Godine 1611, u Rimu, sedamnaestogodišnju slikarku Artemisiju Đentileski silovao je Agostino Tasi, slikar perspektive koga je njen otac unajmio da je podučava. Tasi u tom trenutku nije bio nepoznat sudovima. Ranije je već bio optuživan za rodoskrvnuće sa svojom snahom, a kružile su i priče da je platio da mu se ubije žena, koja je u vreme pomenutog silovanja bila nestala i smatrana mrtvom. Orasio Đentileski, po svemu sudeći, ili nije znao za tu „reputaciju“ ili joj nije pridavao značaj. Naredne godine ipak je poveo sudski proces, prvenstveno zbog porodične časti koja je time bila okaljana. Ćerkina patnja se u tadašnjim spisima retko pominje kao razlog sam za sebe. Suđenje je trajalo sedam meseci. Da bi proverio da li Artemisija govori istinu, sud je naredio da joj se tokom ponovljenog svedočenja stežu kanapi oko prstiju (sibile, kako se ta sprava zvala), dok je, u bolovima, ponavljala isto što je već rekla i bez torture. Tasi je proglašen krivim. Kazna, proterivanje iz Rima, nikad nije sprovedena. Tasi je, po svemu sudeći, imao zaštitnike dovoljno uticajne da presudu učine formalnošću.
Nekoliko meseci posle suđenja Artemisija se udala i preselila u Firencu, i otprilike u to vreme naslikala prvu verziju Judite koja odseca glavu Holofernu, Juditu koja pridržava asirskog generala dok joj sluškinja pritiska ramena, krv u luku preko čaršava.
Čitana kao autobiografija, slika ne ostavlja mnogo prostora za sumnju: Holofernovo lice liči na opise Tasija, i teško je ne videti Juditino lice kao njeno sopstveno.
Osveta koja traje decenijama možda i nije, u osnovi, pitanje pravde. Možda je samo najdramatičniji oblik jedne mnogo običnije osobine: nesposobnosti da se nešto ostavi otvoreno, makar to nešto bilo i sasvim sitno
Ono što mene kod ove priče zanima nije ta prva slika. Osveta naslikana dok se mastilo na sudskom zapisniku još nije osušilo deluje razumljivo, gotovo očekivano, kao neka vrsta terapije. Zanima me druga verzija. Osam godina kasnije, već udomljena u Firenci, sa ugledom i porudžbinama od Medičijevih, Artemisija se vratila istom prizoru i naslikala ga, ali sad veći, eksplicitniji, anatomski tačniji u pogledu koliko se vrat zapravo opire sečivu.
Neki istoričari umetnosti to opisuju kao tehničko sazrevanje, dokaz da je posle Firence ovladala anatomijom bolje nego u Rimu. Meni je teško da u to poverujem, iako priznajem da nemam način da to dokažem.
Nemam, naravno, nikakav uvid u to šta joj je zaista prolazilo kroz glavu dok je mešala boju za tu drugu verziju. Niko ga nema. Imam samo činjenicu i misao da se, od svih biblijskih i mitoloških prizora dostupnih jednoj slikarki tog doba, vratila baš tom istom, i uradila ga surovije nego prvi put, u trenutku kad joj taj slučaj, formalno, više ništa nije mogao ni doneti ni oduzeti. Tasi je u međuvremenu nastavio da slika za papske porodice, uspešniji nego ikad. Nije zabeleženo da su se on i Artemisija ikad ponovo sreli, mada je Rim u to doba bio dovoljno mali grad da je to čudno samo po sebi.
Fridrih Niče je za tu vrstu osećanja imao reč, resantiman, i teoriju o tome kako nemoć da se odmah odgovori na povredu pretvara bes u nešto trajnije, u čitav sistem vrednosti, u naviku duše koja preživljava i onda kad je razlog za bes odavno prošao.
Nikad nisam bio siguran koliko ozbiljno da shvatim tu teoriju kad je primenim na jednog konkretnog čoveka, a ne na čitavu civilizaciju, kako je on prvobitno i zamislio. Kod Ničea je to uglavnom priča o robovima i sveštenicima, ne o slikarkama u Firenci, i uvek postoji rizik da se filozofska teorija rastegne preko slučaja kome, u stvari, ne odgovara sasvim. Ali zvuči mi tačno kad pomislim na Artemisiju koja je, osam godina posle suđenja, i dalje osećala potrebu da nekome, makar na platnu, prereže grkljan.
Slična priča, iako mnogo sumnjivijeg porekla, vezuje se za jednog francuskog obućara po imenu Pjer Piko. Prema zapisu policijskog arhivara Žaka Pišea iz 1838. godine, koji je, valja reći, više ličio na zbirku zanimljivih slučajeva nego na overen istorijski dokument, pa istoričari i danas nisu sasvim saglasni koliko je od ovoga stvarno, a koliko naknadno ulepšano. Piko je 1807. lažno optužen od trojice ljubomornih prijatelja i godinama proveo u zatvoru bez suđenja. Kad je izašao, nije odmah krenuo da se sveti. Proveo je narednu deceniju prikupljajući novac i informacije, menjajući identitet, putujući između gradova, i tek onda, jednog po jednog, uništio sve koji su učestvovali u zaveri protiv njega, jednog nožem, jednog otrovom, jednog tako što mu je uništio ime preko rođene dece. Ta priča je, preko Pišeove knjige, kasnije poslužila Aleksandru Dimi kao osnova za Grofa Monte Krista, mada je u romanu osveta osetno plemenitija nego u policijskom zapisu, gde su stradale i porodice koje sa izvornom uvredom nisu imale nikakve veze.
Postoji istraživanje u kome su ljudi kojima je u igri omogućeno da kazne saigrača koji ih je prevario, posle toga bili nezadovoljniji nego oni kojima ta prilika nije ni ponuđena
Ne znam koliko od Pikoove priče da uzmem zdravo za gotovo. Pišeove zbirke su pune slučajeva koji zvuče isuviše skladno da bi bili puka hronika. Ali ako je i upola tačna, zanimljivo je da je deceniju provedenu u pripremi, prema tom istom izvoru, opisivao kao najsmisleniji period svog života, ispunjen svrhom na način na koji ostatak njegove biografije, pre hapšenja i posle osvete, očigledno nije bio.
Postoji istraživanje (Karlsmit, Vilson i Gilbert, sa Kolgejta, Virdžinije i Harvarda, 2008) u kome su ljudi kojima je u igri omogućeno da kazne saigrača koji ih je prevario, posle toga bili nezadovoljniji nego oni kojima ta prilika nije ni ponuđena. U njihove tri studije, ljudi kojima je omogućeno da kazne saigrača koji ih je prevario u ekonomskoj igri, posle toga su bili raspoloženi lošije od onih kojima ta prilika nije data, jer su kažnjavaoci nastavljali da razmišljaju o prestupniku, dok su oni koji nisu kaznili brže „krenuli dalje“.
Osveta, po tom istraživanju, retko donosi ono što obećava dok je čovek još samo zamišlja. A ipak je ljudi traže, ponekad godinama, kao dug koji mora da se izmiri bez obzira na to koliko će naplata stvarno doneti olakšanja kad konačno stigne. Možda je to i objašnjenje za Pikoa, ako je zaista postojao: da je deceniju čekanja podnosio zahvaljujući samom čekanju, koje mu je, dok je trajalo, davalo razlog da ustane ujutru. Ono što je usledilo posle, kad je konačno stigao red na poslednjeg od trojice, opisano je u Pišeovoj verziji neobično kratko, kao da ni sam hroničar nije znao šta dalje da doda.
Poznajem čoveka koji, deceniju posle razvoda, svakog decembra bivšoj ženi pošalje razglednicu sa fotografijom sa zajedničkog letovanja na koje ona, koliko se sećam njegove priče, nikad nije ni htela da ide. Bez ijedne reči na poleđini. Bez povratne adrese. Kad sam ga pitao zašto to radi, rekao je da to nije osveta, samo podsetnik. Nisam mu poverovao ni tada, a ne verujem mu ni sad, dok ovo pišem. Deset godina razglednica je, na kraju krajeva, samo koverat godišnje, trud koji se lako uklopi u decembarsku listu obaveza. Kad bih ga pitao da li mu je dosadilo, iznenadio bi se pitanjem, otprilike kao da sam ga pitao da li mu je dosadilo da svakog jutra opere zube.
Ne razumem sasvim zašto se to nekima desi, a nekima ne. Poznajem ljude kojima su se dogodile mnogo gore stvari nego čoveku sa razglednicama, i zaboravili su ih, ili bar tako tvrde, za svega par godina. Možda je razlika u tome koliko je neko uopšte u stanju da živi sa nedovršenim poslom, bez obzira na temu, nekima ostavljena viseća rečenica u svađi ne da mira nedeljama, dok drugi uspevaju da je zaborave pre nego što izađu iz sobe. Osveta koja traje decenijama možda i nije, u osnovi, pitanje pravde. Možda je samo najdramatičniji oblik jedne mnogo običnije osobine: nesposobnosti da se nešto ostavi otvoreno, makar to nešto bilo i sasvim sitno.
Ne znam da li je Artemisijina druga Judita bila osveta ili tehničko usavršavanje. Verovatno ni sama ne bi umela da razdvoji ta dva razloga da je neko, u to vreme, pomislio da je pita. Znam samo da je između prve i druge verzije prošlo osam godina, da je nož u drugoj oštriji, i da je Piko, ako je uopšte postojao, čekao deset godina da makar pokuša da zaokruži nešto što se, čini se, nikad zaista ne da zaokružiti do kraja.
