U skorije vreme, Pedro Sančes je na međunarodnom planu zaslužio poštovanje mnogih, pre svega na liberalnoj levici, upornim plivanjem protiv struje koja u današnje vreme određuje dominantni tok evropske politike. Španski premijer iskazao se najpre doslednim osudama izraelske ubilačke kampanje u Gazi, onda i kategoričnim odbijanjem da američkoj avijaciji odobri korišćenje vojnih baza na španskoj teritoriji za potrebe operacije bombardovanja Irana; progresivne snage priznanje mu odaju i zbog odluke njegove vlade da – u eri kada se evropske države praktično utrkuju u uvođenju što radikalnijih anti-imigrantskih mera – otpočne proces postepenog regulisanja pravnog statusa nekih 500.000 nelegalnih imigranata (brojka je okvirna; neki smatraju da bi na kraju mogla da bude i znatno veća) koji ispunjavaju uslove da su u Španiju stigli pre kraja prošle godine, u njoj proveli najmanje pet meseci i mogu da dokažu da u zemljama porekla nemaju krivični dosije.
Kod kuće, međutim, Sančesu i njegovoj Socijalističkoj radničkoj partiji Španije (PSOE) ide sve gore i gore. Za to u velikoj meri sami krivi, s obzirom na silne korupcionaške afere u koje su upleteni stranački funkcioneri i(li) osobe iz premijerovog najbližeg okruženja – uključujući njegovu suprugu, protiv koje je, nakon duge istrage, optužnica podignuta u aprilu. (Mada deo zasluga pripada i pojedinim desničarskim organizacijama i njima naklonjenim ljudima iz pravosuđa koji istrage ovog tipa, kad čvrstih dokaza nema, znaju da pokrenu i samo na osnovu maglovitih indicija, ili čak insinuacija.) Ima sigurno nečeg i u okolnosti da će se u junu navršiti osam godina od Sančesovog dolaska na vlast: birači u demokratijama znaju da se umore od dugog gledanja jednih te istih lica.
PSOE je u svom nekadašnjem bastionu, gde je prethodno na vlasti bila neprekidno od 1982. do 2018, ostvarila svoj dosad najgori rezultat
Španskoj privredi, načelno govoreći, ide bolje nego što je to slučaj u drugim vodećim evropskim zemljama, pa se socio-ekonomska situacija ne može smatrati faktorom koji tolike birače odvraća od glasanja za PSOE. Biće onda da je, osim pomenutih skandala i percipirane prevelike popustljivosti prema katalonskim separatistima, još jedan od glavnih razloga što socijalisti na regionalnim izborima idu iz poraza u poraz – najnoviji je upravo usledio u Andaluziji, s oko devet miliona stanovnika najmnogoljudnijoj od 17 španskih autonomnih zajednica – naprosto to što je, kao posvuda po Evropi, proteklih godina došlo do pomeranja glasačkog tela udesno. U Španiji je taj proces započeo kasnije nego drugde, ali se zato u novije doba ubrzao; rezultat toga je to da radikalno desni, šovinistički Voks sve dublje prodire u mejnstrim i sada već rutinski osvaja treća mesta na regionalnim glasanjima, odmah iza socijalista, obično daleko zaostalih za tradicionalnim rivalom Narodnom partijom (PP), strankom desnog centra.
Taj obrazac ponovio se i u Andaluziji. Od 109 mesta u regionalnom parlamentu, narodnjacima su pripala 53 – nedovoljno za apsolutnu većinu koju su imali u protekle četiri godine, i kakvoj se njihov tamošnji lider i predsednik regionalne vlade Huanma Moreno nadao kako bi izbegao nužnost saradnje s Voksom. Socijalisti su završili sa samo 28 poslanika, što je najgori rezultat koji su ostvarili u svom nekadašnjem bastionu, gde su vlast neprekidno držali od 1982. do 2018. Voks je, pak, s 15 mandata manje-više ostao na nivou s prošlih izbora. Krah socijalista potcrtava i to što su – iako se, za razliku od većine najvažnijih socijaldemokratskih partija u Evropi, PSOE nije odrekla levičarskih principa, a na državnom nivou vlast deli s radikalnom levicom – deo nekadašnje podrške izgubili i na račun onih koji su dalje levo od njih: regionalna partija Napred Andaluzija izborila je osam, alijansa Za Andaluziju (u kojoj je i Sumar, koalicioni partner PSOE u centralnoj vladi) pet mandata.
Mnogi u PP nisu gadljivi na krajnju desnicu kao što je to lider njenog andaluzijskog ogranka i predsednik regionalne vlade Huanma Moreno
Šta sve ovo u zbiru znači? To što partija koju vodi Alberto Nunjes Feiho pobeđuje na regionalnim izborima, ali joj po pravilu izmiče apsolutna većina, posvuda je gura ka Voksu kao (barem iz ideološke perspektive) realno jedinom mogućem koalicionom partneru – a to, naravno, ima svoju cenu. Pošto mnogi među konzervativcima nisu gadljivi na krajnju desnicu kao što je to Moreno, vodeća figura centrističke struje u PP, stranka je u takve paktove posle poslednjih izbora u tim delovima zemlje (ne prvi put, a uvek posle dugih, iscrpljujućih pregovora) već stupila u Ekstramaduri i Aragonu, a uskoro će i u autonomnoj zajednici Kastilja i Leon. Sad se očekuje da se isto desi i u Andaluziji, mada je moguće da će Moreno prvo pokušati da PP opet sama sastavi regionalnu vladu, uz dogovor s Voksom o parlamentarnoj podršci.
Andaluzija je bila poslednji test pred parlamentarne izbore naredne godine, pa se ishod glasanja – tim više što na nju otpada tako veliki deo ukupne populacije Španije – vidi i kao nagoveštaj onoga što će se tada najverovatnije desiti i na nacionalnom nivou. Dakle, ubedljiv poraz PSOE, bez izgleda da, zajedno s radikalnom levicom i nacionalističkim strankama iz Katalonije i Baskije, nekom novom Sančesovom čarolijom ipak ponovo odnese prevagu; jasna pobeda PP, ali nedovoljna za apsolutnu većinu u parlamentu i samostalnu vladavinu; i Voks u ključnoj ulozi koja će mu omogućiti da narodnjacima za ulazak u vladu ispostavi radikalne zahteve. Pošto će se u takvoj situaciji sigurno naći pod pritiskom stranke da vladu pošto-poto napravi, Feiho verovatno neće ni imati alternativu; u tom će se slučaju i Španija dogodine upustiti u sopstvenu verziju igranja s đavolom.
