Ljudi, uglavnom, vole vođe. To ne znači da su oni uvek dobri za njih, niti da im te vođe žele dobro. Kroz istoriju se pokazalo da su jake institucije i redovna kontrola vlasti mnogo bolje oruđe za postizanje ekvilibrijuma u zajednici. Demokratija kao uređenje počiva upravo na tim instrumentima. Ipak, te tekovine nisu došle same od sebe i često su bivale osvojene silom, sa određenim ličnostima na čelu tih pokreta.
Istorija nas uči da su osobe koje na sebe preuzmu taj teret – bilo da sebe predodrede za tu ulogu ili ih okolnosti u nju postave – gotovo uvek prisutne u ključnim trenucima. Mnogi stručnjaci bi rekli da su upravo takve ličnosti bile presudne za ostvarivanje brojnih revolucionarnih trijumfa, od prvaka Francuske revolucije pa sve do učesnika domaćeg prevrata 5. oktobra. Da li je onda prirodno da se rađaju autokratije, kultovi ličnosti i neslobode stvorene voljom jednog čoveka?
Najbolja i najgora
Evropa je kontinent za koji se nekada kaže da je „sklon ekstremima“. Pod tim se misli na to da često nema adekvatne odgovore na krize koje je pogađaju, pa potom klizi u krajnosti. Dvadeseti vek ostao je najbolji dokaz za to. Sa jedne strane Evropa je proizvela nacizam i fašizam, a sa druge totalitarna komunistička uređenja. Generacije posle Drugog svetskog rata uglavnom se smatraju prosperitetnim generacijama – generacijama koje su svedočile obnovi sveta i njegovom podizanju iz pepela, onda kada je umalo bio zauvek zbrisan. „Kontinent kompromisa“, neki bi rekli.
Kroz istoriju se pokazalo da su jake institucije i redovna kontrola vlasti mnogo bolje oruđe za postizanje ekvilibrijuma u zajednici. Demokratija kao uređenje počiva upravo na tim instrumentima
Ali Evropa, kakva god da je nekada bila, nikako nije mogla biti okarakterisana kao dosadna. Bio je to izrazito dinamičan kontinent, centar ljudske civilizacije i predstavnik onog najboljeg, ali i onog najgoreg što je čovek stvorio. Nekada je Evropa bila ovenčana prisustvom jednog Šarla de Gola, jednog Anrija Poenkarea, jednog Ota fon Bizmarka… Šta god mi danas mislili o ovim ljudima, a mišljenja su razna i nikada na istoj strani, ne može se poreći da su imali viziju. Mi smo imali gromade poput Milovana Milovanovića i Slobodana Jovanovića. Čak je i Nikola Pašić, sa svim kontroverzama koje ga prate, bio čovek izuzetnog političkog instinkta. Međutim, prizor današnjih vođa je izbledela slika u odnosu na autoritet koji su nekad imale pomenute ličnosti.
Angela Merkel – jaka ekonomija i opasne veze
Dobar primer je možda Angela Merkel koja je provela šesnaest godina kao nemačka kancelarka. Za to vreme, njena zaostavština je često ocenjena kao kontroverzna. Pokazala se kao sposobna u rešavanju kriza i „gašenju požara“. Smirena i racionalna, uspela je da provede Nemačku kroz višestruke krize, poput ekonomskog sloma 2008, migrantske krize i COVID pandemije. Nemačka je ostala jedna od najjačih, ako ne i najjača, ekonomija Evrope tokom njene vladavine. Međutim, ekonomska zavisnost od Rusije koju je ostavila za sobom pokazuje manjak vizije u nemačkoj spoljnoj politici. Mnogi tu kratkovidost po pitanju ruskog gasa vide kao faktor koji je doprineo jačanju Rusije. Neki smatraju i da je takav odnos smanjio manevarski prostor Nemačke uoči rata u Ukrajini.
Politika Angele Merkel „trgovinom do promena“, koja je bila zamišljena tako da se njom podstiče liberalizacija i demokratizacija i u Kini i u Rusiji, se pokazala ne samo kao neuspešna, nego i kao opasna
Kina je prevazišla Sjedinjene Države za vreme Merkelove kao važna izvozna destinacija za nemačku automobilsku i hemijsku industriju, kao i za druge grane inženjerstva. Mnoge nemačke kompanije, poput BMW-a, Simensa i BASF-a postale su zavisne od kineskog tržišta. Kritičari izvlače sličan zaključak iz ovog odnosa kao i iz odnosa sa Rusijom, a to je da je Nemačka ovim putem samo ojačala kinesku poziciju i njeno rezonovanje u svetu. Politika „trgovinom do promena“, koja je bila zamišljena tako da se trgovinom podstiče liberalizacija i demokratizacija i u Kini i u Rusiji, se pokazala ne samo kao neuspešna, nego i kao opasna.
Pored ekonomskog vezivanja za azijske autokratije, Merkelova je nacionalnu bezbednost prilično stavila u američke ruke. Nemačka je bila oslonjena na glavne vojne baze Sjedinjenih Država u Štutgartu, Vajsbadenu i Ramštajnu, na njihovu infrastrukturu i sposobnosti. Vojni budžet je uporedo sa tim smanjen, iziskujući manje od dva odsto, što je niže od propisanog standarda za NATO članice. Kritike su dolazile iznutra, ali i spolja, a prednjačio je američki predsednik Barak Obama, koji je ukazivao na nemačku politiku vezivanja za američku bezbednost, dok u isto vreme razvija trgovinske odnose sa Kinom i Rusijom.
Francuska – dve strane medalje
Francuska je u poslednjih dvadeset godina imala uglavnom promašene kandidate za državničku ulogu. Nikola Sarkozi i Fransoa Oland bili su dve strane jedne medalje – jedan desničar, drugi levičar. Sarkozi je kroz celu svoju vladavinu bio kritikovan zbog sumnjivog finansiranja političkih kampanja, i pokretanja debata o „francuskom nacionalnom identitetu“. Kritičari kažu da je ova retorika doprinela netrpeljivom stavu prema imigrantima. Njegova vlast okarakterisana je i kao neiskrena i oportunistička, što se jasno vidi na osnovu njegove podrške NATO intervenciji protiv Gadafija, iako je prethodno gajio bliske odnose sa njim (Gadafi je finansirao Sarkozijevu izbornu kampanju, za šta je ovaj na kraju osuđen na pet godina zatvora).
Stiče se utisak da nijedan francuski državnik u protekle dve decenije nije dao adekvatan odgovor na lidersku poziciju koju Francuska, kao jedna od najvažnijih članica EU, treba da ima danas
S druge strane, Oland je bio promašaj druge vrste. Za razliku od Sarkozija, koji je tokom cele svoje vladavine gradio imidž jakog vođe, Oland je ispao slab i neodlučan. Manjkav u harizmi, Oland se pokazao kao nesposoban da se suoči sa ključnim pitanjima u Francuskoj i Evropi tog vremena. Loše se pokazao u sprečavanju terorizma, a njegove pristalice su ga kritikovale da je napustio izvorna levičarska ubeđenja nakon što je došao na vlast. Pokazao se kao veoma nepopularan državnik koga su opsedali lični skandali i neumeće da upravlja svojim imidžom.
Nakon njih dolazi centrista Emanuel Makron, koji glatko dobija izbore. Makronova vlast, po mišljenju mnogih kritičara, nije posebna naznaka napretka. Okarakterisan kao „predsednik bogataša“, njegova uštogljenost i tehnokratski jezik ostavljaju utisak odsečenosti od prosečnog Francuza. Penziona reforma i centralizacija koju sprovodi to dodatno potvrđuju. Stiče se utisak da nijedan francuski državnik u protekle dve decenije nije dao adekvatan odgovor na lidersku poziciju koju Francuska, kao jedna od najvažnijih članica EU, treba da ima danas. Njena uloga i dalje ostaje nedorečena.
Velika Britanija – od klovna do suzdržanog
Ujedinjeno Kraljevstvo je do sada imalo dva lidera koji se mogu posmatrati kao karakteristični primeri teme o kojoj je reč – Borisa Džonsona i Kira Starmera. Boris Džonson, koji je po prirodi neozbiljan i sklon skandalima, nije uspeo da izađe iz okvira svoje „šaljive“ i često neodgovorne ličnosti. Ipak, pojedini komentatori smatraju da mu je upravo i bila namera da se narodu predstavi kao svojevrsna „klovnovska“ figura.
Iako je bio percipiran kao harizmatičan i duhovit, Džonson se pokazao kao relativno neefikasan lider u kriznim situacijama, posebno tokom pandemije COVID-19. Njegova vlada bila je kritikovana zbog sporog i nedovoljno odlučnog reagovanja u ranim fazama krize.
Dodatno, ozbiljan udarac njegovom kredibilitetu predstavljao je „Partygate“ skandal, u kojem su članovi njegove vlade, uključujući ministre i druge zvaničnike, kršili pravila karantina koja su upravo oni propisali. U širem smislu, njegova vlada je često opisivana kao troma i nedovoljno efikasna u donošenju ključnih odluka tokom pandemije. A ni turbulentan privatni život nije doprineo njegovom političkom imidžu.
Nasuprot njemu, Kir Starmer se može posmatrati kao drugačiji, ali jednako značajan primer savremenog političkog lidera u Ujedinjenom Kraljevstvu. Za razliku od Borisa Džonsona, koji je dominirao politikom kroz medijsku atraktivnost, Starmer se često opisuje kao suzdržan i lišen izražene političke harizme. Uspeo je da stabilizuje Laburističku partiju nakon perioda unutrašnjih podela, ali mu i dalje nedostaje jasna politička vizija.
Za razliku od Borisa Džonsona, koji je dominirao politikom kroz medijsku atraktivnost, Starmer se često opisuje kao suzdržan i lišen izražene političke harizme
Sa stilom vođstva koji se često opisuje kao menadžerski, Starmer je doživljavan kao distanciran lider, bez emotivne investicije u to što priča i odsečen od običnog naroda. Uprkos reformama u partiji, kritičari primećuju napuštanje nekih ranijih levičarskih politika, tumačeći to kao poteze koji su povučeni zarad opstanka na vlasti, a ne iz nekog ideološkog ubeđenja. Još jedan političar kojem je više stalo do glasova nego do toga kako zemlja realno izgleda i šta joj zapravo treba.
Starmer je vazda oprezan u zauzimanju bilo kakvih ozbiljnijih stavova. Često deluje kao balansiranje između različitih biračkih grupa i interesnih pravaca, što dodatno doprinosi utisku da je neodlučan i da zapravo ne zna šta hoće. Postavlja se pitanje da li je njegov politički uspeh zasnovan na njegovim kvalitetima, ili na tome što se javnost prosto umorila od prethodne vlasti.
Evropski kontraš
I za kraj, iako globalno i u krojenju zajedničke evropske politike, nema važno mesto poput Nemačke, Francuske ili Velike Britanije, valja spomenuti i Mađarsku. Od svih premijera u mađarskoj istoriji, Viktor Orban se najduže zadržao (punih šesnaest godina, od 2010. do 2026, ne računajući mandat od 1998. do 2002. godine) i svojim nastupima je često uspevao da uskomeša evropsku spoljnu politiku. Orban je primer kako izgleda kada jedan čovek dugoročno oblikuje i kontroliše politički pravac jedne zemlje, uz snažne podele u međunarodnim ocenama njegove vladavine.
Mađarska je tokom Orbanove vlasti stekla epitet „nepredvidivog partnera“, uz česte tenzije sa delom svog okruženja. Institucije su postepeno centralizovane, a prostor za nezavisne medije i kritičku javnost sužen
Mađarska je tokom njegove vlasti stekla epitet „nepredvidivog partnera“, uz česte tenzije sa delom svog okruženja. Institucije su postepeno centralizovane, a prostor za nezavisne medije i kritičku javnost sužen. Apologete Orbanovog režima često ističu ekonomski rast u određenim periodima i demografsku politiku kao pozitivne aspekte njegove vlasti. Iako tvrdnje nisu do kraja netačne, ekonomski rast Mađarske je odavno stao, kao što su smanjene i finansije koje dolaze iz Evropske unije, što i jeste jedan od razloga za revolt protiv Orbana.
Demografska politika se takođe pokazala kao neuspešna – Mađarska nikakvim merama ne uspela da nadomesti odlazak mladih ljudi iz matice. I to onih najsposobnijih i najtalentovanijih. „Best and brightest“ što bi rekli Anglosaksonci. U periodu 2014-2024, 37 odsto smanjenja populacije Mađarske čine ljudi koji su emigrirali u druge zemlje. Prosto, bolje plate, karijerne prilike, vrhunsko obrazovanje i kvalitet života u drugim zemljama Zapada ipak odnose prevagu u poređenju sa stanjem kod kuće. Činjenica je da Mađarska nije ispunila svoj puni potencijal pod njegovim vođstvom. Naprotiv, mnogi kritičari ističu značajan korak unazad u pogledu vladavine prava, liberalno-demokratskih standarda Evropske unije, kao i udaljavanje od politika same Unije, pre svega kroz saradnju (i prijateljstvo) sa ruskim liderom Vladimirom Putinom.
Između trampovske Amerike i azijskih giganata
Nosioci vlasti Starog kontinenta danas više deluju kao da im prija cupkanje u mestu nego konkretna akcija. Draža im je kratkoročna pobeda na izborima u sopstvenim (malim) državama nego ozbiljan plan na duže staze. Bitniji je sitan ćar od opšteg dobra. Sa teretom ratnih trauma koje nosi, Evropa danas stoji između čekića i nakovnja: sa jedne strane trampovska Amerika, a sa druge azijski giganti Rusija i Kina, koji sve agresivnije grebu za svojim delom dominacije nad svetom. Okolnosti i vreme su takvi da se Evropa nalazi u Kvaki 22 – da bi obnovila svoju snagu, mora da se menja i rizikuje; a da bi izbegla rizik, polako pristaje na slabost.
