Odštampani obrasci iz RIK-a, НПРС – 1/26, nisu se još ni ohladili, a već je 224.557. potpisnik podrške izbornoj listi „Alš-ksnd-ar Vučić“ ostavio svoj otisak prsta i vratio se na radno mesto. Sve je urađeno u skladu sa SNS imidžom jedne brzoplete, alave stranke, koja ne preza od nasilja. Baš kao ni njihov simpatizer iz Kaluđerice, koji metalnom štanglom vija studente u akciji od vrata do vrata, ili onaj drugi koji napada dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu s leđa, obara ga na pločnik i krade mu novčanik. Razume se, niko od njih to ne radi što mu se radi, onako, od sebe, od duga vremena, već zbog odbrane liste iza čijih vrednosti je zdušno stao.
O tim vrednostima i naprednjačkoj listi niko se nije pitao tokom protekle dve godine, već je većina analitičara, unisono sa Vučićevim tabloidima, napadala tada još nepostojeću Studentsku listu (SL), o kojoj se moglo čuti sve i svašta. Za to vreme, mirno se kuvala lista SNS beščašća, koja je dobila naučnofantastičnu podršku „naroda“ u roku od samo 3 sata. Pritom, notari su obrađivali čak 74.852 potpisa na sat, zbog čega je došlo do pregrevanja administrativno-pravnog mehanizma Srbije i masovnog razbolevanja javnih beležnika. To niko nije prijavio niti sme da prijavi, kao što danas ne sme da se potraži ni lekarska dokumentacija građana i građanki, koji su nakon protesta 15. marta 2025. zatražili medicinsku pomoć zbog simptoma koji su ukazivali na posledice udara iz „zvučnog topa“.
Darko Glišić, podnosilac naprednjačke liste, zahtevao je od notara da posao urade što brže, ako je moguće – za sat vremena, ali kada je primećeno da beležnici padaju kao snoplje, došlo je do blagog usporavanja. Ipak, sve je završeno za 3 sata i RIK je ubrzo proglasio listu br. 1 na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima. Kada su mu to javili, Vučić je gotovo zaplakao. Još neko vreme je na Instagramu gledao snimke SNS desanta na potpisnike po javnim preduzećima. Bila je to prva lepa vest koju je čuo za poslednje dve godine. Na trenutak je zaboravio na svoj fijasko u Novom Sadu. Ali samo na trenutak.
Ushićenje SNS brzinom počelo je da kopni kod Vučića već iste večeri, kada je video svoje pogrešno ispisano ime na kutijama. To su dodatno pojačali i redovi koji su se stvarali ispred punktova Studentske liste. Ista situacija se nastavila i sutradan ujutro, a kako su notari otkazivali, tako je podrška Studentskoj listi rasla. Vučić je konačno zaplakao od muke. Jednom mesinganom pepeljarom pogodio je Darka Glišića, koji je došao da mu se izvini što je uspeo da dosegne brzinu svetlosti. Vučić nije mogao da prežali što i u ovoj akciji nije iskopirao studente, nego je poslušao Glišića.
Zapravo, bio je preokupiran Mladićevom sahranom, pa nije mogao da sačeka. Da se u životu bavio drugim stvarima, a ne Ratkom Mladićem, možda bi čuo za Ajnštajna ili za Zenonove paradokse. Jer da jeste, znao bi da se olakim stvaranjem privida brzine, kojom SNS tobože prikuplja potpise, zapravo ne postiže ništa posebno. To su mu dokazali penzioneri koji su mirno čekali u studentskim kolonama, ne mareći za predsednikov najavljeni izborni dodatak. U trci, najbrži SNS-ovac nikada ne može prestići penzionera na štakama, koji je odlučio da podrži Studentsku listu, zato što gonitelj prvo mora doći do tačke odakle je gonjeni pošao, pa prema tome najsporiji uvek ima prednost. Tako ni pobesneli Alš-ksnd-ar nije uspeo da pretekne svog najvećeg rivala u životu: naizgled sporu, ali pobedničku – Studentsku listu.
