Je l’ lepše u duši trpeti praćke i strele sudbe obesne, ili na oružje protiv mora beda dići se, i borbom učiniti im kraj?
Umreti, spavati – spavati – možda sanjati!
(Hamlet, III čin, scena prva)
Godina je 2026. i probudili smo se u ogoljenoj autokratiji. Tačnije, ušetali smo u tu noćnu moru poput mesečara. Kuvalo nas je dugo, poput poslovične žabe, ali je sada postalo očigledno vrelo. Posebno ukoliko imamo neke veze sa medijima i/ili (visokim) obrazovanjem. Studente prebijaju po ulicama, a profesore i druge obrazovne radnike otpuštaju sa posla ili im probno-balonski gase čitave departmane. Smenjuju direktore i urednike preteklih slobodnih medija, proteruju poštene tužioce i policajce, medijski linčuju po tabloidima, te izdašno guše, ućutkuju i dave svaku slobodnu misao. Propaganda je gusta, a režim sve tvrđi i sve suroviji. Poslovi se gube zbog objave na Fejsbuku, ljudi ni za šta robijaju po zatvorima (ili su u egzilu), deci neposlušnih roditelja uskraćuju vrtiće, lome se kosti zbog nalepnice, a čak i lokalni izbori se pretvaraju u ulične ratove. Dobrodošli u Belorusiju (Belosrbiju?), ne morate se izuvati.
I sad, kako izdržati? Kako sačuvati zdravlje (i fizičko, kao i ono mentalno)? I egzistenciju, ali i esenciju? Jer, lično je političko? Drugim rečima, šta ako izgubimo posao? Ako nas pretuku na ulici? Pritvore zbog navodnog „rušenja ustavnog poretka“? Unište reputaciju tabloidnim lažima? Kako se osećaju moje kolege profesori i dragi prijatelji Dinko, Jelena i Vlada koji su ostali bez posla, ako im (detetu) nisu demolirali automobil? Ili vilicu, kao Vladimiru Arsenijeviću? Stevanu Filipoviću? I nebrojeni takvi, jednako iskreni i pošteni prosvetni i drugi radnici, a koje ne poznajem lično? Da li zaista radije valja ćutati kao buva u krasti? „Jer ko bi podn’o svetske šibe, ruge, nepravde silnih i zlostave gordih, bol prezrene nam ljubavi, nasilja, i obest vlasti, poniženja koja od nevrednih trpi strpljiva zasluga?“, kako dodatno izgovara Šekspirov Hamlet u onom čuvenom monologu. Ima li neke utehe?
Ono jedino što nam niko ne može oduzeti to su naše znanje, naše misli, naši mentalni alati, pa i načini na koje tumačimo nesreću, gubitak i neuspehe. U pitanju je onaj deo naše slobode koji nikada ne može biti napadnut. Naša tvrđava u glavi47
Tada se valja podsetiti – Boetija (ili: Boecija), hrišćanskog sholastičara iz ranog srednjeg veka. Njegova priča glasi ovako. Godina je 523, i neko je zakucao na Boetijeva vrata. Ovaj četrdesetogodišnjak tada je bio uspešan, slavan i samouveren intelektualac. Rodio se u aristokratskoj porodici, stekao najbolje obrazovanje i zauzimao je najviše položaje u Rimu pod vlašću ostrogotskog kralja Teodorika. Imao je savršen brak i divnu decu. I, svakog dana je mogao da se posveti svojoj najvećoj strasti, prevođenju knjiga sa grčkog na latinski (u to vreme gotovo niko više nije mogao da čita grčke klasike u originalu). Dakle, bogatstvo, reputacija, društveni status i kreativna energija Boetija bili su na vrhuncu kada su – došli po njega. Optužen je da je podržao zaveru protiv kralja Teodorika i osuđen je na smrt. Njegova imovina, novac, biblioteka, kuće, slike i raskošna odeća, sve je bilo konfiskovano. Svoju poslednju knjigu, Uteha filozofije, napisao je u zatvoru. Godinu dana nakon hapšenja bio je pogubljen mačem.
Međutim, Uteha filozofije postala je jedna od najčitanijih knjiga u čitavom srednjem veku, iako nije imala nikakve veze sa hrišćanskom verom. O čemu se tu radi? Dok Boetije sedi u zatvoru, uplašen, očajan i čekajući pogubljenje, pojavljuje se upečatljiva i pomalo starija ženska figura – „Filozofija“. Ona mu objašnjava svet, i pruža mu određene mentalne alate kako bi se nosio sa svojom novom i neizbežnom situacijom. Zgodan sažetak preporuka Filozofije poduzeo je preduzetnik i publicista Rolf Dobeli (Umetnost dobrog života, 2017), i koji prenosimo ovde.
Prvo, valja prihvatiti postojanje sudbine, u smislu boginje Fortune koja okreće „točak sreće“. Tačnije, prirodno stanje stvari u kojem se usponi i padovi neprestano smenjuju. Zato nije razborito previše brinuti o tome da li se uzdižemo ili padamo, sve se može preokrenuti. Drugo, sve što posedujemo, cenimo i volimo je prolazno. Naše zdravlje, partner, deca, prijatelji, kuća, novac, domovina, reputacija, status, ama baš sve. Ne valja se preterano vezivati za te stvari. Budimo zahvalni ako nam ih sudbina podari, ali ne zaboravimo da su prolazne, krhke i privremene. Sve nam je to samo „pozajmljeno“ i može nam biti oduzeto u bilo kom trenutku, ako ništa drugo, smrću.
Propaganda nije samo prosto uveravanje ljudi u neistine. Ona je pre svega iscrpljivanje, odnosno preplavljivanje uma bukom, sve dok nezavisno mišljenje ne postane previše skupo, opasno ili jednostavno zamarajuće
Treće, ako smo (poput Boetija) izgubili mnogo toga ili čak sve, setimo se da je u našem životu pozitivno obično nadmašivalo negativno – inače se ne bismo žalili. Drugim rečima, sve slatke stvari prožete su gorčinom, a stalno kukanje je zato neprimereno. I, četvrto i najvažnije, ključno je sačuvati prostor koji možemo nazvati svojom mentalnom tvrđavom. Ono jedino što nam niko ne može oduzeti. A to su naše znanje, naše misli, naši mentalni alati, pa i načini na koje tumačimo nesreću, gubitak i neuspehe. U pitanju je onaj deo naše slobode koji nikada ne može biti napadnut. Naša tvrđava u glavi.
Studenti sa filozofskih fakulteta će u ovim idejama prepoznati jednu vrstu mišljenja – stoicizam. Ove ideje nisu bile nove ni u Boetijevo vreme: nastale su u Atini, oko hiljadu godina pre Boetija, i doživele svojevrsnu obnovu u Rimu. Među najpoznatijim stoicima bili su Seneka (multimilioner), Epiktet (rob) i Marko Aurelije (rimski car). I sad, godine 524, „poslednji stoik“ Boetije sedi u svojoj zatvorskoj ćeliji i čeka pogubljenje. Nekada najmoćniji državni službenik u carstvu, čovek od pera i uticaja, sada je lišen položaja, bogatstva i slobode zbog paranoje ostrogotskog kralja Teodorika. Učinio je jedino što mu je preostalo, a to je mišljenje. Njegova Uteha filozofije postala je „bestseler“ u narednih hiljadu godina, baš kao i najjasniji argument ikada iznesen u prilog neuništivosti unutrašnje slobode.
Dakle, Boetije nije izbegao svoju sudbinu, bio je pogubljen, ali je umro – neporažen. Taj paradoks je u samoj srži koncepta mentalne tvrđave. U pitanju je suvereni unutrašnji prostor koji nijedna spoljašnja sila, ma koliko brutalna, ne može u potpunosti zauzeti. Još je Epiktet, i sam nekadašnji rob, napravio temeljnu razliku na kojoj počiva stoička misao: neke stvari su u našoj moći, a neke nisu. Telo se može zatvoriti, imovina može biti oduzeta, sloboda govora može biti ućutkana, ali sposobnost rasuđivanja ne pripada nikome osim svom vlasniku. „Možeš mi okovati nogu, ali ni sam Zevs ne može nadvladati moju volju“, rekao je.
Lepota, umetnost ili nauka nikada nisu politički neutralne u neslobodnom društvu. U pitanju su činovi otpora, a ne bekstva od stvarnosti. Cigle u zidu tvrđave našeg uma, „a tu će tvrđavicu malo teže srušiti“, rečima stoičkog filozofa Đorđa Balaševića
I zato u pitanju nije „samo“ banalno samopomoćna ili filozofsko-stoička uteha, koliko praktični alat za preživljavanje pod autokratijom. Kada režim kontroliše medije, univerzitete, sudove i ulice, on usmerava ogromnu energiju ka jednom krajnjem cilju: kolonizaciji unutrašnjih života svojih podanika (setimo se 1984). Propaganda nije samo prosto uveravanje ljudi u neistine. Ona je pre svega iscrpljivanje, odnosno preplavljivanje uma bukom, sve dok nezavisno mišljenje ne postane previše skupo, opasno ili jednostavno zamarajuće. Mentalna tvrđava je zgodni odgovor na taj napad, kao svesno negovanje unutrašnjeg života koji je toliko disciplinovan i toliko bogat da ga nije moguće potopiti. Zato je, na primer, čitanje važno pod tiranijom. Ili, privatni razgovori, šetnje, pa čak i kafana. Jer lepota, umetnost ili nauka nikada nisu politički neutralne u neslobodnom društvu. U pitanju su činovi otpora, a ne bekstva od stvarnosti. Cigle u zidu tvrđave našeg uma, „a tu će tvrđavicu malo teže srušiti“, rečima stoičkog filozofa Đorđa Balaševića.
Boetije je bio razumeo da je Fortuna, tj. proizvoljna sila koja uzdiže i ruši ljude, po svojoj prirodi nestalna. Jedini razboriti odgovor jeste da se sopstveni identitet ne zasniva na onome što Fortuna kontroliše, već na onome što (ne)sreća i (ne)volja ne mogu da dotaknu. A to su razum, znanje, lepota, integritet i kvalitet naše pažnje prema svetu. Ovo je krajnje praktični vodič za sve nas koji danas živimo pod korumpiranim režimima koji kriminalizuju otpor i slobodno mišljenje, prekrajaju istoriju i zahtevaju lojalnost kao cenu opstanka. Tiranin kontroliše grad ili državu, ali ne kontroliše um koji je odlučio da ostane slobodan.
Taj izbor se obnavlja svakodnevno, nevidljivo i bez ičijeg odobrenja, a predstavlja jedinu tvrđavu koju autokratija nikada nije uspela da osvoji. Društvo i svet su naprosto prepuni nemira, i naš će život nužno biti preokrenut. Sećamo li se kovida? Raspada Jugoslavije? Rata? Sreću zato nećemo pronaći u statusu, ugledu, automobilu i računu u banci – sve to nam može biti oduzeto u deliću sekunde, kao što se dogodilo Boetiju. Sreća se može pronaći samo u našoj mentalnoj tvrđavi. Izgradimo je, održavajmo i pažljivo čuvajmo, možda je to najvažnija stvar koju posedujemo.
