Stanite. Duboko udahnite i razbistrite glavu od gluposti koje ovih dana prosipate. Sve su to laži koje smišljeno pričate. Ali, te vaše laži zvuče nerealno, za svakog iole normalnog – u nenormalnoj zemlji, u kakvoj živimo. U nedostatku hrabrosti – da se odbranite od kriminogenih obračuna kojima smo svakodnevno zasuti – vratiste se, ničim neizazvani, na 15. mart protekle godine. Dovoljno odstojanje – od sadašnjih burnih dana – u kojima su pomešani dilovi vaših kadrova i kriminogenih klanova. I umesto da narodu date odgovore, na pitanja koja vam javnost trenutno postavlja – vi te odgovore iz dana u dan menjate i vraćate nas unazad. Neko vam je očigledno dao savet, ili ste to sami smislili, da se o sadašnjim temama ne izjašnjavate. Suviše su škakljive. Vaše raspoloženje prema učesnicima tih nemilih događaja menja se. Čas ih kudite, čas ih branite. U zavisnosti na koju ste nogu tog dana ustali, ili kakvu vam je poruku, u tajnosti, neko od njih poslao. Zato ste iznebuha, retroaktivno, aktivirali upotrebu zvučnog topa – s proleća, prošle godine. Odgovor koji smo uzaludno, mesecima tada čekali – sad smo konačno dobili. Sada, kad se top ohladio, vi ste ga aktivirali. I koliko kapiram iz vaših izjava, top vam je rekao – ko je na njemu vežbao koreografiju, koju su tada, u Ulici kralja Milana, izveli studenti i građani.
Da, to su osmislili studenti, kako rekoste. A vama je rekao top! Od januara te godine, na poziv vašeg topa, u zakazano vreme, svi smo odlazili na Filozofski fakultet. Ne da učimo i da se bavimo naukom, već da vežbamo koreografiju, za ples koji smo tog dana, u ovoj ulici, na tri mesta izveli. Kad je kucnuo čas za koji smo uvežbavani i pripremani, umesto da ćutimo i odajemo poštu stradalima u Novom Sadu, mi smo tačno u devetnaest sati i jedanaest minuta, počeli da škrgućemo zubima i da proizvodimo neke čudne zvuke, nalik automobilu ili avionu koji u punoj brzini uleće u masu na ulici. Potom smo krenuli da se njišemo, kao da nam izmiče tlo pod nogama. A onda smo u stilu pesme Flamingosa zaplesali – jedan levo, desno dva, jedan napred, nazad – sad. Pa okret… Posebno smo insistirali da plešu ljudi iz stranih gradova. Iz Pariza, Londona, Lisabona… Strani plaćenici koji su studentima i nama pomogli, da se masa u Kralja Milana – od Terazija pa do Cvetnog trga, kao po komandi, na sredini ulice – razdvoji. Idemooooo… kao u pesmi. Ti levo, desno ja… I drveće nek’ se ljulja! Mrdali smo listove, grane, stabla… Da. Sve je bilo izrežirano od strane topa i studenata, koji su nas uvežbavali. A, onda smo, ni krivog ni dužnog – vas optužili.
To bi u prevodu značilo, da su studenti i građani uz pomoć vašeg topa izvršili atentat na vaš karakter. Nameran. Svesno izveden. I brižljivo pripreman. Namera je bila podla. Da unište vaš brižljivo izgrađen ugled – širenjem laži, manipulacijom činjenica i preuveličavanjem vaših mana. Na taj način, uništili su vam kredibilitet i moralni integritet, pa ste izgubili poverenje javnosti koje ste imali. I ne samo javnosti, već i prijatelja, saradnika, glasača
Do nedavno ste ćutali, iako je to bio šok – i za vas i za vašu porodicu, kako izjaviste nedavno u direktnom obraćanju naciji. To što su te večeri, vaši podanici u svojim medijima, uz muziku uzvikivali – toooo, izvede ga Bata Vule… misleći, valjda, na vazdušni top, a istaknuti član vaše stranke pevao – duni vetre preko jetre… misleći na povrede koje taj top izazivao kod ljudi… Sve je to zabeleženo na lažljivim mrežama. To nije istina. To je fatamorgana. To nam se priviđalo. Kao Čeda na Tanjugu. Tog snimka na Tanjugu nema, zato što Čeda nije ni bio tamo. Taj snimak nije postojao. Uskoro neće biti ni ovih snimaka sa drugih vaših medija. Bili ste pažljivi proteklih petnaest meseci, pa se niste ovim bavili. Mladost-ludost, tako ste to pravdali. Setili ste se verovatno i sebe iz studentskih dana, pa ste im oprostili. Ali, kad ste se pribrali od prošlogodišnjeg martovskog šoka, vi ste shvatili da je to ostavilo neizbrisive tragove na vas i vaše zdravlje. Vraćanjem kazaljki unazad na skupom ručnom satu – shvatili ste da ste skupo platili, ne taj sat, već zvučni top koji niste kupili i niste ga imali. Pa potom jeste, ali ga niste izveli na ulicu. I najzad – jeste ga izveli, ali ga niste upotrebili. Ne kaže se uzalud – glup kao top. Jer, sve ovo, što smo ovih dana čuli, može samo glupi top da smisli i da vam to kaže tek sada, nakon toliko vremena.
Te večeri nad vama je izvršen character assassination, kako nedavno izjaviste na svim svojim te-ve kanalima. I ukanaliste i studente i građane. To bi u prevodu značilo, da su studenti i građani uz pomoć vašeg topa izvršili atentat na vaš karakter. Nameran. Svesno izveden. I brižljivo pripreman. Namera je bila podla. Da unište vaš brižljivo izgrađen ugled – širenjem laži, manipulacijom činjenica i preuveličavanjem vaših mana. Na taj način, uništili su vam kredibilitet i moralni integritet, pa ste izgubili poverenje javnosti koje ste imali. I ne samo javnosti, već i prijatelja, saradnika, glasača…
Kad sam ovo skontala, pobesnela sam na studente koji su zloupotrebili nas, naivne građane i pokvarili nam divnu sliku o vama. U očaju sam ponovila reči vaše verne Lače Mati povodom ovog slučaja – svašta bih rekla sada. Nakon ovog saznanja i dalje sam zatečena i pričaću možda nešto emotivnije… Sve dalje što je Lača Mati rekla u prilog vama – bilo je, neupotrebljivo. Ljigavo. Jadno. Patetično. Jeftino. To nisam mogla da ponovim. Jer trebalo je proliti i koju suzu, a ja suze ne trošim dok dooobro ne proverim – da li taj neko te suze zavređuje.
Kako da verujem nekome – ko uvek kad želi da gane masu – zaigra na kartu svojih najbližih, kao da smo mi siročići? Kako da verujem nekom, ko svaki put kad želi da dirne u srce naciju, pomene mamu i tatu, kao da smo mi svi nastali veštačkom oplodnjom, pa epruveta ne pati? Kako da verujem nekome ko slaže dok trepne, a trepće bez prestanka, kao svraka na jugovinu? Kako da verujem nekome, ko me jeftinim trikom pravi ludom u stilu igre plinske svetlosti, a nije Šarl Boaje, niti sam ja Ingrid Bergman i ne igramo u istom filmu?
Kako da verujem nekome – ko uvek kad želi da gane masu – zaigra na kartu svojih najbližih, kao da smo mi siročići? Kako da verujem nekom, ko svaki put kad želi da dirne u srce naciju, pomene mamu i tatu, kao da smo mi svi nastali veštačkom oplodnjom, pa epruveta ne pati? Kako da verujem nekome ko slaže dok trepne, a trepće bez prestanka, kao svraka na jugovinu?
Da li kapirate – kakvu laž izgovoriste pre neki dan? Na potezu od Terazija do Cvetnog trga, bilo je više hiljada ljudi. Bila sam među njima. Bilo je još mnogo onih koje poznajem. Između ostalih, bivši reprezantativac u odbojci. Mlada psihološkinja, ćerka moje bliske prijateljice… Oboje su završili sa infarktom u bolnici. Mnogi, s kojima sam bliska, završili su u Urgentnom centru, sa nekim drugim simptomima. Po vama, svi su simulirali. Da li bar malo stida imate kad ovo izgovarate, a znate da lažete? Ili ne znate? I ako me pitate – nisam igrala ni po diktatu studenata, ni po ličnom izboru. Jurila sam kao sumanuta, da što pre stignem na sigurno, jer nisam znala o čemu se radi – kad je četiri minuta pre kraja odavanja pošte žrtvama – krenulo ono što ste vazdušnim topom proizveli. Oko mene su padali ljudi. Jedni druge su gazili. Ta slika će zauvek ostati. Slika o kojoj ste tek sada progovorili i izjavili – da su to učinili studenti. I da. Prijavila sam Crti, da sam bila među prisutnima, pošto pretite da ćete hapsiti sve koji su to učinili. Sticajem srećnih okolnosti, nisam bila povređena. Spasli su me vaši ljudi. I među njima ima emotivnih, ali ucenjenih. Tek toliko da znate, da kad ljubav kupujete novcem – oči i na leđima treba imati.
Kad je nadrealno, nek’ bude skroz.
