Komentarišući zabrinjavajuće stanje u kulturi, Gojko Božović je nedavno konstatovao nešto vidljivo i poražavajuće: „Pošto se dvor preselio u šator, takva je i umetnost.“ Što u našem slučaju znači prigodna diktatura opštim neukusom i podmuklošću. U skladu s tim, predsednik sramno „naselje“, inače veliki „ponos“ utemeljitelja čador mahale u epicentru države kao svoje rezervne rezidencije nad kojom bdi dokazani društveni otpad, uporno pomera po zabitima Srbije umesto da obavlja poslove za koje dobija platu. Po svemu sudeći, savetnički trust mozgova je procenio, nakon svih debakl kontramitinga u glavnom gradu i ostalim gradovima, da je najbolja strategija kopiranje nedavnog Mađarevog „obilaska svakog mađarskog sela“, kako bi predsednik u odlasku lično uz iće i piće video preostale pristalice. Mađar je tokom svoje misije insistirao na neophodnim promenama, a naš Šatordžija nudi sve isto što i proteklih 14 godina. Veran sebi, koristi priliku za prepiranje s običnim svetom, da obeća sve i svašta, leči, gradi, izmišlja milione evra koje će, kao bajagi, lično da usmeri za odavno zaboravljene zakletve. Tako nastala hibridna slika, bogata brojnim ekscesima, inače svakodnevno ukomponovana u program podaničkih elektronskih medija, više je tužna nego za ikoga motivišuća.
Pritom ističe tri svoje kapitalne prednosti: 1. Niko ne poznaje državu bolje od mene; 2. Niko nije duže na vlasti od mene; 3. Nikome neću da dozvolim da voli Srbiju više od mene. Istovremeno, svestan situacije, s lažnim osmehom i sve „veselijim“ jezikom, svuda gde može sebe dodatno veliča, uz obavezno ponižavanje svojih domaćina, lokalnih kabadahija.
On i dalje vraća i vrti iste strašne radikalske podele, svađajući se s kim god stigne u okruženju, ne želeći da ispravi nove i stare greške. Sujeta mu ne dozvoljava da se pogleda u ogledalu, pa prihvati da nije veći od najvećih ni mudriji od najmudrijih. Možda bi, posle čador-turneje, bilo pametno da malo predahne i odmori se u nekoj od bolnica koje je, razume se, lično izgradio
Kako nas je navikao, i dalje uporno radi sve što nije u opisu njegovog položaja. Jedino ne spominje ono što odista muči građane u Srbiji: sisteme za prečišćavanje voda, ekološki obezbeđene deponije, održavanje komunalnih sistema diljem zemlje, izgradnju kanalizacije u beogradskim naseljima i istinsku borbu protiv korupcije. Sada znamo da je pre njega „Srbija bila u kamenom dobu“, ali pod njim nije dogurala do obećane zlatne već samo betonske ere! Zašto?! Jer u Šatordžijinoj Srbiji nikakav sistem ne postoji, sve počiva na improvizaciji, muntanju, ugradnji, krađi i burazersko-kumovskim odnosima.
U zemlji u kojoj je istraživanje BIRODI iz 2023. godine ukazalo da „svaki peti građanin smatra da je kršenje zakona pozitivna stvar ukoliko želite da ostvarite svoja prava“ nije čudo što Šator-efendija daje svakodnevni primer kršenja Ustava, zakona i pravila ne obazirući se na moral i Boga. Srbija ima nove puteve, stadione, naselja, bolnice (čije će troškove izgradnje namirivati naši praunuci) i galopirajuću devastaciju prirode i njenih bogatstava, ali nema vladavinu prava, slobodu govora, slobodu medija i poštene izbore – ono što je preduslov da se neka teritorija smatra državom.
Putujuću predstavu svuda karakteriše propratno nasilje. U tom cirkusu glavni artista je istovremeno pokrovitelj i zaštitnik svih ljudi-zveri maskiranih u crno. Zato je posledica njegovog „gostovanja“ u Užicu, već sutradan rezultirala sukobima u Šidu i Veterniku.
Posle izbornih mahinacija krajem 2023. ODIHR je prvo preporučio da se partija odvoji od države. On je to prihvatio. Ali sebe da odvoji od države nije uspeo. Sve kombinacije u Srbiji, nezakonite, nasilničke i nemoralne pod njegovim su blagoslovom.
On i dalje vraća i vrti iste strašne radikalske podele, svađajući se s kim god stigne u okruženju, ne želeći da ispravi nove i stare greške. Sujeta mu ne dozvoljava da se pogleda u ogledalu, pa prihvati da nije veći od najvećih ni mudriji od najmudrijih. Možda bi, posle čador-turneje, bilo pametno da malo predahne i odmori se u nekoj od bolnica koje je, razume se, lično izgradio.
Ima kod Balaševića pesma o cirkusu koji odlazi iz malog mesta sa sve fakirom, gutačem plamena, artistima na žici i pajacem tužnog lika, uz dilemu ko je bio domaćin a ko gost. Postoji i onaj poučni refren: „Da l’ je sve bilo samo fol, da l’ je sve samo jeftin trik, il’ sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik.“
Taj cirkus je Šatordžijina sudbina i jedina ostavština.
