Bilo je u tome izvesne čari i misterije. Književnica Harper Li (1926–2016) objavila je u leto 1960. delo Ubiti pticu rugalicu (Laguna; prevod: Marko Mladenović), roman u kome je iz perspektive Skaut Finč, šestogodišnje devojčice iz gradića na jugu zemlje, kritikovala rasne i klasne predrasude u američkom društvu tridesetih godina prošlog veka.
Osim toga, znalo se za pismo Opri Vinfri, upućeno 2006. O magazinu, o čitanju. „Sestra i brat, mnogo stariji od mene, čitali su naglas da im ne bih dosađivala; majka mi je svakodnevno čitala po priču…“ Čudila se: „Opra, možete li da zamislite da se sklupčate u krevetu kako biste čitali s računara?“
Naposletku, kružilo je i pisamce, odgovor dečaku, obožavaocu, što ju je zamolio za fotku: „Dragi Džeremi, nemam sliku, pa te molim da prihvatiš ovih nekoliko redova: Dok odrastaš, uvek govori istinu, ne povređuj druge i nemoj da misliš da si najvažniji na svetu. Siromašan ili bogat, samo tada ćeš moći da svakog pogledaš u oči i kažeš: Verovatno nisam bolji od tebe, ali smo sigurno ravnopravni.“
Tada je usledio zemljotres u literarnom životu. Pojavio se drugi roman spisateljice koju je mnogo ljudi volelo upravo zato što je autorka jednog jedinog romana. U osamdeset osmoj, dobitnici Pulicerove nagrade za prvenac, izašla je knjiga Idi postavi stražara (Laguna; prevod: Tatjana Bižić); u stvari prvi celoviti rukopis, gurnut u fioku zbog saveta izdavača. Skoro zaboravljen, nešto nalik lopti za bejzbol koja bi slučajno odletela u dvorište Bu Redlija i bila zauvek izgubljena u Ptici rugalici, jer su se Skaut i njen brat plašili tog čudaka. Džem je tvrdio da ga drže vezanog lancem za krevet, što je otac Atikus poricao. „Postoje drugi načini da ljude pretvoriš u duhove.“ Ili je pak svih tih leta mamio poput folije s dve rigli žvakaće gume (ukus nane) u deblu hrasta na rubu imanja.
Treći (!) naslov Zemlja slatke večnosti (Laguna; prevod: Marko Mladenović) donosi rane, do sada neobjavljene priče i uzbudljive publicističke priloge, ne baš eseje, kako se glasno najavljuje. Listamo „Ljubav, drugim rečima“, komentar za Voug iz 1961, s primesama esejističkog, u kome kaže da postoji jedna vrsta ljubavi – ljubav“. Članak završen zaključkom: „Nagrada ljubavi je mir u glavi, a mir u glavi je kraj čovekove žudnje.“ Dva lista posle, ide recept za hleb sa čvarcima, uz prepoznatljivu uvodnu rečenicu: „Najpre uhvatite svinju.“ Reportaža iz Kalifornije, o glumcu Gregoriju Peku, sa snimanja kultnog filma po Rugalici, uz pronicljive opaske o naglascima. Pored ostalog, predavanje štampano 1983. u publikaciji fenomenalnog imena. Proplanci u šipražju: humanistička čitanka Alabame.
No, prve tri fikcije predstavljaju biser izdanja i čine ga izuzetno vrednim!
U uvodnom „Vodotornju“ dočarava šaputanja o seksu i trudnoći u školskom dvorištu, u dobu kada se o takvim temama malo zna, takoreći lupa, ali sve smrtno ozbiljno shvata, što kod devojčica i dečaka izaziva jeziv strah i osećaj bezizlaznosti.
Kako poručuje naziv, junakinja u „Dvogledu“ dobija tu igračku, i pre nego postane đak, uveličava, približava lica u školskom dvorištu, okrećući spravicu najčešće ka ulaznim vratima. Najduhovitija je u „Reckavim makazama“. Šta ako ćerki propovednika, tek pristiglog u varoš, skrati dugačku kosu po njenoj želji, ošiša je kao „makazama za živicu“… Propovednik dobija napad besa i viče: „Stigoše me nepravde moje, ima ih više nego kose na glavi mojoj“ – stih 12, „Psalmi Davidovi“, Stari zavet, prevod Đure Daničića.
Deluje da pripovetke što slede: „Soba puna granula“, „Gledaoci i gledani“ i „Ovo je industrija zabave?“ imaju manju snagu. Tematizuju život u Njujorku, Holivud, modne revije, a onda „Super“ i „Zemlja slatke večnosti“ vraćaju likove u zavičaj, u Alabamu, centralni toponim opusa Harper Li. S tim da se već radi o strahu od gubljenja porodične kuće, neodložnoj potrebi „da ovekoveči detinjstvo“ – piše Kejsi Sep u sadržajnom uvodu.
„Naprasno sam osetila kao da ponovo imam deset godina“, izgovoriće junakinja na 117. strani. Nije li Harper Li svela bibliografiju na dva romana i poneku priču da bi ostala u prvoj rečenici biografije, u mestu u kome je rođena…
Ključno je što prva polovina Zemlje slatke večnosti, uz druge kvalitete, jeste vajanje karaktera za Ubiti pticu rugalicu. Može se ići do detalja, prepoznatljivih opisa tla: „To zeleno-žuto strnište u podnožju izgleda meko, nalik krpari na tlu“. Ili igranja na tvrdoj glini. Do postupnog formiranja karaktera centralnog lika, oca Atikusa Finča.
Iako u epistoli Opri takođe pominje sačmaru: „Sela iz mog detinjstva više nema, zajedno s većinom sakupljača knjiga, uključujući i onog nepoštenog koji je čitav svoj komplet o Sekatariju Hokinsu trampio za sačmaru…“ Nakon preseljenja u Njujork – saznajemo – hraneći se sendvičima s puterom od kikirikija, pripovetke skicira na stolu načinjenom od dve stare gajbe za jabuke i vrata nađenih u podrumu zgrade. Kejsi Sep: „Pišući na toj klimavoj površini, Lijeva je polako učvršćivala ruku.“
Iskopano blago pokazuje da su je vaspitavanje u unutrašnjosti i selidba u grad okrenuli neizbežnim temama. Odrasla je okružena najrazličitijim tipovima crkvenih i drugih krutih društvenih pravilnika, a promena perspektive učinila da postane dodatno osetljiva na rasne, klasne predrasude. Da se pozabavi pitanjima slobode, nasilja, građanskih prava, pogubljenja na električnoj stolici, moralne hrabrosti, segregacije, vere, praznoverja, položaja žena. (Neverovatno otkriće dvogledom: gospođica Maksvel drži cigaretu!)
Teško je ne uvideti da je tokom Velike depresije i docnije svašta bilo upitno ili zabranjeno. Kejsi Sep naziva otkrivene stranice „vremenskom kapsulom“. Svesni da je bio potreban ceo vek da se određene zabrane donekle otklone, zapitani smo i ovih dana, idući iznova za Harper Li, koliko je ta pobeda bila krhka i da li bismo nanovo mogli da izgubimo osvojeno, pa krenemo iz početka.
Harper Li o Trumanu Kapoteu
U Zemlji slatke večnosti, Harper Li nadahnuto piše o svom prijatelju Trumanu Kapoteu – izvorno za Informator Kluba knjige meseca. Kako je 1959. krenuo iz Kanzasa sa limenim sandukom, napunjenim namirnicama potrebnim za nekoliko nedelja. „Ono što je pronašao u Kanzasu nalazi se na stranicama Hladnokrvnog ubistva.“ Opisuje ga: „Prelepo izvajana glava, osetljive šake, dražesno držanje, plave oči iza debelih naočara.“ Beleži da je bio odlučan, inteligentan, intuitivan. „Njemu nikada nije dosadno i nikada nije dosadan. U razgovoru je zajedljiv; sarkastična dovitljivost smekšava i prerasta u laki smeh. Kada mu se pruži prilika, otplivaće kilometar i po u okean. Glasno pušta džez ploče i bez podsticanja izvodi okret koji je sâm izmislio pod nazivom Van Sebe Sam. Retko ide u bioskop, ali ukoliko ode, pogleda tri filma za dan. Voli da mu bude udobno; sakuplja starinske pritiskivače za papir; u njegovom domaćinstvu žive i jedan debeli buldog i jedna mršava mačka, oboje putnici, oboje razmaženi.“
