„Prema zaštitnoj carini [se] nikada ne može imati dovoljno nepoverenja: industrija koju ona podigne sumnjiva je i prolazna, a šteta koju nanese narodnoj privredi očevidna i trajna.“
Milorad Nedeljković, 1913.
Mnogi smatraju ekonomiste neprijatnim ljudima – stalno insistiraju na činjenicama, brojkama, cenama, troškovima i drugim nelagodnim stvarima. A tek kada se uhvate ekonomske istorije, onda kvare užitak onima koji se bez zazora prepuštaju slavnoj prošlosti sopstvenog naroda. Dvojica iz plemena ekonomista, Milan Zavađil i Boško Mijatović, u knjizi Hleb, topovi, dugovi: Srbija 1911-1914. (Akademska knjiga, Novi Sad, 2025) prihvatila su se ozbiljnog posla, pisanja ekonomske istorije Srbije uoči Velikog rata. Pedantno su ga i valjano obavili, i verovatno namrgodili one koji to vreme posmatraju kao zlatno doba Srbije.
Što se srpske privrede tiče, stanje stvari na početku druge decenije prošlog veka, pokazuju autori, nije bio toliko loše. Naravno, Srbija je i dalje bila nerazvijena i siromašna zemlja prema evropskim aršinima, ali neke stvari su počele da se menjaju nabolje. Završen je bio carinski rat sa Austrougarskom, Srbija ga nije izgubila, poljoprivreda je počela da se modernizuje, seoski domaćini su sve više proizvodili za tržište, naročito strano, zemlja je počela da beleži značajne stope privrednog rasta i rasta dohotka po stanovniku, što svedoči o porastu produktivnosti rada. Infrastruktura je ojačana, pre svega u pogledu železnice. Nevolja je bilo napretek, ali se ipak osećao snažan zamah privrednog rasta.
Zaduživanje je bilo jedini izlaz, ali je zbog toga država upala u dužničku krizu
I onda su došli balkanski ratovi i taj zamah je sasečen. Rat ima svoju cenu, čak i kada se zanemare, u ovom ratu umereni gubici (oko 30.000) života: smanjenje proizvodnje, manji izvoz i devizni priliv, niži nivo investicija, istopljeni budžetski prihodi i znatno uvećani ratni rashodi. A Srbija je bila zemlja niske stope štednje, male akumulacije, tako da iz budžeta nije mogla ni infrastrukturne projekte da finansira, a kamoli da finansira nabavku naoružanja i ratne operacije.
Jedini izlaz bilo je zaduživanje u inostranstvu. Pa su se francuski zajmovi koristili za kupovinu francuske artiljerije, onako rafalno. Stoga je spoljni dug zemlje od 1910. do 1914. porastao sa 78 na 104 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Srbija je, neposredno pred Veliki rat, ušla u dužničku krizu, upravo zbog balkanskih ratova. Imajući u vidu da su kapitalni izdaci, zbog male domaće štednje, mogli da budu finansirani samo međunarodnim zajmovima, dužnička kriza je postala ozbiljno ograničenje domaćem privrednom napretku. A onda je Veliki rat sve promenio – počelo je razaranje.
Srbija iz budžeta nije mogla da finansira ni infrastrukturne projekte, pa je francuske zajmove koristila za kupovinu francuske artiljerije, onako rafalno, zbog čega je spoljni dug povećan na 104 odsto BDP-a
Nije samo narasli spoljni dug bila jedina nevolja stvorena balkanskim ratovima. Autori procenjuju da su direktni troškovi tih ratova za Srbiju, verovatno (nisu svi podaci raspoloživi) iznosili između 80 i 90 odsto BDP-a iz 1910. Uz to su gospoda Zavađil i Mijatović sačinili i simulaciju dinamike BDP-a u slučaju da do balkanskih ratova uopšte nije ni došlo. Kada se taj hipotetički iznos BDP-a suoči sa onim stvarnim, u vremenskom horizontu od deset godina, sledi da je Srbija trajno izgubila 146 procenata BDP-a iz 1910. Drugim rečima, balkanski ratovi koštali su Srbiju više od dva godišnja iznosa BDP-a.
U začaranom krugu
Da li je od tih ratova bilo neke ekonomske koristi? Nove oblasti Srbije bile su privredno zaostale, a poreski prihodi prikupljeni na njima bili su zanemarljivi. Za punu integraciju novih oblasti u Srbiju bila su potrebna, pišu autori, velika ulaganja, koja bi, zbog nedovoljne domaće štednje, morala da budu finansirana novim međunarodnim zajmovima, koji verovatno ne bi bili dostupni, s obzirom na visoki stepen zaduženosti zemlje. Ukratko, začarani krug.
Direktne troškove balkanskih ratova Zavađil i Mijatović procenjuju na između 80 i 90 odsto BDP-a iz 1910, a ako se uračuna i izgubljeni privredni rast, Srbiju su koštali više od dva godišnja BDP-a
Balkanski ratovi su, uprkos ceni, okončani nesumnjivom vojnom pobedom. No, radikalska politička elita proglasila je još jednu pobedu u disciplini – industrijalizacija. Naime, na početku 20. veka Srbija je nesporno bila agrarna zemlja. Postavljalo se pitanje na čemu zasnovati napredak: na modernizaciji poljoprivrede, izvozu konkurentnih proizvoda te delatnosti, uz uvoz industrijskih, ili na industrijalizaciji?
Iako su poznavaoci prilika u Srbiji, poput Momčila Ninčića i, verovatno najboljeg srpskog ekonomiste tog vremena, Velimira Bajkića, upozoravali da industrijalizacija nije primerena i da će imati štetne posledice, vlast ih nije slušala. Industrijalizacija je bila radikalsko čedo, koje je dr Lazar Paču, lekar koji je bio ministar finansija, kako se navodi u knjizi, ovako obrazložio: „Mladoj industriji potrebna je veća zaštita. Mi hoćemo da se industrijalizujemo.“
Industrijalizacija je i početkom 20. veka bila neminovna za dalji ekonomski prosperitet, ali je sprovedena na potpuno pogrešan način, koji podseća na sadašnje subvencionisanje investitora u Srbiji
No, nezavisno od klimavog argumenta carinske zaštite industrije u povoju, koji je, možda slučajno, upotrebio Paču, autori knjige jasno stavljaju na znanje da svi drugi preduslovi uspešne industrijalizacije, pre svega kapital i odgovarajući nivo ljudskog kapitala, u Srbiji tog vremena nisu postojali. Tako nastala industrija bila je neefikasna, orijentisana na malo domaće tržište skromne kupovne moći, bez mogućnosti ostvarivanje ekonomije obima, bez velikih izgleda za izvoz. Cenu ovakve industrijalizacije, ove radikalske pobede, platili su srpski potrošači, kupujući skupu i nekvalitetnu domaću industrijsku robu.
Izvesno je da je Srbiju čekala industrijalizacija, ona je bila neminovan korak u pravcu ekonomskog prosperiteta, ali način na koji je sprovedena bio je potpuno pogrešan, i podseća na Srbiju 21. veka i subvencionisanje investitora.
Kad se vlast ne obazire na ekonomske argumente
A ekonomskog znanja i razboritosti nije nedostajalo, što se vidi iz epigrafa (Milorad Nedeljković je bio jedan od Bajkićevih učenika). Štaviše, iako nesklon, iz političkih razloga, ideji carinske unije između Srbije i Austrougarske – za razliku od austrofila Živojina Perića, koji je budućnost Srbije video u trećoj federalnoj jedinici Austrougarske – (tada) mladi Milan Stojadinović 1913. objašnjavao je njene ekonomske prednosti na načelima Rikardove teorije komparativnih prednosti: takva bi unija i sloboda protoka robe, stanovnicima Austrougarske donela jeftinije poljoprivredne, a stanovnicima Srbije jeftinije industrijske proizvode. Argumentacija koja pokazuje dobro poznavanje nalaza ekonomske nauke. Nije da niko u Srbiji tog vremena ništa nije znao.
Šta je to vredelo, kada se vlast nije obazirala na ekonomske argumente. Njeni najodgovorniji ljudi su pravili početničke greške. Na primer, Lazar Paču, koga je radikalska propaganda veličala kao kompetentnog i nepotkupljivog ministra finansija, predložio je, a skupština izglasala, zakon kojim je početkom rata, i onog iz 1912. i onog iz 1914. godine, uveden moratorijum, to jest odlaganje plaćanja svih dugova do kraja rata (dva meseca po demobilizaciji).
Pri tome se moratorijum odnosio ne samo na dugove nastale pre rata, nego i na one nastale tokom rata, pa je stupanjem na snagu takvog zakona u potpunosti zamrlo finansijsko tržište, jer niko nije imao nikakav podsticaj da drugom pozajmi novac, još manje kapital. Umesto da se (privremeno) zaštiti samo jedna ranjiva grupa, mobilisani, zaštićeni su svi, i to tako da niko više nije mogao da dobije kredit. Toliko o tadašnjem ministru finansija.
Gospoda Zavađil i Mijatović su napisali vrednu i sadržajnu knjigu, lepo je uobličili i čitaocu ponudili podatke, činjenice, objašnjenja, vrednosne sudove i obilje tema za razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti, uz upozorenje da cena uvek mora da se plati. Naravno da se istorija ne ponavlja, ali se, kako je navodno rekao Mark Tven, često rimuje.
