. I proterivanje Hrvata, i muslimana i Srba, nisam birao strane. Nisam, međutim, znao da li su moje kolege s druge strane radile isto. Posle tog razgovora rekao sam sebi, pakuj kofere. Politika je u sve umešana, kao što je i sada. Oni će ono što se dogodilo u Sarajevu koristiti ko zna do kada.
Ja sam takav, ili radim ili ne radim. I stojim iza toga da fotografije nemaju šta da pričaju. Ako vrede, na njima se sve vidi
U Vukovaru su naši popisivali zarobljene. Ja sam ih fotografisao. Posle sedam dana odveli su ih na Ovčaru i streljali. Pa normalno da postoji dokaz, normalno da ljudi pitaju gde je ko. Ili u Veleprometu, koji je bio ograđen žicom. Ispred stoji vojnik i ja ga pitam šta se događa sa tim ljudima, kaže mi: „Ove smo spremili da idu da beru kukuruz.“ A šta ja mogu drugo da zaključim osim da su spremni da budu ubijeni? Tada postaješ svedok, a ne možeš da pomogneš. Često kažem, znate li zašto me boli glava? Zato što je koristim, to je moj problem.
Svedočanstvo trenutka
Bilo je to 1991. godine, na Brdu kod Kranja, na jednom od poslednjih sastanaka rukovodstava jugoslovenskih republika. Radio sam u Borbi i zabeležio fotografiju na kojoj se tačno vidi ko je s kim i ko je protiv koga. Sećam se konferencije za štampu. Oni su lepo rekli „pitajte šta vas interesuje, posle nema izjava“. Kada se završilo, krenuo sam stepenicama za Franjom Tuđmanom i videh Milu Štulu, bog da joj dušu prosti, koja je tražila izjavu. Sutradan u Dnevniku našeg javnog servisa vidim da su ostavili ono što su oni odlučili da ispričaju, a ono što se dogodilo nije važno. Sutradan sam fotografisao lidere, Milošević i Bulatović gledaju prema meni, okrenuti su Kučan i Tuđman, tu su Izetbegović i Kiro Gligorov. Profesionalno nisam bio zadovoljan tom fotografijom zbog kadra. Uvek sam tražio više od sebe. Ali kada danas pogledam tu sliku, ipak ima težinu. Ona je svedočanstvo jednog trenutka.
Deveti mart
U Beograd sam tog dana 1991. došao s opozicijom iz Užica. Voz je bio krcat. Platili su nam sendviče, vodu, karte… Šalim se, svi smo išli o svom trošku. Kada smo stigli do Robne kuće Beograd na Terazijama, teško je bilo doći do Narodnog pozorišta jer je Trg već bio neprohodan od sveta. Uspeo sam nekako da se probijem, ali vrata pozorišta su već bila zaključana i nije moglo da se uđe. Počelo je komešanje, a onda je krenuo vodeni top. Uspeo sam da napravim četiri, pet fotografija. S druge strane bio je Peđa Mitić, koji je radio u Borbi, dok sam ja tada bio u Novostima.
Obojica smo fotografisali Draganu Milojević Srdić ispred vodenog topa, samo iz različitih uglova. Odmah sam znao da je to istorijska fotografija. Važno je da fotografija ispriča celu priču. Bačen je suzavac, sklonio sam se u Staklenac, sačekao da se gužva raziđe i odmah otišao u redakciju. Razvio sam fotografije i predao ih. Posle sam otišao u Tanjug na kaficu. Kada sam se vratio u Novosti, vidim da nema ni teksta, ni fotografija. Borba je tog dana napravila bum, posebno sa Peđinom fotografijom. Tako je moja fotka ostala potpuno u mraku. Šteta, jer na njoj se sve vidi. Cela priča. Ali eto, dešava se.
Dostojanstvo
Posle 38 godina rada u Večernjim novostima proglasili su me tehnološkim viškom. Nisu mi obnovili ugovor. Tadašnji direktor Manojlo Vukotić rekao mi je: „Pa znaš, ne treba to nama. Ja sam to tebi činio.“ Meni činio? Neverovatno! Istog dana otišao sam na biro. Nisam pravio dramu. Ne umem da mrzim. Može neko da mi napravi veliko zlo, ali ja ne želim zlo. Takav sam. Uvek bih pomogao svakome. Nije mi bilo lako, naravno. Provedeš 38 godina u jednoj kući, ostaviš tamo deo života, hiljade fotografija, priča i uspomena, i onda ti neko kaže da više nisi potreban. Ali valjda ne umem da živim od gorčine.
Ako si u ovom poslu, moraš da obrazuješ sam sebe, da budeš informisan, da budeš u toku. Fotografija nije samo ono što vidiš kroz objektiv
Mene je uvek više zanimalo ono što ostaje iza čoveka nego ono što mu neko može oduzeti. Boli me više moje Užice, koje je iznedrilo velikog, najvećeg Ljubu Simovića, a grad mu se nije odužio. Trebalo je celu godinu da mu posvete. Zašto? Zato što to nekima ne odgovara. Takve stvari nikada nisam mogao da razumem. Ljudi olako zaboravljaju one koji su ih zadužili.
Propuštene prilike
Bio sam, možda, jedini foto-reporter koji je bio na Košarama mesec dana pre NATO bombardovanja. Posle sam se vratio u Užice i odatle pokrivao sve što se događalo na tom području. Što se novinarstva tiče, uvek smo bili sirotinja. Ne mislim duhom, nego odnosom prema poslu. Lako se potroše pare na ručkove i reprezentaciju, ali kada treba platiti pravu priču ili omogućiti novinaru da ostane na važnom događaju, onda to odjednom postane problem. Tako je bilo i s Berlinskim zidom. Bio sam pet dana u Istočnom Berlinu i kada sam stigao, video sam američke, francuske i engleske vojnike i pitao se da nisam zalutao.
Mi tada nismo imali gotovo nikakve informacije o Istočnoj Nemačkoj. Sve se svodilo na ono čuveno, kada nemaš muda: Kako Tanjug javlja… Osmog novembra te 1989. održana je konferencija za štampu i saopšteno je da će građanima biti omogućen prelazak u Zapadni Berlin bez viza. Već sutradan počelo je rušenje Berlinskog zida, a ja sam imao avionsku kartu za povratak. Redakciju nije zanimalo da ostanem, da zabeležim šta se događa. I danas mi je žao zbog toga, jer posao foto-reportera je da bude tamo gde se istorija događa. Fotografija je dokaz. Ona ostaje kada svi drugi počnu da pričaju svoje verzije priče.
Film po film
Uredniku svoje monografije poslao sam oko hiljadu i četiri stotine odabranih fotografija. Planirali smo jednu knjigu. Pogledao je materijal i rekao: „Cvele, nema šanse da ovo stane u jednu knjigu.“ Tako su nastale tri. Na neki čudan način, za to je zaslužna i pandemija. Kao matorac nisam smeo da izlazim iz kuće, pa sam seo, otvorio arhivu i počeo da pregledam film po film. Skenirao sam, birao, radio po deset sati dnevno. Sa svakom fotografijom vraćale su se uspomene. Nije to samo posao. To je moj život.
I danas mi se dogodi da otvorim neku kutiju ili pogledam stare filmove i iznenadim se.
Moraš da znaš ljude koje fotografišeš, vreme u kojem žive i priču koja stoji iza njih
Na neke fotografije sam potpuno zaboravio. Kao da mi se život stalno vraća kroz te negative. Svaka fotografija ima svoju priču, samo što je nekad zaboraviš dok je ponovo ne pogledaš. ZFD iz Frankfurta već mi je ranije objavio dve knjige, pa sam imao sređenu građu. Ostalo je bilo na meni. Godinama sam čuvao sve to, nisam ni znao koliko je važno dok nisam počeo ponovo da otvaram arhivu. Film po film, godina po godina, ljudi koje sam sretao, mesta na kojima sam bio, sve mi se vraćalo.
Šta ostaje
Nikada nisam imao velike prohteve. I kada sam imao para i kada ih nisam imao, živeo sam isto. Kada mi je Štern objavio duplericu, dobio sam pet hiljada maraka za jednu fotografsku priču. I opet sam živeo isto. Novac me nikada nije promenio. Ne osuđujem ovo vreme. Tehnologija mora da napreduje i mladi treba da žive svoje doba na svoj način. Ali ako se ovako nastavi, sve će otići dođavola. Nikada nisam mogao da razumem da se kupuju računari školama koje nemaju ni vodu ni toalet.
Meni je to potpuno nelogično. Sve mora da ima svoj red. Kuća se gradi od temelja. To moramo da naučimo. I moje Užice se mnogo promenilo, kao i Beograd. Ljudi dolaze, gradovi se menjaju, ali me najviše boli kada niko ne želi da prihvati duh mesta u koje je došao, nego svi pokušavaju da nametnu ono što su doneli sa sobom. Danas više nemam neke velike želje. Ove tri knjige doživljavam kao krunu svog rada. Ostalo je nešto iza mene. Ostao je trag da sam postojao.
