U stilu sveznajućeg, izjavili ste – zamislite desetine hiljada ljudi, koji potpisuju za neku listu, na kojoj ne znaju ni ko su ti ljudi, ni koji je njihov program. A zamislite vi predsednika jedne države, koji javno pljuje mladost zemlje na čijem je čelu. I samo zato – jer žele slobodu. Traže pravdu. I hoće da im zemlju vode nekorumpirani, stručni ljudi.
Već sada najavljujete, kako će pre isteka glasanja, kad shvate da gube od vas!!!!!!, studenti izazvati nemire, da bi svoj neuspeh prikrili. Otkud vi to unapred znate? Sem ako nemate nameru, da to urade vaši – pa da optužite studente. Vaša provaljena fora. Već viđena na ulicama. Uostalom, ako se ne plašite studenata, zašto posle godinu i po dana ćutanja – baš sada, pred izbore, pričate o zvučnom topu? Kad smo tada od vas tražili odgovore – bilo je – imate, nemate, jeste, nije… Pa, ste tada procenili, da je za vas najbolje, da top stavite pod tepih. I bilo je tako. Zvučni top se zaboravio. Kad ste videli kilometarske kolone za potpise i podršku studentima, setili ste se topa! Podigli ste tepih! Napravili frku! I optužili studente – da su sve izrežirali i naknadno montirali zvuk. Sve je to sa njihove strane smišljeno – da optuže vas i sruše državu. Jer, država, to ste vi – naš Luj XIV, kralj Sunce. On je sedamdeset dve godine vladao Francuskom, a vi ćete barem desetak duže Srbijom!
Možete vi zaista biti Luj XIV. Možete biti i svih onih preostalih sedamnaest zvaničnih Lujeva. Ali, ovo što o vazdušnom topu pričate, to nije tačno. Bila sam tamo. Videla sam. Čula. Osetila. I nisam bila plaćeni učesnik igre o kojoj pričate. Pretite hapšenjem, svakom ko vazdušni top pomene. Da ne bih robijala zbog istine, nudim kompromis. U pravu ste. To nije bio zvučni top. Bila je to zvučna bundeva. Šuplja i apsurdna, baš kao i vaše opravdanje za ovaj događaj.
Da li vas to, što ste umesto zvučnog topa upotrebili zvučnu bundevu, amnestira od srama? Da li ste manje odgovorni za ugroženo zdravlje ljudi, koje je ta vaša zvučna bundeva izazvala? Manite se ćorava posla i ne pravite budale od nas. Pamtimo dobro tadašnje šenlučenje vaših medijskih podanika i vaših saradnika. Izvede ga bata Vule – vikali su – dok je narod padao na ulici. Duni vetre preko jetre – pevali su – dok su ljudi gubili dah. Ne možete običnom gumicom da izbrišete naša pamćenja. Sem – da svakog od nas – koji smo tog dana bili tamo – udarite bundevom po glavi.
Pamtimo dobro tadašnje šenlučenje vaših medijskih podanika i vaših saradnika. Izvede ga bata Vule – vikali su – dok je narod padao na ulici. Duni vetre preko jetre – pevali su – dok su ljudi gubili dah. Ne možete običnom gumicom da izbrišete naša pamćenja
Vaša prljava predizborna kampanja, počela je odavno. Sa mesta predsednika. I o trošku države. Trajala je dva meseca. Da bi pravno bila regularna, naslovljena je kao uobičajena poseta građanima. Perfidno. Kao i do sada. A, na terenu – vaša nevešta gluma. I, dirljivi ljudi – oslobođeni straha. Najzad su shvatili, da od obećanih kula i gradova, nema, ama baš ništa. Predsedniče, jebem ti sunce… izgovara čovek, pada na kolena, skida kačket i baca ga… Bog sve vidi, bog sve zna… kaže očajna žena, sklapa ruke i gleda u nebo. Dogorelo do nokata – od vaših laži. Prekipelo preko glave – od vaših poniženja. I vi to znate…
Da popravite ugled, istog dana kad ste raspisali izbore – eto vas u Parizu, na Samitu o svemiru – pošto ste sve probleme rešili na zemlji! Iz Pariza, iz tih kosmičkih visina, spustili ste se u izborno blato, koje ste vi napravili – svojim prljavim predizbornim radnjama i krađama. Svesni da gubite, objavljujete paralelne, falsifikovane studentske liste. Pravite fantomske stranke. Vređate vrhunske naučnike, doktore, profesore, sportiste, umetnike… Sve ljude sa studentske liste. Pravite viceve na račun toga što su studenti zaboravili jedan papir, a ne kažete kako su vaši stigli u RIK, izgubivši usput slovo A iz vašeg imena. Studenti su taj papir doneli, a vaši, slovo A – vaši nikad nisu našli. Od tada, vi ste Aleks*ndar.
Aleks*ndre, svemu dođe kraj, pa i vašim kosmičkim ambicijama. Bliži se dan kada ćete podneti ostavku i kada će sve vaše državne privilegije – obezbeđenje, rotacije i moć nestati. Najavljujete, kako ćete se građanima Srbije, umesto sa ogromne bine, obraćati sa malog kamiona. Kamionče, kako mu tepate. Lažna skromnost. Da biste ganuli narod. Narod koji petnaest godina gazite. Ali, zahvaljujući čestitoj mladosti, studentima, đacima i njihovim pristalicama – većina naroda se probudila. Većina u vama vidi tiranina – koji im je zemlju oteo. Većina u vama vidi nezajažljivog čoveka, željnog para – koji je njihovu zemlju prodao.
Izgubili ste sve. Mada, kako rekoste – stalno sanjate… Samo vi sanjajte. A, kad se probudite, videćete sebe kao običnog smrtnika. Konačno se vraćate tamo gde pripadate. Daleko od kosmosa. Daleko od svih osamnaest Lujeva… Znam ja da vi mislite da sam ja ludak i da jedva čekate da odem odavde – rekoste nedavno.
Ma, jok, čini vam se… Aleks*ndre…
