Ima ona urbana legenda – iz vremena kad izraz „urbana legenda“ nije ni postojao, a očevi su, makar unutar četiri zida, još bili figure od autoriteta – o ocu koji je sina u pretpubertetskom uzrastu zatekao kako puši, pa ga za kaznu s paklicom cigareta zaključao u orman, s porukom da ga iz njega neće pustiti dok ih sve ne ispuši; posle tako intenzivnog nikotinskog iskustva, sinu više nikad ne pada na pamet da ponovo zapali. Ili tako nekako.
Da li bi za dečake i, u sve većem broju, devojčice širom planete kojima je tekuće Svetsko prvenstvo u fudbalu prvo koje će upamtiti – što obično znači i prvo za koje su dovoljno veliki da ih roditelji neće usred neke utakmice poslati na spavanje – šampionat u Kanadi, Sjedinjenim Državama i Meksiku istovremeno mogao da bude i onaj koje će im fudbalsku igru već u tim nežnim godinama ako ne baš ogaditi, a ono obesmisliti? Raspamećujuća megalomanija novog formata takmičenja – 48 selekcija i 104 utakmice (u poslednjem kolu grupne faze sa po čak šest mečeva dnevno) u 39 dana (ima ratova koji su kraće trajali) i jednim jedinim danom bez mečeva – nudi lažno obilje. Obilje koje, umesto da podstiče radost, otupljuje; umesto pamćenja, priziva brzi zaborav; a sportski događaj koji, više nego bilo koji drugi, svaki put iznova poprima karakter globalnog praznika pretvara u beskrajnu, iscrpljujuću procesiju, samo s elementima Survajvora.
Raspamećujuća megalomanija novog formata takmičenja – 48 selekcija i 104 utakmice (u poslednjem kolu grupne faze sa po čak šest mečeva dnevno) u 39 dana (ima ratova koji su kraće trajali) i jednim jedinim danom bez mečeva – nudi lažno obilje
U tom smislu nekako je i prigodno da se davno započeti proces potčinjavanja najpopularnijeg i najdemokratskijeg sporta na svetu – zašto najdemokratskijeg valjda nije potrebno objašnjavati – interesima sportskoindustrijskog kompleksa okončava baš na američkom tlu. Surovu kapitalističku logiku savremenog sporta ništa bolje ne sažima u jednoj reči od toga što se tamo umesto o klubovima govori o franšizama, koje se – ako nisu baš „istorijske“, pa se u to ipak ne sme dirati – koliko sutra, ukoliko vlasnik tako odluči, iz grada s kojima su decenijama poistovećivani mogu preseliti na drugi kraj zemlje. Ovde je, doduše, reč o nacionalnim selekcijama, ali kad se već duša fudbala bespovratno amerikanizuje, neka onda barem Amerikancima (u SAD se na prvenstvu igra daleko najviše utakmica, njih 78) pripadne da onome što je od ovog sporta još ostalo zadaju coup de grâce.
Niko taj trijumf novca nad svim ostalim u vezi s modernim fudbalom ne oličava više od besramnog predsednika FIFA, čije je čedo ovaj i ovakav mastodontski mondijal, koji bi ovoj organizaciji trebalo da donese prihod od, prema konzervativnim procenama, nekih 13 milijardi dolara. Solidan deo te sume činiće i prihodi od enormno skupih karata, prodavanih po dinamički – tj. u skladu s fluktuacijom ponude i potražnje – određivanim cenama, U dobroj meri upravo zbog toga (mada ne samo zato) dobar deo karata, makar kada je reč o mečevima prve faze, po svoj prilici na kraju neće ni naći kupce.
* * *
Ipak, i u takvim okolnostima lopta galilejovski nastavlja da se okreće, u prvim danima šampionata donoseći utakmice čiji kvalitet, ukupno uzevši, očekivano nije bio na nekom naročitom nivou – od finala Lige šampiona do početka SP prošlo je jedva 12 dana; naročito fudbaleri koji nastupaju u Evropi za sobom imaju previše nastupa u netom okončanoj sezoni – ali svakako nije bio ni tako loš. (Mada je bilo primera i za suprotno, poput smrtno dosadnog meča Katara i Švajcarske.)
Štaviše, moglo bi se reći da su poletni nastupi selekcija Kanade, koja je protiv Bosne i Hercegovine osvojila svoj prvi bod na svetskim prvenstvima, i naročito Amerike, koja je počistila Paragvaj, te Maroka barem u prvom poluvremenu duela sa Brazilom, ponudili zadovoljavajuću dozu brzog, proaktivnog, pa i maštovitog fudbala – što svakako nisu karakteristike koje bi do pre koju godinu išle uz reprezentacije ovih zemalja. Ali kao što je na najbolji način pokazao upravo uspeh Maroka na prethodnom svetskom prvenstvu, proces postepenog etabliranja nekadašnjih autsajdera kao novih fudbalskih sila srednjeg ranga – dovoljno dobrih da zagorčaju život nekom od favorizovanih rivala, mada još ne toliko da bi otišle do samog kraja – nastavlja se paralelno s opadanjem doskorašnjih supersila poput Brazila i Nemačke (o Italiji koja propušta i treći mondijal zaredom da se i ne govori). I nagoveštava da bi prvenstvo moglo da bude ako ništa drugo, a ono svakako zanimljivije nego što bismo s obzirom na okolnosti imali pravo da se nadamo.
Niko trijumf novca nad svim ostalim u vezi s modernim fudbalom ne oličava više od besramnog predsednika FIFA, čije je čedo ovaj i ovakav mastodontski mondijal, koji bi ovoj organizaciji trebalo da donese prihod od, prema konzervativnim procenama, nekih 13 milijardi dolara. Solidan deo te sume činiće i prihodi od enormno skupih karata
Ne ide, naravno, taj napredak ravnomerno – posvećenost i organizacija limitiranih i vrednih Kanađana, recimo, i dalje su daleko iznad iznad njihove fudbalske veštine – ali je očigledan. Shodno tome se ne može naročitim iznenađenjem smatrati ni to što je Australija – uvek neprijatan rival, tvrda i fanatično borbena – glatko pobedila Tursku, koja sigurno ima nadarenije igrače. Ali zato jeste, na drugoj strani, bilo skoro pa šokantno pratiti na šta je, naročito pre nego što je izjednačio, ličio Brazil, koji bi, je li, po difoltu trebalo da bude među favoritima za osvajanje titule: delovalo je da su se njegovi igrači po prvi put sreli pred izlazak na teren.
* * *
Do isteka vikenda utisak o besmislenosti formata takmičenja dodatno je potvrđen (ne da je ikome takva potvrda trebala), a onaj o kvalitetu uvodnih mečeva na šampionatu iskristalisan utakmicama Nemačka-Kurasao i Holandija-Japan.
Najpre je, u po svemu neravnopravnom duelu, debitant na svetskim prvenstvima prošao tačno onako kako se moglo i očekivati, popivši sedam lakih komada (mada su igrači Kurasaoa u jednom trenutku držali 1:1, o čemu će jednom verovatno pričati unucima), zahvaljujući čemu sad ova inkarnacija nemačke reprezentacije deluje moćnije nego što će se verovatno u nekom trenutku eliminacione faze ispostaviti da jeste, kad naiđu na tvrdo. Jeste, bilo je na prvenstvima sveta neravnopravnih duela grotesknih ishoda i onda kada je broj učesnika bio daleko manji (ko ovde ne zna da je Jugoslavija 1974, kada je na prvenstvu u Nemačkoj učestvovalo samo 16 selekcija, Zair pobedila s 9:0?), ali ono tad i ovo sad zaista nije za poređenje. Broj kvalitetnih reprezentacija širom sveta otad jeste dramatično uvećan, ali ne baš toliko da bi u današnje vreme prvenstva sveta zahtevala i učešće slučajnih prolaznika.
A onda je u duelu Holanđana i Japanaca viđeno i najbolje poluvreme od početka prvenstva, ono drugo (nakon prvog za momentalni zaborav). Ne samo zato što su u njemu četiri atraktivna gola raspoređena na ravne časti, nego i zato što je valjda po prvi put delovalo da se na terenu neprestano nešto dešava i da je shodno tome i svaki ishod moguć. Više od ponovo nedorečenih Holanđana, koji su sebi dopustili nedopustivo – da im u proseku za maltene glavu niži Japanci drugi gol daju upravo glavom, i to nakon što je njihov selektor Ronald Kuman u igru uveo dodatnog centarhalfa – impresionirali su, ne po prvi put, njihovi dalekoistočni rivali: upornošću, organizovanošću i, ne na poslednjem mestu, tehničkim umećem, kao još jedna od onih reprezentacija u konstantnom usponu čiji su limiti evidentni, ali s kojima se na ovakvim takmičenjima već odavno više nije šaliti.
Ali prerano je za bilo kakve čvršće zaključke; tek treba da vidimo prve nastupe najboljih (ili najrazvikanijih) selekcija. Samo ne preterujte s brojem utakmica koje ćete odgledati.
