U tibetanskom budizmu reč bardo označava prelazni period između smrti i ponovnog rođenja osobe, koji traje 49 dana. Za to vreme, svest prolazi kroz različita iskustva, doživljavajući ih u skladu s prethodnim karmama i nivoima duhovnog razvoja, ishodujući reinkarnacijom ili oslobađanjem kroz prosvetljenje.
U slučaju novosadskog umetničkog kolektiva Šok zadruga, bardo faza će trajati 49 nedelja ne bi li se podvukla crta nakon 14 godina multidisciplinarnog rada, a potom došlo do zaključka – da li kapitulirati ili potpuno promeniti način funkcionisanja.
Dakle, 17. maja 2027, kad istekne tačno 35 godina od prve izložbe Led arta, preteče Šok zadruge, znaćemo ima li za njih smisla praviti savremenu umetnost, kojoj je jedna od osnovnih uloga da preispituje i koriguje stvarnost. Odnosno, da li će toj stvarnosti ovakva umetnost uopšte biti potrebna, ili će još dublje potonuti u logiku „predatorskog i koruptivnog neoliberalnog kapitalizma“?
„Vreme je ključan faktor za svaku transformaciju, a vremena nema u aktuelnom režimu življenja, kada se konstantni napori u preživljavanju pretvore u burnout“, objašnjava Željko Grulović iz ovog udruženja, koje za sobom ima veliki broj akcija, projekata, postavki, ali i dva prethodna otelotvorenja ideje da „samo zadrugarstvo može da spasi svet od katastrofe“. Jer, Led art se vratio u život kroz Art kliniku, dok se ova ustanova preobrazila u Šok zadrugu, kako smo već napomenuli. Tako se arhiviranje građe, kao vrsta predaha, odnosi na pune tri i po decenije umetničkog pregalaštva.
Upućeniji u domaću vizuelnu scenu, odmah će ovaj slučaj da povežu s beogradskim Remontom, koji se takođe povukao kako bi uzeo daha da evaluira i studiozno pohrani sve svoje dvadesetpetogodišnje domete (što nije metod kome pribegavaju javne institucije). A Remont je za Šok zadrugu bio dokaz da ima svetla na kraju tunela, primer dobre prakse u nemogućim uslovima.
U tibetanskom budizmu reč bardo označava prelazni period između smrti i ponovnog rođenja osobe, koji traje 49 dana. Za to vreme, svest prolazi kroz različita iskustva, doživljavajući ih u skladu s prethodnim karmama i nivoima duhovnog razvoja, ishodujući reinkarnacijom ili oslobađanjem kroz prosvetljenje
Međutim, taj tunel kao da se „u međuvremenu urušio pod teretom interesno skrojenog tržišta, a inače na aparatima za veštačko disanje“. Poslednji udarac kulturi uopšte, a naročito nezavisnoj sceni, zadao je izostanak konkursa poslednjih godina, na svim nivoima sufinansiranja umetničkih projekata.
„Time je praktično onemogućena međunarodna saradnja, sasvim malim delom oslonjena na podršku matične države“, zapaža ovaj „zadrugar“. „Novac koji stigne u našu zemlju kroz međunarodne projekte, najčistiji je, zasnovan isključivo na domaćoj pameti. Sve ostalo je uglavnom muljanje, ugrađivanje i prodaja neophodnih resursa“, zaključuje on.
Ponekad se ipak desi da nešto kane iz javne kase, uvek nedovoljno i za osnovne troškove održavanja galerije u sastavu ovog kolektiva (kao stecišta brojnog umetničkog sveta), te ništa ne preostaje za programe i razvoj organizacije. Onda se presipa iz šupljeg u prazno, ponekad uz vanredne uspehe, poput projekta ReKAPITULACIJA, Neposlušni objekti/subjekti 1992-2022, ostvarenog zahvaljujući tituli Novog Sada, Evropske prestonice kulture 2022.
„Posredi je bio dugački niz in-situ instalacija i performansa, s kojima se publika suočavala u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, ali i po novosadskim ulicama, preispitujući rad ne samo jedne umetničke grupe, već i 30 godina života i politike, u vremenu raspada države/a, korupcije, zločina, tranzicije i odsustva institucija“, objašnjava Grulović.
Svaka borba ima žrtava, a u slučaju bardo to su najmlađi umetnici. „Premda smo s dodelom nagrada Perspektive za najbolje studente morali da odustanemo još 2017, ostali smo generator susreta mnogih budućih saradnika“, kaže naš sagovornik, ulazeći u tišinu barda.
