Srbija ce i posle 25. oktobra imati onog koga najvise voli.
Grlicemo ga i slaviti jos jednu pobedu Srbije.
Neumesan komentar na ovaj tekst. Vi botovi ne umete ni da ubodete tekst.
Vučić je za svoju promociju uvek koristio i žive i mrtve.
To sad i vi radite, koristeći ovu priču, bestidno stvorenje.
Grlićete ga i mazićete ga i pazićete ga i zvaćete ga Đoka.
Hvala što ste podelili sa nama svoju tugu, kamo sreće da to svi češće radimo i o tome govorimo. Moj prvi gubitak nije bio neko od roditelja, već mlađi brat, pa za njim majka. Nekako, posle brata, sve boli manje…
daj napisi nesto svije a ne iz knjiga koje si procitao i samo nama sada prepricao
Moj otac je umro sa 85 godina, bez dana bolovanja, od srcanog udara. Srusio se na javnom mestu, dosla hitna pomoc, dosla i moja majka, u Urgentnom centru pokusana reanimacija, sve je bilo gotovo za par sati. Mama je umrla u 78. godini, posle duzeg bolovanja, hitna nije htela da dodje. Umrla je u nasem stanu, na mojim rukama. Tatu sanjam izuzetno retko iako cesto mislim i pricam o njemu. Mamu sanjam svake veceri onakvu kakva je bila pre nego sto se razbolela. Bile smo izuzetno bliske, zivele smo zajedno 55 godina, i dalje zivim u istom stanu. Proslo je tri godine, toliko mi nedostaje. Zauvek.
Svaka cast za tekst, u mnogim pogledima, …
A, najpre, roditeljski stan nisam promenio u obican prostor, ni posle 17 godina od njihovog upokojenja, u njemu niko ne zivi, … Odrzavam ga svih tih godina, sa pijetetom prema njima, i sestri koja je u inostranstvu, i koja nije dolazila, zbog svoje „zivotne muke“, koju nisam video, ni zagrlio, ni poljubio, vise od 35 godina, …
Otac mi je rekao : „Hvala ti, …“, ostao je da sedi na fotelji, tuzan, … Posle 2 sata majka nam je (mojoj supruzi i meni) javila da je preminuo, …
A, majka je preminula posle tacno 50 dana, … (Dalja, duga prica, ..)
Zaista odavno nisam pročitala tako osećajan i divan tekst ali mislim da samo neko ko je to doživeo može da shvat svu snagu i tugu odlaska voljenih ljudi.
Moja najdraža kuma je pre skoro četiri godine samo zaspala i preminula u snu. Nikoga nije namučila, ni supruga, ni ćerku, ni majku, a ni sebe. Svake noći kada spustim glavu na jastuk ja pomislim na nju i zaspim. Pomalo joj zavidim i trudim se da živim životom kojim je i ona živela nadajući se da ću da zaslužim da joj se pridružim na onom mestu gde je ona sada. Znam da će me ona tamo dočekati i zagrliti, kada dodje moj trenutak.
Divan tekst.Hvala.
Sanjam svog pokojnog muža često, pitam se zašto mi ne izbija iz snova i posle toliko godina, nekad imam baš vividan, živ san, kao da je upravo bio tu. Iako sam tugovala dugo, patila godinama za njim, mislim da se taj proces nikad ne završava i da traje dok smo i mi živi, samo nekako naučimo da živimo s tim. Ne znam, nemam odgovore ni zašto mi tako često dolazi u snove. Neka im sve Bog podari rajska naselja.
Ja svog pok muza sanjam normalno, cesto bez dece, kao u vreme kada smo se zabavljali. ume da se pojavi nasmejan i u drustvu moje pok mame sa kojom se odlicno slagao. Nekako su svi mrtvi srecni i zive punim plucima, a mi pretekli smo sivi, nemotivsani, spori, pogotovo Ja. I tako vec 15 god, u medjuvremenu deca su porasla, a ja sam se razbolela od neizlecivog autoimunskog neurodegenerativnog obolenja
Lep tekst kao izraz postovanja prema svojoj majci. O ovoj temi se ne prica i pise dovoljno, pogotovo ukoliko su deca malo starija ili srednjih godina. Snovi su izuzetno bitni u procesu zaljenja, zato sto daju mogucnost da se posle traumaticnog fizickog razdvajanja, majka i dete oprastaju na svoj nacin.
“То није мање туге, него туга која нема где да се одложи, па се спакује заједно са осталим стварима и понесе.“
Знам за ово одлагање (потискивање) и због обавеза и због туђег света. Који би можда и изразили најдубље саучешће, (бар они што су нам блиски), но ми смо тако навијени да кријемо тугу и слабост пред странцима. Поготову пред Немцима.
После четрнаест година, када смо се потпуно адаптирали, одомаћили, тај пртљаг који смо на брзину спаковали и потиснули, сами отварамо у подсвести. Проговорила је грижа савести у нама кроз сан. Као да смо закључали(крили) мајку у гвоздену ћелију.
Код Камија се тај бол није одложио нити акумулирао у подсвести већ је на дан смрти мајке отишао у заборав. У негирање, одбијање, хладнокрвно се дистанцирајући,…једном речју–у апсурд. У својеврсно отуђење, одсуство бола, што (мени) значи да то има везе са раним детињством.
Његов роман “Странац“ почиње реченицом–“ Данас ми је умрла мајка.“
Hvala za ovaj tekst. Čita se sa poistovećivanjem i razumevanjem, jer svi prolazimo kroz ovakve situacije, ali retki umeju ovako jednostavno i tačno da protumače san
Почех да скоро плачем
Ja licniji, profesionalniji i sadrzajniji tekst nisam procitala godinama! Svaka cast!
Sjajan i bolno tacan tekst.
Sa veliki interesovanjem sam pročitala ovaj tekst. Bolna praznina je vreme, kada osetite gubitak roditelja. Posebno mi se svidja Vaša komparacija sa mitologijom, jer nije banalna, niti lišena osećanja za bližnjeg u kulturi koja bivstvo preminulog neguje kroz zajednicu sa njim u večnosti.
Hvala.
Moja majka je bila u bolnici u Beogradu , čekala je na mobilni telefon koji nije ponela sa sobom. Kad ga je dobila , malo smo pričale i rekla mi je“ sine hvala ti za sve.“ Često mislim na nju, ali mi je duša ipak pun jer znam koga sam imala. Bratu je mnogo teže, nije živeo u našem gradu i stalno ima osećaj da nije dovoljno učinio. Pre majke sam izgubila i muža iznenada, infarkt, i još uvek su to veliki gubici koje nosim sa sobom u duši. Da je teško, teško je ali imam puno lepih uspomena na dvoje ljudi koji su bili VELIKI!
Blago vama Sandra, ja jedva cekam da se pridruzim pok mami i muzu. Niko me nikada nije voleo kao njih dvoje, nikada me niko nije razumeo kao moj muz. Proganja me to sto mu nikada nisam rekla da mi je i najbolji drug iako je on to meni vise puta kazao da sam mu najbolja drugarica. Bio je, a ja, sujetna, nisam htela da mu uzvratim
Nemojte mučiti sebe tako, svako od nas ima neko kajanje, to je neizbežno. Vaš suprug Vam ništa nije zamerio, sigurna sam.
Divan članak. Topao. Ljudski. Istinit.
Društvo smo, nažalost, a možda su takva i vremena, gde se tuga smatra sramotom i slabošću. Digni glavu i idi dalje! A nije tako. Tuga mora da se odtuguje.
Divan tekst. Meni su oba roditelja preminula i javljaju se u snovima. Sa majkom sam u snu imao susrtet i pitao sam je da li smem da je zagrlim. „Naravno“, odgovorila je i nije nestala. Mogao sam je cvrsto grliti i dugo, ali šta je dugo u snu?! Čak sam i miris njen „osetio“, njenu gradju tela. Od sreće sam se rasplakao nakon buđenja. A ocu sam u snu kuvao kafu. Sve isto, kao par meseci pre njegove smrti. On sedi u fotelji i gleda vesti u 17h. Kuvam im oboma (majka je tada bila još živa). Poslužujem, i znajući da je preminuo, pitam kako to da je „došao“, a on odgovara da uvek može doći na kafu.
Baš je teško…..Posebno sa majkama sa kojima smo povezani nekim nevidljivim silama….Još ako odleti krilima a odnosi nisu bili kako valja…..to je tek jako teško. Toliko teško da ponekad poželite da i vas nema samo da patnja prestane toliko da boli.
Srbija ce i posle 25. oktobra imati onog koga najvise voli.
Grlicemo ga i slaviti jos jednu pobedu Srbije.
Neumesan komentar na ovaj tekst. Vi botovi ne umete ni da ubodete tekst.
Vučić je za svoju promociju uvek koristio i žive i mrtve.
To sad i vi radite, koristeći ovu priču, bestidno stvorenje.
Grlićete ga i mazićete ga i pazićete ga i zvaćete ga Đoka.
Hvala što ste podelili sa nama svoju tugu, kamo sreće da to svi češće radimo i o tome govorimo. Moj prvi gubitak nije bio neko od roditelja, već mlađi brat, pa za njim majka. Nekako, posle brata, sve boli manje…
daj napisi nesto svije a ne iz knjiga koje si procitao i samo nama sada prepricao
Moj otac je umro sa 85 godina, bez dana bolovanja, od srcanog udara. Srusio se na javnom mestu, dosla hitna pomoc, dosla i moja majka, u Urgentnom centru pokusana reanimacija, sve je bilo gotovo za par sati. Mama je umrla u 78. godini, posle duzeg bolovanja, hitna nije htela da dodje. Umrla je u nasem stanu, na mojim rukama. Tatu sanjam izuzetno retko iako cesto mislim i pricam o njemu. Mamu sanjam svake veceri onakvu kakva je bila pre nego sto se razbolela. Bile smo izuzetno bliske, zivele smo zajedno 55 godina, i dalje zivim u istom stanu. Proslo je tri godine, toliko mi nedostaje. Zauvek.
Svaka cast za tekst, u mnogim pogledima, …
A, najpre, roditeljski stan nisam promenio u obican prostor, ni posle 17 godina od njihovog upokojenja, u njemu niko ne zivi, … Odrzavam ga svih tih godina, sa pijetetom prema njima, i sestri koja je u inostranstvu, i koja nije dolazila, zbog svoje „zivotne muke“, koju nisam video, ni zagrlio, ni poljubio, vise od 35 godina, …
Otac mi je rekao : „Hvala ti, …“, ostao je da sedi na fotelji, tuzan, … Posle 2 sata majka nam je (mojoj supruzi i meni) javila da je preminuo, …
A, majka je preminula posle tacno 50 dana, … (Dalja, duga prica, ..)
Zaista odavno nisam pročitala tako osećajan i divan tekst ali mislim da samo neko ko je to doživeo može da shvat svu snagu i tugu odlaska voljenih ljudi.
Moja najdraža kuma je pre skoro četiri godine samo zaspala i preminula u snu. Nikoga nije namučila, ni supruga, ni ćerku, ni majku, a ni sebe. Svake noći kada spustim glavu na jastuk ja pomislim na nju i zaspim. Pomalo joj zavidim i trudim se da živim životom kojim je i ona živela nadajući se da ću da zaslužim da joj se pridružim na onom mestu gde je ona sada. Znam da će me ona tamo dočekati i zagrliti, kada dodje moj trenutak.
Divan tekst.Hvala.
Sanjam svog pokojnog muža često, pitam se zašto mi ne izbija iz snova i posle toliko godina, nekad imam baš vividan, živ san, kao da je upravo bio tu. Iako sam tugovala dugo, patila godinama za njim, mislim da se taj proces nikad ne završava i da traje dok smo i mi živi, samo nekako naučimo da živimo s tim. Ne znam, nemam odgovore ni zašto mi tako često dolazi u snove. Neka im sve Bog podari rajska naselja.
Ja svog pok muza sanjam normalno, cesto bez dece, kao u vreme kada smo se zabavljali. ume da se pojavi nasmejan i u drustvu moje pok mame sa kojom se odlicno slagao. Nekako su svi mrtvi srecni i zive punim plucima, a mi pretekli smo sivi, nemotivsani, spori, pogotovo Ja. I tako vec 15 god, u medjuvremenu deca su porasla, a ja sam se razbolela od neizlecivog autoimunskog neurodegenerativnog obolenja
Lep tekst kao izraz postovanja prema svojoj majci. O ovoj temi se ne prica i pise dovoljno, pogotovo ukoliko su deca malo starija ili srednjih godina. Snovi su izuzetno bitni u procesu zaljenja, zato sto daju mogucnost da se posle traumaticnog fizickog razdvajanja, majka i dete oprastaju na svoj nacin.
“То није мање туге, него туга која нема где да се одложи, па се спакује заједно са осталим стварима и понесе.“
Знам за ово одлагање (потискивање) и због обавеза и због туђег света. Који би можда и изразили најдубље саучешће, (бар они што су нам блиски), но ми смо тако навијени да кријемо тугу и слабост пред странцима. Поготову пред Немцима.
После четрнаест година, када смо се потпуно адаптирали, одомаћили, тај пртљаг који смо на брзину спаковали и потиснули, сами отварамо у подсвести. Проговорила је грижа савести у нама кроз сан. Као да смо закључали(крили) мајку у гвоздену ћелију.
Код Камија се тај бол није одложио нити акумулирао у подсвести већ је на дан смрти мајке отишао у заборав. У негирање, одбијање, хладнокрвно се дистанцирајући,…једном речју–у апсурд. У својеврсно отуђење, одсуство бола, што (мени) значи да то има везе са раним детињством.
Његов роман “Странац“ почиње реченицом–“ Данас ми је умрла мајка.“
Hvala za ovaj tekst. Čita se sa poistovećivanjem i razumevanjem, jer svi prolazimo kroz ovakve situacije, ali retki umeju ovako jednostavno i tačno da protumače san
Почех да скоро плачем
Ja licniji, profesionalniji i sadrzajniji tekst nisam procitala godinama! Svaka cast!
Sjajan i bolno tacan tekst.
Sa veliki interesovanjem sam pročitala ovaj tekst. Bolna praznina je vreme, kada osetite gubitak roditelja. Posebno mi se svidja Vaša komparacija sa mitologijom, jer nije banalna, niti lišena osećanja za bližnjeg u kulturi koja bivstvo preminulog neguje kroz zajednicu sa njim u večnosti.
Hvala.
Moja majka je bila u bolnici u Beogradu , čekala je na mobilni telefon koji nije ponela sa sobom. Kad ga je dobila , malo smo pričale i rekla mi je“ sine hvala ti za sve.“ Često mislim na nju, ali mi je duša ipak pun jer znam koga sam imala. Bratu je mnogo teže, nije živeo u našem gradu i stalno ima osećaj da nije dovoljno učinio. Pre majke sam izgubila i muža iznenada, infarkt, i još uvek su to veliki gubici koje nosim sa sobom u duši. Da je teško, teško je ali imam puno lepih uspomena na dvoje ljudi koji su bili VELIKI!
Blago vama Sandra, ja jedva cekam da se pridruzim pok mami i muzu. Niko me nikada nije voleo kao njih dvoje, nikada me niko nije razumeo kao moj muz. Proganja me to sto mu nikada nisam rekla da mi je i najbolji drug iako je on to meni vise puta kazao da sam mu najbolja drugarica. Bio je, a ja, sujetna, nisam htela da mu uzvratim
Nemojte mučiti sebe tako, svako od nas ima neko kajanje, to je neizbežno. Vaš suprug Vam ništa nije zamerio, sigurna sam.
Divan članak. Topao. Ljudski. Istinit.
Društvo smo, nažalost, a možda su takva i vremena, gde se tuga smatra sramotom i slabošću. Digni glavu i idi dalje! A nije tako. Tuga mora da se odtuguje.
Divan tekst. Meni su oba roditelja preminula i javljaju se u snovima. Sa majkom sam u snu imao susrtet i pitao sam je da li smem da je zagrlim. „Naravno“, odgovorila je i nije nestala. Mogao sam je cvrsto grliti i dugo, ali šta je dugo u snu?! Čak sam i miris njen „osetio“, njenu gradju tela. Od sreće sam se rasplakao nakon buđenja. A ocu sam u snu kuvao kafu. Sve isto, kao par meseci pre njegove smrti. On sedi u fotelji i gleda vesti u 17h. Kuvam im oboma (majka je tada bila još živa). Poslužujem, i znajući da je preminuo, pitam kako to da je „došao“, a on odgovara da uvek može doći na kafu.
Baš je teško…..Posebno sa majkama sa kojima smo povezani nekim nevidljivim silama….Još ako odleti krilima a odnosi nisu bili kako valja…..to je tek jako teško. Toliko teško da ponekad poželite da i vas nema samo da patnja prestane toliko da boli.