Živopisan folklorni lik nama je poznat kao Nasredin hodža, Irancima kao mula Nasredin, a i priče o tom junaku slične su u svim kulturama koje za njega znaju. U jednoj, komšija vidi kako Nasredin nešto traži pred kućnim vratima. Ispostavlja se da je hodža izgubio prsten. Dobar sused se odmah pridružuje potrazi i pita hodžu da li se seća gde je stajao kada je ispustio dragocenost.
„Naravno, u spavaćoj sobi, pored kreveta. – U spavaćoj sobi? Zašto ga onda tražiš pred kapijom? – Ovde je svetlije.“
Kako je u mulinoj anegdoti, otprilike tako vam je i za pregovaračkim stolom Iranaca i Amerikanaca. Garantovano je da ni jedni ni drugi neće naći dragoceni mir tamo gde ga traže, to jest pod uslovima kakve traže, ali u iluzijama im je makar svetlije nego u stvarnosti. Zato su se Vašington i Teheran tokom vikenda, 9. i 10. maja, takmičili u tome ko će jasnije podvući da mu ne pada na pamet da prihvati suparničke želje. Predsednik SAD Donald Tramp rekao je, recimo, da je iranski predlog „totalno neprihvatljiv“, dok je portparol iranskog ministarstva spoljnih poslova Esmail Bagei uzvratio da su američki zahtevi „nerazumni“. Ukratko, primirje je „na aparatima“, zaključio je Tramp u stilu beogradskog tinejdžera.
Iracionalni faktor
Da li je primirje zaista na izdisaju, to trenutno ne bi mogao da kaže ni mudri Nasredin. Na prvu loptu, čini se da jeste. Ako i zanemarimo nepovoljnu startnu poziciju, to jest obostranu želju da rival nestane sa planete, šta god od vašingtonskih ili teheranskih ideja procuri – ili „procuri“ – u javnost, zaista deluje međusobno nepomirljivo. Iran želi prvo mir, pa onda razgovor o detaljima; SAD bi obrnuto. Bela kuća bi htela da Teheran dvadeset godina ne obogaćuje uranijum, da preda Americi to što ima od obogaćene materije, a ne bi bilo loše ni da sam sruši svoja nuklearna postrojenja kako se Vašington i Tel Aviv više ne bi time baktali.
Od svega toga, Teheran bi prihvatio da razblaži deo uranijuma koji je obogatio do opasnih 60 odsto – za nuklearno oružje je potrebno 90 odsto čistoće te materije, ali stručnjaci obično kažu da između 60 i 90 stoji samo „mali tehnički korak“ – a možda bi razmislio i o tome da deo preda nekoj trećoj zemlji. „Možda“ je baš veliko. Nema potrebe detaljno govoriti o prihvatljivosti američkih zahteva da se Iran liši dalekometnog oružja ili da demontira regionalnu mrežu naoružanih saveznika.
Ako su to uopšte američki zahtevi. Donald Tramp je „suštinski iracionalna osoba, čiji ciljevi nemaju veze sa američkom politikom“, rekao je prvih dana rata jedan sagovornik Radara. Svako ko je pratio prethodne epizode, video je kako Tramp prvo zahteva smenu teheranskog režima, potom tvrdi da je režim već smenjen i naposletku o smeni ćuti. Video je i kako se predsednička pretnja da će tokom noći uništiti iransku civilizaciju iste te noći pretvara u mirovni optimizam. Iracionalni faktor Tramp svaku analitiku pretvara u gledanje u pasulj. Međutim – uz jedno „pardon“ zbog grubog poređenja – bik može da razbija u staklarskoj radnji, ali može i da je u svakom trenutku nezainteresovano napusti. Pride i SAD i Iran imaju objektivnih razloga da više ništa ne razbijaju.
Zalivske države su se u prošlosti ozbiljno gložile, ali čini se da su sada saglasne da će Zaliv, ako ne bude sporazuma sa Iranom, postati pozornica trajnog rata, u kome neće samo Iran ekonomski stradati – Cvi Barel
Vašington post je sredinom prošle sedmice objavio da su iranski napadi uništili ili oštetili barem 228 struktura ili komada opreme u najmanje petnaest američkih baza na Bliskom istoku, što je dva dana kasnije potvrdio i Si-En-En. Stradali su i avioni i radari; i komunikacioni i protivvazdušni sistemi; i hangari i barake i skladišta goriva. Šteta u ključnoj bazi u Bahreinu, prema zvaničnom izvoru Vašington posta, takva je da je Vašington morao da preseli tamošnji štab. Dronovi su se, kažu izveštaji, ukazali kao naročito težak problem. Uz to, britanski Gardijan je u subotu podsetio da je Vašington potrošio barem četvrtinu, a možda i pola sofisticiranog raketnog arsenala u kampanji koja je već koštala 25 milijardi dolara. Ništa od toga, naravno, ne znači da su Sjedinjene Američke Države izgubile rat u konvencionalnom smislu tog termina, ali jeste dovoljno da se čuje kako gunđaju čak i američki saveznici.
Tramp je 4. maja pokrenuo, pa 5. maja zaustavio „Projekat sloboda“, koji je prijateljskom brodovlju trebalo da prokrči prolaz kroz Ormuski moreuz. Novinar izraelskog Hareca Cvi Barel nekoliko dana kasnije zaključio je da je operaciju zapravo stopirala Saudijska Arabija, koja nije dopustila Americi da se služi njenim bazama i vazdušnim prostorom.
„Rijad je zaključio da je ’Projekat sloboda’ garantovan recept za novu pucnjavu. Bojao se da će opet trpeti raketne napade. Zalivske države su se u prošlosti ozbiljno gložile, ali čini se da su sada saglasne da će Zaliv, ako ne bude sporazuma sa Iranom, postati pozornica trajnog rata, u kome neće samo Iran ekonomski stradati. U njemu bi mogla da strada i zalivska politika međunarodnih investicija i pokušaja da se obezbede raznovrsniji izvori prihoda“, zapisao je Barel.
Iranski režim je za sada opstao. Modžtaba Hamnei, smatra CIA, uspeva da upravlja iako je i ranjen i sakriven. Drugi nalazi CIA kažu da je Teheran sačuvao i 75 odsto svojih raketnih lansera, 70 odsto raketa, polovinu dronova
Ako bi se to dogodilo, nastavlja Barel, ne bi samo zalivske monarhije postale politički nestabilnije, već bi milioni njihovih gostujućih radnika mogli da ostanu bez posla, a nestale bi i investicije u ratom takođe razorenu Siriju. Ne bi taj dodatak bliskoistočnoj patnji potresao Trampa, ali moglo bi da ga zaljulja nešto drugo.
„Zalivske države su pokušale da upozore Trampa na sve to, ali shvatile su da njihov uticaj, čak ni uz sve veze koje imaju sa Trampom i njegovim saradnicima, čak ni uz obećanje bilionskih investicija u SAD, nisu bile dovoljne da poljuljaju predsednikove neosnovane pretpostavke osnažene izraelskim hrabrenjima. Izgleda da su Saudijci odlučili da prestanu da objašnjavaju i ubeđuju, i rešili da preuzmu inicijativu i da sami postave agendu“, zaključio je Barel.
Koristi za Rusiju i Kinu
Sa druge strane, iranski režim je za sada opstao. Modžtaba Hamnei, smatra CIA, a prenosi Harec, uspeva da upravlja iako je i ranjen i sakriven. Drugi nalazi CIA, na koje se pozvao Gardijan, kažu da je Iran sačuvao i 75 odsto svojih raketnih lansera, 70 odsto raketa, polovinu dronova. Ukratko, izdržao je nalet dve neuporedive vojne sile i trijumfalizam koji Teheran emituje, ima neku podlogu. Niko razuman, međutim, ne sumnja u to da je Iran pretrpeo ogromnu ljudsku i materijalnu štetu, i da mu je – bez obzira na decenijsko iskustvo života pod sankcijama – ekonomski kolaps stvarna pretnja.
Al Džazira je tokom vikenda iz Teherana izvestila da inflacija divlja i da je sve veći broj Iranaca kojima je hrana sve teže dostižna – ulje je poskupelo više od trista odsto, piletina i pirinač skoro dvesta. „Kombinovani udar loše uprave, zapadnih sankcija, blokade, rata i gašenja interneta mrvi i ljude i biznis“, zaključio je katarski medij. A januarskim protestima u Iranu, ne treba zaboraviti, upravo je ruševna ekonomija bila odskočna daska.
Vašingtonski Atlantik uporedio je Trampovu iransku avanturu sa Vijetnamom i Avganistanom, i zaključio da je ovaj neuspeh gori – jer se dešava na glavnoj svetskoj pozornici
Sve to navodi na naoko paradoksalan zaključak po kome su i Vašingtonu i Teheranu nepoželjni i mir i rat. Onda ostaje primirje, baš ono primirje o kojem je Tramp rekao da je „na aparatima“. Veliki broj analitičara, doduše, smatra da ta zaglavljenost usrećuje barem dve zemlje na planeti – Rusiju i pogotovo Kinu. Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana, najavio je predstojeći susret Donalda Trampa i Si Đinpinga u Pekingu tvrdnjom da bi kineski lider mogao da pomogne američkom predsedniku u raspetljavanju iranskog čvora, ali po jasnoj ceni. Tisdal tvrdi da će glavno pitanje samita biti da li će „oslabljeni i nadmudreni Tramp“ pristati da sreže američku podršku Tajvanu u zamenu za Sijevu pomoć u Iranu i povoljne trgovinske sporazume. Zato je vašingtonski Atlantik našao za shodno da Trampovu iransku avanturu uporedi sa Vijetnamom i Avganistanom, i da zaključi da je ovaj neuspeh gori.
„Ti su porazi bili skupi, ali nisu trajno naštetili američkom ugledu u svetu, jer su se odvijali daleko od glavne pozornice globalnog nadmetanja. Poraz u sukobu sa Iranom biće sasvim drugačijeg tipa. Ormuski zaliv neće biti ’otvoren’ kao što je nekada bio. Ako ga Iran bude kontrolisao, iskrsnuće kao ključni akter regiona i jedan od ključnih u celom svetu. Oni koji su podržavali rat, tvrdili su da će demonstrirati američku superiornost. Umesto toga, rat je otkrio nepouzdanu Ameriku, nesposobnu da završi šta je započela“, napisao je kolumnista Atlantika Robert Kejgan.
Divljanje saveznika
Naravno, te katastrofične redove treba shvatiti uslovno. Divljanje u Iranu jeste oslabilo Ameriku, ali ne do mere u kojoj bi njena planetarna uloga zaista postala upitna. To se jasno vidi na drugim bliskoistočnim pozornicama, na kojima neometano divlja glavni američki saveznik. Na nov jadan pokušaj Evropske unije da sankcijama protiv doseljenika nekako utiče na Izrael, premijer Benjamin Netanijahu uzvratio je da su „sankcije za Jevreje koji žive u Judeji i Samariji neprihvatljive“. Doseljenici nisu, dakle, nezakoniti i nasilni uzurpatori, već „ljudi koji tamo žive“. Ne postoji palestinska Zapadna obala, već izraelska „Judeja i Samarija“. Toliko su delotvorne te sankcije.
Ne mnogo daleko od „Judeje i Samarije“, u Libanu, izraelski napadi su od 17. aprila, tokom primirja, ubili 380 ljudi, objavilo je libansko ministarstvo zdravlja u utorak, 12. maja. Raseljeno je više od milion ljudi, dodalo je ministarstvo za socijalni rad. Tomas Flečer, šef humanitaraca Ujedinjenih nacija, rekao je u ponedeljak da je za 24 sata zabeleženo ravno sto udara na Liban. Sve u svemu, čak i uz iracionalni faktor Tramp, put kojim Bliski istok ide dobro je poznat, i smislen je taman koliko i Nasredinova potraga za izgubljenim prstenom.
