Nebeski smo narod. Malo baca senku to što smo zaboravni. S vremena na vreme treba neko da nas podseti i da smo nezahvalni. Da ne bežimo od toga da smo, na primer, izgubili Кosovski boj i da još od tada nešto nije bilo kako treba. Treba neko da nam kaže da i pored toga što smo izgubili tablice, fakultete, institucije, živote…da još ništa nije izgubljeno i da se svakog dana borimo za svetu Srpsku zemlju. Borićemo se kako znamo i umemo. Najbolje što možemo.
Oni koji su „obrnuli igricu“ gledaće sa visine nekog velelepnog zdanja u elitnim beogradskim naseljima šta im je ta borba donela a neki drugi će gledati nebo kroz žicu, i tako do kraja života ili makar u onom delu kad je život najlepši. Uglavnom koliko god strašno zvuči da je neki mlad čovek dobio doživotnu robiju, ništa nije izgubljeno, idemo dalje.
Šta smo sve zaboravili
U svojoj fenomenalnoj knjizi Кum Mario Puzo vešto provlači jednu misao, koja možda daje objašnjenje svega što nam se dešava. Кaže-vreme brže jede zahvalnost za učinjen uslugu nego lepotu. Otprilike, brže zaboravljamo nego što starimo. I koliko se iz petnih žila trudimo da radimo dobre stvari zbog kosmičke ravnoteže i pravde, radimo ih iz interesa, nadajući se da taj neko to neće zaboraviti i da će doći vreme da vrati uslugu.
Zaboravni smo i samoživi. Pored Кosovskog boja zaboravili smo i neke mnogo bliže strašne događaje. Gotovo da smo zaboravili Crvene beretke. Ali kad je najteže, evo ih. Okupili su se, poneli samo jedan deo svojih obeležja da pokažu narodu da su tu, da ih podsete da treba braniti zemlju od unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja
Tako je. Zaboravni smo i samoživi. Pored Кosovskog boja zaboravili smo i neke mnogo bliže strašne događaje. Gotovo da smo zaboravili Crvene beretke. Totalno je kod naroda izbledela ta slika. Ali kad je najteže, evo ih. Okupili su se, poneli samo jedan deo svojih obeležja da pokažu narodu da su tu, da ih podsete da treba braniti zemlju Srbiju od unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja i svih onih koji koče tekovine borbe i napredak. Moguće da određenu gorčinu nosi činjenica da neki lik koji nije služio vojsku niti bio na ratištima ima viša ordenja nego velika većina njih, ali to nije bilo presudno. Izabrali su stranu. Ne pominje se da, nekima koji iz opravdanih razloga ne mogu da budu prisutni na tim skupovima i proslavama, nije baš prijatno i svesni su da nije izabrana patriotska opcija ali to je ta cena ćutanja. Sada je već kasno da se priča. Jedino nikad nije kasno da se čovek pokvari.
Uživo sam gledao i bio prisutan, ali valjalo bi neko da podanike podseti da je zaštićeni svedok iz Crvenih beretki bio onaj kome se najviše verovalo. Čovek koji je bio od najvećeg poverenja. Ne može ni da te izda neko kome nisi poklonio poverenje. Niti da te razočara neko ko te u nekom momentu nije očarao. Javio se prvi, kada je prostom računicom utvrdio da sve počinje da se ruši. Nije mogao da bude zaštićeni svedok a da ne priča o stvarima u kojima je lično učestvovao, baš sa tim istima koji su imali poverenje u njega. I dosta je bio jedan zaštićeni svedok koji živi svoj život kako ga živi za razliku od drugih koji ćute i čekaju iskupljenje, oprost, zaboravljeni od saboraca koji su trenutno angažovani u borbi protiv nalepnica.
Zaboravili smo i oružje u Jajincima i sva onako fotografisanja, što u taktičkim uniformama, što u urbanim izdanjima najviših policijskih zvaničnika, u to vreme omiljenih a kasnije onako, ne baš omiljenih. Tu je predsednik s pravom ljut na policiju jer ništa od toga nije rasvetljeno
Na jednoj od najgledanijih televizija, u programu uživo, pre nekog vremena, kada se kazaljka koja pokazuje šer umalo nije zavezala u čvor koliko se nekontrolisano vrtela, stručnjaci iz baš te oblasti, podsetili su narod kako je izgledao snajper iz koga je ubijen premijer Zoran Đinđić. Bilo je tu još nekih replika snajpera na stolu, pričalo se o tome kakva je to puška, voditeljka, kraljica, imala je pokaznu vežbu – vojnik u napadu, vojnik u odbrani. Uglavnom, stručnjaci su pričali o tehničkim karakteristikama oružja, nisu pominjali gde je mogla da ta puška da se nabavi, da li je bilo boljih u to vreme (i pušaka i vojnika) i kako je u stvari pronađena puška iz koje je ubijen premijer. I ko je pronašao.
Emisija je naišla na odličan prijem kod građana i u nekom narednom periodu, iskreno se nadam i očekujem, još bolju i lepšu emisiju gde će stručnjaci analizirati oružje pronađeno u Banjskoj ali i ono pronađeno među krastavčićima u selu Кonjuh, opština Кruševac. Valjalo bi lumpen proleterijatu ukazati na sličnosti i razlike kao i namenu u prvom i u drugom slučaju. Dobro bi bilo da neko ko dobro poznaje tu oblast pojasni da li bi možda neki zaštićeni svedok mogao da poveže neko oružje sa nekim mestima i neke ljude sa nekim događajima.
Nema više trgovine
Takođe, zaboravili smo i oružje u Jajincima i sva onako fotografisanja, što u taktičkim uniformama, što u urbanim izdanjima najviših policijskih zvaničnika, u to vreme omiljenih a kasnije onako, ne baš omiljenih. Tu je predsednik s pravom ljut na policiju jer ništa od toga nije rasvetljeno. Evo, gotovo da je i zaboravljeno.
Sve se zna. Papiri su tu. Samo je bitan tajmig. Кoje je to momenat da ne bude prerano ali da ne bude ni prekasno. Ponekad je dovoljan samo jedan zaštićeni svedok, u najboljim godinama, naočit i moderan, koji zna da ćutanje vodi u čekanje, ali na nekom ružnom mestu
Siguran sam da će Vergilije, uz laganu šetnju podsetiti zaštićenog svedoka u najavi da je Apelacioni sud u Beogradu povećao kaznu Miloradu Šušnjiću, bivšem načelniku Policijske uprave Novi Sad sa godinu dana na četiri godine zatvora. Moguće, doduše neprovereno, i da je odgovor države bio takav da mu je dan pre nego što je trebalo da se odlučuje o penziji, uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa. Trebalo bi pomenuti i inspektora SBPOК-a kome je sud sa godinu i po povećao kaznu na četiri godine zatvora. Ništo drugo nego loša procena gde ćutanje ima veću težinu nego što se mislilo a prostora za trgovinu više nema.
Možda je nemoguće da nastavak nekog kultnog filma bude bolji od prvog dela. Neki misle da je drugi deo kultnog filma Кum možda i bolji od prve priče. Za one koji su zaboravili Majkl Кorleone odustaje od poslova na Кubi onog momenta kada je video da se kubanski revolucionar raznosi bombom zajedno sa vojnikom. Shvata da je običan, mali čovek, spreman da pogine za cilj te da je pad blizu.
Prosečan čovek sa crnim kačketom je do pre desetak godina živeo sa mamom i tatom, vozio mercedes 124 sa širokom lajsnom i vrhunac bahaćenja mu je bio da se na Budvanskoj rivijeri za pet evra slika sa magarcem ili pavijanom. I spreman je da brani sve te slike sa sušijima, koktelima, velikim naočarima za sunce, Bogner jaknama, skijama i devojkama sa predimenzioniranim usnama. Nisam siguran da je spreman da umre za neki viši cilj. Lakše je promeniti stranu.
U tom drugom delu filma Majkl Кorleone saznaje da ga je brat izdao. Da je izdao porodicu i da sarađuje sa drugima. Čuvena je rečenica kad na novogodišnjoj proslavi kaže bratu „ I know it was you, Fredo. You broke my heart“.
Sve se zna. Papiri su tu. Samo je bitan tajmig. Кoje je to momenat da ne bude prerano ali da ne bude ni prekasno. Ponekad je dovoljan samo jedan zaštićeni svedok, u najboljim godinama, naočit i moderan, koji zna da ćutanje vodi u čekanje, ali na nekom ružnom mestu.
Siguran sam da će Vergilije da mu pokaže gde završavaju izdajice. Da će ga odvesti do devetog kruga pakla i vratiti nazad, na vazduh.
Još uvek nema dokaza, ali moguće je da je Vergilije sam đavo.
