Na osnovu prikupljenih podataka praćenjem medija koje je izvršio BIRODI za period od 01.01.2026. do 30.04.2026, a koji su javno su predstavljeni 30.06.2026. na konferenciji za medije u Beogradu, urađena je analiza koja ukazuje da je televizijski prostor Srbije pod kontrolom stranke na vlasti, da se propagandom formira javno mnjenje u svim oblastima, a prevashodno za podršku aktuelnom predsedniku i vladi Republike Srbije, kao i za sve druge teme od unutrašnje do spoljne politike koje se uklapaju u njihovu agendu opstanka na vlasti.
Time se ugrožava jedan od osnovnih demokratskih principa – pravo građana da budu istinito, potpuno i blagovremeno informisani. Kada vlast uspostavi dominaciju nad informacijama, ne uzurpiraju se samo mediji – uzurpira se javno mnjenje, jer građani političke stavove više ne formiraju na osnovu stvarnosti, već na osnovu njene propagandno oblikovane slike.
Aktuelne činjenice
Analiza podataka pokazuje da u prvom četvoromesečju 2026. godine u televizijskom prostoru Srbije dominiraju predsednik i vlada Republike Srbije. Skoro potpuna dominacija, u pozitivnom i neutralnom obliku je detektovana na TV medijima sa nacionalnom frekvencijom, koji pokrivaju najveći deo populacije. Štaviše, od ukupnog vremena na svim posmatranim televizijama predsednik Srbije je predstavljen pozitivno (57,4 odsto) i neutralno (18,8), što iznosi 76,2 odsto ukupnog vremena koji mu suštinski ide u prilog! Čak ni kritike koje se mogu čuti na posmatranim kablovskim TV medijima, koji imaju značajno manju gledanost, ne mogu da naruše skoro potpunu dominaciju u televizijskom prostoru.
Ranija istraživanja BIRODI-ja pokazuju da trend medijske dominacije kandidata SNS za funkcije premijera, odnosno predsednika Srbije i vlade koju čini SNS kao stožer okupljanja, raste od izbora 2012. godine kada su predsednički kandidati Boris Tadić i Tomislav Nikolić u drugom krugu izbora predstavljeni skoro jednako (Boris Tadić sa 54 odsto, a Tomislav Nikolić sa 46 odsto).
Već na parlamentarnim izborima 2016. godine lista SNS-a je od ukupnog vremena, koje je mnogostruko više od vremena za pojedinačne konkurentske stranke, predstavljena u 88,5 odsto slučajeva pozitivno, a na predsedničkim izborima 2017. trend dominacije je uspostavljen, skoro u potpunosti. Aleksandar Vučić kao predsednički kandidat zauzima 27 odsto vremena plus kao aktuelni premijer – pozicije sa koje vodi kampanju, čak 35 odsto vremena. To je ukupno 62 odsto vremena gde je predstavljen sa 94,3 odsto, odnosno 96,4 odsto vremena pozitivno. Isti trend se nastavlja i 2022. godine.
Kada je reč o Vladi Republike Srbije situacija je slična. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a koji pokrivaju najveći deo populacije, predstavljena je najvećim delom pozitivno i neutralno u posmatranom periodu, dok je negativno predstavljanje zanemarljivo. Pozitivno na RTS-u 71,6 odsto vremena, Pinku 88,3 Prvoj 77,6, B92 75.4 odsto i 64,5 odsto vremena na Hepi televiziji. Važno je istaći da vlada Republike Srbije služi kao promotivni privezak predsedniku Srbije, jer se skoro uvek, poziva na njegove zasluge.
Kada nije moguća značajna promena uslova u kojima ljudi žive, onda se manipulacija zasniva na menjanju opažanja tih uslova. Uslovi su isti, ali cilj manipulatora je da promeni stav prema tim uslovima
Za to vreme, aktivnosti studentskog pokreta kao najvećeg takmaca režimu se prikazuju u značajno manjoj meri. Ukupno vreme koje zauzimaju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom se meri minutima i sekundama: na RTS-u – 2’49“, od toga 77 odsto uglavnom neutralno, dok na Pinku zauzimaju 5’25’’ od čega je 58 odsto negativno, na Prvoj 13’33’’ od čega čak 89,3 odsto negativno i na B92 4’18’’ od kojih 65,9 odsto negativno.
Pretpostavljamo da kada bi se u analizu uključili i preostali elektronski mediji situacija bi bila još povoljnija za predsednika Srbije i SNS. Zbog svega navedenog, možemo zaključiti da je potpuna dominacija u medijskoj sferi podređena građenju imidža aktuelnog predsednika Republike Srbije koji se očigledno sprema za funkciju premijera nakon što mu istekne mandat u sledećih nekoliko meseci, dok se aktivnosti studentskog pokreta marginalizuju ili prećutkuju i predstavljaju, uglavnom, u negativnom kontekstu.
Medijsko oblikovanje stvarnosti
Kada nije moguća značajna promena uslova u kojima ljudi žive, onda se manipulacija zasniva na menjanju opažanja tih uslova. Uslovi su isti, ali cilj manipulatora je da promeni stav prema tim uslovima. Propaganda ne menja stvarnost, već sliku stvarnosti. Istina se zamenjuje selektivnim informacijama, činjenice se izvlače iz konteksta, prećutkuju ili izmišljaju, stvarajući iskrivljenu predstavu o svetu.
To je moguće zato što se stavovi ljudi formiraju kroz tri komponente. Prva, kognitivna, odnosi se na informacije i znanje o pojavama ili osobama. Druga, emotivna, na osećanja prema tim pojavama ili osobama, a treća, konativna ili voljna, na spremnost da se na osnovu toga deluje. Propaganda gotovo uvek počinje od kognitivne komponente. Ako građani tokom dužeg perioda vide samo jednu verziju događaja, oni će na osnovu takvih informacija formirati određeno mišljenje. Vremenom ono prerasta u emociju, a zatim i u političko ponašanje, poput glasanja, u ovom slučaju.
Propaganda ne menja stvarnost, već sliku stvarnosti. Istina se zamenjuje selektivnim informacijama, činjenice se izvlače iz konteksta, prećutkuju ili izmišljaju, stvarajući iskrivljenu predstavu o svetu
Zato je kontrola informacija jedan od najmoćnijih instrumenata propagande. Ko oblikuje sliku stvarnosti, u velikoj meri oblikuje i stavove građana. I mi to svakodnevno vidimo. Vlast kroz dominantan deo medija sistematski promoviše sopstvene uspehe, dok se kritički glasovi marginalizuju, diskredituju ili ekonomski slabe. Glavno sredstvo nije zabrana kritike, već stvaranje velikog informacionog šuma – nepotrebnih ili spinovanih vesti, tako da građani sve teže razlikuju činjenice od propagande.
Dva veka kontinuirane uzurpacije prava na informisanje
U našoj istoriji, nažalost, propagandni mehanizmi i kontrola medija su dokumentovani u velikoj meri. Svaka vlast u Srbiji, tokom poslednja dva veka retko je prepuštala medijsko tržište zakonima slobodne konkurencije. Razlika je samo u tome što se nekada nepoželjan tekst izbacivao pendrekom i sudskim pečatom, potom partijskim dekretom, dok se danas izoluje ekonomskom marginalizacijom i medijskim spinom.
Kontrola medija u Srbiji i Jugoslaviji tokom poslednja dva veka menjala je svoje oblike, ali je njen osnovni cilj ostao isti – očuvanje političkog monopola nad informacijama. U prvoj polovini 19. veka, u društvu sa visokom stopom nepismenosti i bez razvijene štampe, knez Miloš Obrenović kontrolisao je javnu reč preko mreže uhoda koje su pratile kafanske razgovore. Sa pokretanjem Novina srbskih 1834. godine, uvedena je preventivna cenzura, dok su kasniji zakoni kralja Milana omogućili zaplenu novina i kažnjavanje urednika nakon objavljivanja sadržaja koji nije odgovarao vlasti.
Posle 1903. godine nastupa period znatno veće slobode štampe, prekinut Prvim svetskim ratom i vojnom cenzurom, ali i u to vreme neformalni centri moći, poput oficira okupljenih oko Crne ruke, vršili su pritisak na novinare zastrašivanjem, nasiljem i sopstvenom političkom propagandom. U Kraljevini SHS formalna sloboda ubrzo je ograničena Zakonom o zaštiti države iz 1921. godine, a po uvođenju diktature 1929. godine u Kraljevini Jugoslaviji, uspostavljen je Centralni pres-biro kao organ državne cenzure i propagande, poznat po uklanjanju tekstova neposredno pred štampanje i sistematskoj kontroli javnog informisanja.
Klasičnu cenzuru zamenila je tabloidizacija i hiperprodukcija kontrolisanog sadržaja, koja stvara informacionu buku u kojoj se kritički glasovi ne zabranjuju, već se potiskuju i marginalizuju
Tokom Drugog svetskog rata postavljeni su temelji komunističkog propagandnog sistema kroz Agitprop – Odeljenje za agitovanje i propagandu, i osnivanje Tanjuga. U socijalističkoj Jugoslaviji otvorena cenzura uglavnom je zamenjena partijskom kontrolom nad medijima, izborom podobnih urednika i razvijanjem autocenzure, uz stalnu pretnju krivičnim gonjenjem zbog verbalnog delikta. Tek krajem osamdesetih, usled slabljenja savezne države i sistema, dolazi do privremenog povećanja medijskih sloboda, koje ubrzo nestaje sa raspadom Jugoslavije i početkom ratova na prostorima bivše SFRJ.
Od uvođenja višestranačkog života u Srbiji, fizička zabrana informacija postaje sve teža za pravdanje u međunarodnim očima, ali i zbog rasta opozicionih stranaka koje preuzimaju jedan deo lokalnih medija i razvoja novih tehnologija. Kontrola medija se prilagođava novim okolnostima. Restriktivni Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine, koji je podneo aktuelni predsednik Srbije, i otvoreni pritisci na nezavisne medije su obeležja devedesetih, ali već tada se razvija model ekonomskog klijentelizma koji imamo i danas. Državni budžet, oglašavanje javnih preduzeća, projektno sufinansiranje i otpisivanje poreskih dugova koriste se za finansijsko favorizovanje podobnih medija, dok se kritički mediji ekonomski slabe ili preuzimaju kupovinom. Klasičnu cenzuru zamenila je tabloidizacija i hiperprodukcija kontrolisanog sadržaja, koja stvara informacionu buku u kojoj se kritički glasovi ne zabranjuju, već se potiskuju i marginalizuju.
Propaganda umesto odgovorne politike
Nalazi BIRODI-ja nisu samo statistički podaci o zastupljenosti političkih aktera u medijskoj sferi. Oni pokazuju način na koji se oblikuje društvena stvarnost. Jer kada jedan politički akter svakodnevno zauzima višestruko više televizijskog prostora od svih drugih, pri čemu je prikazan u pozitivnom svetlu, građani ne donose političke odluke na osnovu realnosti, već na osnovu slike koju su za njih oblikovali mediji.
Zato danas nije potrebno zabranjivati informacije. Dovoljno je da većina građana nikada ne dođe u dodir sa njima.
Zato se u medijima stvara utisak ekonomskog procvata, bez obzira na to koliko je svakodnevno iskustvo građana drugačije.
Zato protesti koji traju gotovo dve godine ne postaju dominantna društvena tema, već kratka vest u moru drugih, koja se relativizuje ili diskredituje.
Zato se građanima predstavlja jedna slika spoljne politike, a iza zavese se dešavaju mnogo složenije stvari koje se u gomili informacija ne vide.
I zato su izbori postali nadmetanje između propagande i činjenica, pri čemu jedna strana raspolaže gotovo celokupnim medijskim aparatom koji joj pomaže da sebe favorizuje i prikrije sve predizborne i izborne nepravilnosti.
Problem Srbije više nije samo medijska neravnopravnost. Problem je što građani ne donose političke odluke na osnovu pune slike stvarnosti. Oni ostaju zarobljeni u imaginarnom svetu opažanja, u uverenju da vide celu sliku, dok im je zapravo prikazan samo mali deo koji odgovara aktuelnoj vlasti.
O autoru
Lazar Marićević, građanski aktivista angažovan na promociji demokratije i ljudskih prava, evropskih integracija, regionalne saradnje i ekonomskog razvoja u Centru za razvoj Srbije. Doktor političkih nauka i psiholog, stručnjak za upravljanje ljudskim resursima i strateško i akciono planiranje. Autor dve monografije: Psihologija političkih lidera i Samopoštovanje i autoritarnost. Pored stručnih objavljuje i društveno političke tekstove i analize u dnevnim novinama i nedeljnicima i iznosi svoje stavove u elektronskim medijima. Jedan od osnivača Pokreta 2035.
