Nije morao da komanduje: Mirno! Stajao sam kao kip, paralisan njegovom drekom. Toliko mi se uneo u lice da sam na čelu osetio ubod petokratke sa njegove titovke. Kao da sam je nagazio golim stopalom. Danas me ta slika podseća na kadrove oficirskog drila po američkim filmovima o zelenim beretkama ili teget kakvu si i ti nekada zadužio. Ja je nisam nosio ni u civilu, iako ih slikari, posebno stariji, vole – pričao mi je pre dvadesetak godina Milan Tucović, jedan od najdarovitjih srpskih slikara.
„Taj oficir što mi je ’pevao na uvo’ imao je običaj, mahom vikendom, da diže uzbunu. Recimo, metalne kasete na pistu. Vučeš ih do zbornog mesta. Smotra kaseta. Kada je došao do moje ukipio se kao ja par minuta kasnije. Šta ti je ovo – mahao mi je knjižicom ispred nosa, kao što su nekada Kinezi mahali crvenom knjižicom Maovih citata. Molitvenik – tiho sam odgovorio. Šta to kažeš!? Ponovi! Ponovio sam. Nije bio zadovoljan. Glasnije, da te i drugi čuju! Rekoh isto, ali ne po njegovom očekivanju.
Sa titovke je vrlo brzo po komandi pala petokraka, možda još dok je bio načelnik Štaba Kninskog korpusa. Menjana su tada često i ostala obeležja. Na kraju na glavu je natukao i zlatnim koncem izvezenu staru srpsku generalsku kapu. Jednu je menjao u Banjaluci sa američkim generalom Veslijem Klarkom. Pre toga sa britanskim generalom Majklom Rouzom
Molitvenik – zaurlao je tako da se prolomilo pistom. Crkvu da mi ovde propagiraš. Ćutao sam i molio Boga da me što pre ostavi. Ma slušaj ti mene, nastavio je, ovde sam ti ja bog. Nećeš mi to čitati i trovati ostale! Poželeo sam da u zemlju propadnem“ – sećao se Milan te scene u kasarni na jugu Makedonije, gde je služio „redovni kadrovski rok“.
Sudar mladog slikara sa svetonazorom druga oficira s petokrakom na čelu, prethodio je ukočenim pogledima neverice i straha holandskih oficira iz sastava Unprofora u Srebrenici – uz isto uputstvo: „Ja sam ovde bog.“
„Godinama kasnije video sam mog ’sivomaslinastog boga’ kako se pred televizijskim kamerama krsti. Eto, to ti je ram za sliku tog oficira iz njegovog ružičastog perioda. Ti ga bolje pamtiš iz ratnog.“
Sa titovke je vrlo brzo po komandi pala petokraka, možda još dok je bio načelnik Štaba Kninskog korpusa. Menjana su tada često i ostala obeležja. Na kraju na glavu je natukao i zlatnim koncem izvezenu staru srpsku generalsku kapu. Jednu je menjao u Banjaluci sa američkim generalom Veslijem Klarkom. Pre toga sa britanskim generalom Majklom Rouzom.
Ratko Mladić za jedne heroj – za druge ratni zločinac. Tako će ostati. Baš kao i Naser Orić, Hašim Tači, Ejup Ganić, Ante Gotovina, Mirko Norac, braća Milan i Sredoje Lukić, Ramuš Haradinaj, Branimir Glavaš, Tomislav Merčep… Svi su do iznemoglosti igrali u krvavom balkanskom kolu „braneći svoje“ podsticali i ubijali „tuđe“: žene, decu, civile, zarobljenike… Junački, zar ne?
Imaju li pravo branioci lika i (ne)dela Ratka Mladića na protest kada srebreničke majke grle Nasera Orića. Jer je on za njih isti, možda i veći heroj, junak. I on ih je, je l’ te, samo branio. Naravno „njihove“ a ne „naše“. To što su ih nemilice ubijali (naj)manje je važno. Uostalom zašto bi brinuli o „našima“.
Kakva družina, uvek praćena koketnim pogledom poratnih vlasti – svih zaraćenih strana. Mržnja – koja još tinja. „Osećanje koje vodi do gubitka vrlina“ – navodi Ortega i Gaset. Lako se možemo prepoznati u delu ovog španskog filozofa u sendviču „slepog zadovoljstva prošlošću“ i katastrofalnim „posledicama odsustva boljih“.
Blagočestivi Milan Tucović preminuo je 2019. u 54. godini. Njegov „sivomaslinasti bog“ ovog leta, u 84. godini života.
