Kupoprodajni ugovor kojim je ozvaničena prodaja PKB-a arapskoj Al Dahri potpisan je 4. oktobra 2018. Za osnovnu imovinu cena je bila oko 105 miliona, a za stoku još 17 miliona evra. Iako je knjigovodstvena vrednost PKB-a bila dvostruko veća, 16.785 hektara najplodnije zemlje država je prodala u proseku za 4.700 evra po hektaru, a uz zemlju je prodala i oko 17.000 grla stoke, mehanizaciju i zalihe rezervnih delova.
Tom transakcijom Srbija nije izgubila samo 17.000 krava i isto toliko hiljada hektara, već i više od 1.700 zaposlenih, od kojih je 50 radilo u PKB Agroekonomiku. Gotovo svi zaposleni u tom istraživačko-razvojnom centru bili su inženjeri, magistri i doktori nauka i bavili su se naučnoistraživačkim radom, pa i adaptacijom poljoprivrede na stresne uslove nastale klimatskom krizom.
Slavio je tada predsednik Aleksandar Vučić u svom stilu prodaju PKB-a kao veliki uspeh svoje vladavine: „Mislim da se ovde radi o tome da mi želimo da imamo kompanije koje će da donose profit ovoj zemlji, koje će da plaćaju poreze, a ne da država daje svoj novac da bi nadoknađivala gubitke.“
Dve godine zaredom, 2023. i 2024. Al Dahra Srbija iskazivala je rekordne gubitke, veće od 18 miliona evra, dok je PKB pre prodaje ostvarivao gubitke između 10 i 12 miliona, s tim što od tada Srbija uvozi rekordne količine mleka i mlečnih proizvoda.
Želimo kompanije koje će ostvarivati profit i plaćati poreze, a ne da im država nadoknađuje gubitke, rekao je Vučić posle prodaje PKB-a, da bi Al Dahra u poslednje tri godine iskazala gubitak veći od 40 miliona evra
Al Dahra ni 2025. nije uspela da u državnu kasu uplati ni dinara poreza od profita jer je i dalje gubitaš. Lane je njen neto dobitak bio oko 4,5 miliona evra, iako je od 2018. otpustila više od 1.000 radnika, poklala bar 6.000 muznih krava (bilo ih je oko 9.000, a sada ih ima oko 3.000), a čitave farme pogasila. Pored farmi krava u Glogonjskom Ritu, Padinskoj Skeli i Dunavcu, zatvorene su farme svinja i junadi u Besnom Foku i farma ovaca u Surčinu.
Vlast nije imala 100 miliona za PKB, a 250 miliona evra troši za uvoz svinjskog mesa
Međutim, u svojim transakcijama sa državom, za koje je najzaslužniji predsednik Vučić, Al Dahra beleži izuzetne profite. Čak 26 parcela, koje je te 2018. vlast prodala za 55 dinara po kvadratnom metru, nekoliko godina kasnije, za potrebe Ekspa, kupuje od Arapa po 13 puta višoj ceni, za 720 dinara po kvadratu. Tako je po svakom od 11 hektara koje je prodala Srbiji, Al Dahra profitirala više od 55.000 evra. Predsednikov cilj je ostvaren.
60 puta
više svinjskog mesa Srbija uvozi nego što ga izvozi, s tim što je od 2006. do 2012. uvoz povećan sa pet na 41 milion, da bi 2024. dostigao rekordnih 256 miliona evra
Hajde da pogledamo i drugu stranu medalje, da pokušamo da razumemo zašto je Srbija po svaku cenu morala da proda PKB. Kad zvaničnici navode razloge, uvek pominju „ogromne“ gubitke PKB-a, na šta se nadovezuju „megalomanske“ potrebe za investiranjem, što ga je činilo „rupom bez dna“, pa je stoga Srbija trebalo da slavi kada je tu „rupu uvalila“ korporaciji iz Emirata, koja valjda ima para za bacanje. Pa, da vidimo o kolikim je investicijama zapravo reč.
Odmah nakon potpisivanja kupoprodajnog ugovora, iz Al Dahre su najavili da će u naredne tri godine investirati 30 miliona evra u unapređenje poslovanja, razvoj sistema za navodnjavanje i modernizaciju kapaciteta za proizvodnju mleka. Planirali su još 15 miliona za optimizaciju poslovanja PKB-a, kako bi se postigli veći prinosi i poboljšao kvalitet mleka. Nedavno su u jednom od pi-ar nastupa predstavnici Al Dahre izjavili da su do sada u PKB uložili više od sto miliona evra i da očekuju brz ulazak u profitabilne vode. Tačnije, da nije bilo krize zbog kovida, a potom ekstremnih suša, oni bi odavno bili u plusu, baš kao što je predsednik i prognozirao.
Pošto sada znamo dimenzije „rupe bez dna“, stavićemo je u kontekst nekih državnih projekata, kako bismo znali o kolikom problemu zaista govorimo. Prvo ćemo uporediti tih sto miliona evra Al Dahre sa investicijama države u Ekspo, a svako neka prosudi da li je za budućnost države važnije da osigura proizvodnju hrane ili posedovanje izložbenih kapaciteta i sportskih stadiona.
Javno dostupni podaci pokazuju da su direktna izdvajanja za Ekspo u prethodne dve godine već premašila dve milijarde evra. Za dve godine je, dakle, uloženo 20 puta više nego što je Al Dahra uložila za osam godina u PKB. Pritom Fiskalni savet procenjuje da će ukupni troškovi za Ekspo, sa povezanim projektima, premašiti tri milijarde evra, dok predstavnici vlasti tvrde da će taj trošak biti 15 puta veći od onog koji je, kako sada znamo, bio potreban za oporavak PKB-a.
U transakcijama sa državom, Al Dahra beleži izuzetne profite. Čak 26 parcela, koje je 2018. vlast prodala za 55 dinara po kvadratnom metru, kasnije je za potrebe Ekspa kupila od Arapa po 13 puta višoj ceni
Pošto ovaj tekst ima ograničeni broj karaktera, a primera projekata koji su bili važniji od 16.785 hektara najplodnije zemlje ima neograničeno mnogo, može se zaključiti da „ekonomskom tigru“ nije nedostajalo novca za oporavak PKB-a, već je, onima koji su odlučivali, od hrane bilo očigledno preče sve drugo. Kada su pred kamerama jeli hleb i parizer, narodu su poručivali da građani mogu jesti bilo šta, ali da nikako ne mogu živeti u udžericama Savamale. Od esencijalnog značaja bilo je izgraditi Beograd na vodi sa stanovima po ceni od 10.000 evra po kvadratu, a meso i mleko možemo potom i uvoziti.
Gde god nađeš zgodno mesto tu rudnik posadi
Tako je i bilo. Posmatrajući podatke Zavoda za statistiku, poljoprivredne bilanse Srbije možemo podeliti na one pre 2018. i one nakon prodaje PKB-a. Možda toj transformaciji Srbije iz izvoznika u uvoznika poljoprivrednih proizvoda nije doprineo samo gubitak PKB-a i njegovih ogromnih resursa, ali je to svakako bio model koji je vrh države demonstrirao u tretiranju domaćeg agrara.
Tamo gde je stranim investitorima poljoprivredno zemljište bilo atraktivno kao lokacija za rudnike ili neke druge industrijske projekte, zemlja se gotovo poklanjala. Tamo gde je poljoprivredna proizvodnja bila, po proceni predsednika i njegovih ministara, nedovoljno efikasna i nije bila vredna ulaganja u oporavak (na primer u selima), tu je bilo bolje kopati litijum, bakar ili zlato, a snabdevanje hranom prepustiti pragmatičnim uvoznicima.
Jednoga dana, kada zbog klimatske krize cene uvozne hrane skoče u nebesa, ili uvoz postane nemoguć, građani Srbije će ispod one jedne preostale šljive, umesto hleba i parizera jesti litijum iz doline Jadra i zlato iz Majdanpeka
Od 2018. domaća proizvodnja više ne uspeva sama da pokrije potrebe domaćeg tržišta, zbog čega Srbija u velikoj meri prelazi iz statusa izvoznika u status uvoznika gotovo svih namirnica.
Svinjarstvo je najteže pogođeno. Po popisu poljoprivrede iz 1990. Srbija je imala 4,3 miliona svinja, a 2023. tek 2,26 miliona. Domaće potrebe su oko šest miliona svinja godišnje. Ostatak se nadoknađuje masovnim uvozom zamrznutog mesa. Od 2006. do 2012. uvoz je povećan sa svega pet miliona evra na 41 milion, da bi 2024. dostigao rekordnu vrednost od 256 miliona. Srbija uvozi 60 puta više svinjskog mesa nego što ga izvozi.
Broj goveda na istorijskom minimumu, uvoz mleka na maksimumu
Broj goveda je od 2018. opao za 18 odsto i sada je na istorijskom minimumu. Proizvodnja junećeg mesa drastično je smanjena i jedva pokriva bazičnu domaću potrošnju, koja i sama pada zbog visokih cena u maloprodaji. Na domaćim gazdinstvima godišnje se proizvodi 1,4 milijarde litara sirovog kravljeg mleka, a primarna proizvodnja ubrzano opada. Zbog niskih otkupnih cena, rasta troškova hrane i lošeg rasnog sastava, hiljade malih proizvođača je ugasilo farme, a procenjuje se da je više od 600 sela ostalo bez ijedne krave. Svedoci smo stalnih protesta i demonstrativnog prolivanja mleka širom Srbije.
Uvoz mleka i mlečnih proizvoda nakon 2020. naprosto je eksplodirao. Domaća manja gazdinstva ne mogu da pariraju tom cunamiju jeftinog uvoznog mleka. Prerađivačima se više isplati da kupuju jeftinije mleko iz uvoza, nego da podižu cene otkupa srpskim seljacima. Takva situacija praktično izbacuje iz posla sve manje farme koje ne mogu izdržati godinama skoro istu, veoma nisku otkupnu cenu mleka, a konstantno trpeti rast troškova stočne hrane, goriva, mehanizacije, struje…
Od 2018. do danas poljoprivredna proizvodnja izrazito pada. Domaći bilansi smanjuju se za prosečno tri do pet odsto godišnje, u zavisnosti od sektora, dok se potrošnja održava zahvaljujući uvozu koji raste po mnogo višim stopama. Ovim tempom, srpska poljoprivreda će dotaći duboko dno na kom je bio PKB za oko 15 godina, možda i ranije. Zbog neefikasnosti, deo po deo prodavaće se raznim Al Dahrama i Rio Tintima, Srbija će hranu uvoziti, a njive će pretvarati u strane kolonije. Jednoga dana, kada zbog klimatske krize cene uvozne hrane skoče u nebesa, ili uvoz postane nemoguć, građani Srbije će ispod one jedne preostale šljive, umesto hleba i parizera jesti litijum iz doline Jadra i zlato iz Majdanpeka.
