Nakon svetske premijere na filmskom festivalu u Torontu prošle jeseni, pa i nacionalne na minulom Festu gde je i nagrađen sa tri nagrade, film Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića ulazi i u bioskopsku distribuciju. U svojim prethodnim ostvarenjima – igranim Život i smrt porno bande (2009) i dokumentarnim Made in Serbia (2005) i Sumrak u bečkom haustoru (2020) – Đorđević je ulazio duboko u pore društva, ne ulepšavajući stvarnost nimalo, već bi na površinu iznosio svu trulež koju bi često i bukvalno, svojim osobenim vizuelnim stilom, iscrtavao. S novim filmom učinio je to možda i najradikalnije dosad. U Radničkoj klasi jedna grupa radnika propale fabrike u unutrašnjosti hvata se za slamku spasa koju pronalazi u natprirodnom, što ih neminovno vodi ka jednom jedinom pravcu, naznačenom već u naslovu. Kako, videće i ona publika koja je propustila Festovu premijeru filma.
Šta je bio „okidač“ za ovakvu priču?
U mnogo čemu, ovaj film se oslanja na moj prethodni Sumrak u bečkom haustoru. U toj dokudrami imao sam junake koji, odgurnuti od sistema i države, beže u pagansko. U Radničkoj klasi u pitanju je satanizam. Ali u oba slučaju, u žiži priče su odbačeni bogovi, religija odbačena od mejnstrima. To je bila ključna polazna tačka. Radnička klasa takoima elemente svih mojih prethodnih filmova, što su kritičari već zapazili.
Sledeći film se zove Ljubavna soba. Smešten je u zatvor, u onaj deo u kome je dozvoljeno zatvorenicima da primaju posete i gde je dozvoljeno da imaju seks sa svojim partnerima
Ali za razliku od prethodnih filmova, gde su ljudi formirali grupu da bi se bavili nekom umetnošću, ovde imamo dve grupe koje se okupljaju oko različitih stvari – jedni to rade zarad vlasti, a radničku klasu grupiše tragedija. Zbog čega vas sada zanima ova naša surova realnost?
I u Radničkoj klasi, glavni junaci se okupljaju oko satanističkih rituala, koji u sebi sadrže nešto „umetničko“, kreativno, karnevalsko. I kada su se u prethodnim filmovima okupljali oko umetnosti, likovi su bili protiv mejnstrima, što i ovde rade. Želeo sam da nađem novi ugao u bavljenju temom tranzicije, tj. temom prelaska iz socijalističkog u kapitalistički sistem. To sam učinio kombinujući socijalnu dramu o tranziciji s trilerom, hororom, crnom komedijom, filmom osvete… Načinio sam mračnu sliku našeg i globalnog društva u kome je očit raspad jednog sistema vrednosti i pokušaj uspostavljanja novog. Zato moji junaci odlaze u satanizam praktikujući ga, kao amateri, na jedan tragikomičan način.
U svim filmovima inspiriše vas odnos Erosa i Tanatosa. U ovom filmu možda i najradikalnije, jer sve vreme taj odnos menja pozicije. Eros i Tanatos pokreću ne samo radničku klasu, već i ljude na vlasti, na različite načine. Da li je taj tako radikalan odnos posledica i vremena koje živimo, ali i bremena koje nosimo iz prethodnih godina?
U svim mojim filmovima osećaju se posledice ratova devedesetih. Naravno, i u ovom filmu. Te posledice ratova grade atmosferu koja deluje kao neki balast. Ali mislim da je tako i u životu, samo toga nismo često svesni. I zato se uvek otvara to pitanje sukoba života i smrti, Erosa i Tanatosa. Zato je to moja opsesivna tema. Za nju se vezuje i tema oslobađanja. U ovom filmu, želeo sam da relativizujem to oslobađanje. Zato u jednom trenutku, oni koji su eksploatisani postaju eksploatatori, čime se menjaju pozicije. Taj pristup nalazi se u više novijih filmova, i u komercijalnijim poput Parazita ili Trougla tuge, gde su te teme čak i centralne. U mom filmu je više usputna, ali nije nebitna. Logično je da tema promene pozicija u društvenom sistemu danas interesuje filmske autore, jer je pitanje moći u svetu vrlo intrigantno. Ne znam da li je sloboda suština čoveka. Čovek ima tu potrebu da se zarobi, ali i da se oslobodi. Ne bi imao potrebu za oslobađanjem, da prethodno nije bio zarobljen. Onda mu u jednom momentu sloboda i dosadi, pa želi ponovo da se zarobi. Kao da oseća da bi u apsolutnoj slobodi izgubio identitet. Zarobljavanje podrazumeva odricanje od odgovornosti. Ljudima odgovornost najčešće predstavlja i veliki napor. Napor je imati sopstveno mišljenje i sopstveni sud. Mnogo je lakše odreći se svojeg ja, preneti to na nekog drugog, na neku instituciju i preći u stanje pasivnosti, zarobljavanja. Čovek je složeno biće. I ja u ovom filmu nisam hteo da dam jednoznačne odgovore.
Gledajući pobunu na kraju vašeg filma, ne možemo a da ne pomislimo kako je nemoguće da se ona dogodi danas, pogotovo ne na taj način. Da li je ta scena osobeni poziv na bunt, diverziju?
Može se tumačiti kao poziv na bunt, a može se tumačiti i kao fantazija, odnosno kritika iste. Istina je da se ljudi ne bune, odnosno da se tek mali broj ljudi buni protiv nečega. Takođe, ljudi koji su vođe pobune ne umeju da iskoriste potencijal naroda za pobunu. Zato u filmu ne postoji klasično finale osvete. Katarza je namerno odsečena. U mnogim filmovima ona postoji i to prečesto gledamo. Namerno sam hteo da odsečem tu katarzu, najpre kao filmofil kome je gledanje takvih finala dosadilo, a zatim i kao neko ko je hteo da napravi komentar na našu stvarnost. Kod nas pobuna više nema snage da se dogura do kraja. I kad započne, vrlo brzo je preuzimaju neki centri moći, kojima nije u interesu da se bunt uspešno završi. Imamo mnogo takvih primera iz savremene istorije. Jedan deo publike je shvatio koncept filma, ali vidim da je mnogima krvava katarza nedostajala. Ja ne želim da zamajavam ljude u mraku bioskopske sale omogućavajući im ispusni ventil, u korist centara moći. Zato im poručujem da je najbolje da katarzu naprave u svojim životima, u realnosti. Film ne treba da služi kao beg od stvarnosti, već kao sredstvo koje ljude suočava sa stvarnošću.
Čovek ima potrebu i da se zarobi i da se oslobodi. Zarobljavanje podrazumeva odricanje od odgovornosti. Ljudima odgovornost najčešće predstavlja i veliki napor. Napor je imati sopstveno mišljenje i sopstveni sud
Da li su ljudi došli do tačke pucanja da je jedan takav ekstrem, kakav je masakr, jedino rešenje mnogih naših problema?
Ako krize rešavamo masakrom, onda postajemo isti oni koji su nas tlačili. Kroz istoriju, revolucije su često bile samo kamuflaža. U mnogima se težilo tome da se kamufliraju centri moći, koji bi se tako travestirali i koristili revoluciju kako bi održali kontinuitet. Zato su revolucije bile više u korist centara moći, nego samog naroda. One su se dešavale kada neko sredstvo proizvodnje, poput robova, postane prevaziđeno i traži da bude promenjeno. Na primer, rat Severne Amerike protiv Južne bio je da bi se nametnula industrijska proizvodnja onom delu koji je bazirao svoju proizvodnju na pamuku. Taj rat nije bio rat za prava crnačke manjine, kako su ga obeležavali. Prema tim višim sukobima prave se parole i potpiruje narod, koji onda tu revoluciju masovno izvede. Ali iza svih slobodarskih ratova je uvek neki viši cilj. Zato više verujem u unutrašnje revolucije, koje se tiču unutrašnje promene, a ne u spoljašnje.
U filmu, radničkoj klasi rijaliti postaju svakodnevica. Kada govorimo o odricanjima od odgovornosti, kako vi kao autor tumačite da su ljudi postali toliko poniženi, da je jedan tako jeftin program zamena za sve lične nedaće?
S obzirom na to kroz šta smo sve prolazili, barem vek unazad, nije ni čudo što smo se pretvorili u takvo društvo. Mnoga nadanja su izneverena. Mnogi pokušaji prevrata, koji su delovali nadomak rešenja, propadali su. Ljudi su prirodno ušli u bezvoljnost, u živote bez snage. Ali nije to samo slučaj sa nama. Gledamo i kako prolaze seljačke bune po Evropi. Sumnjam da će se ijedna završiti u korist naroda. Ja sam se u filmu bavio univerzalnim pitanjima koja se tiču jednog velikog dela čovečanstva, sateranog u mrak. U tom mraku ljudi su prinuđeni da se okrenu sami sebi i svojoj unutrašnjosti. I ako se tu suoče sa svojom izgubljenom snagom, može da se desi da podignu glavu i glas protiv svega što ih tišti. Baš kao i junaci mog filma, koji tako odlaze u satanske rituale. Taj mrak može da bude opasan za nosioce vlasti. Iako oni žele da gurnu ljude u mrak, misleći da tu ništa ne vide, upravo se može dogoditi suprotno, da narod u tom mraku pronađe tračak svetla. Ali mi smo danas društvo potpuno bezvoljnih pojedinaca. Društvo mraka.
Bavio sam se univerzalnim pitanjima koja se tiču jednog velikog dela čovečanstva, sateranog u mrak
I vi taj komentar dajete već u naslovu Radnička klasa ide u pakao. Kako je došlo do toga da već predznak filma kaže u kom će se pravcu kretati glavna linija priče?
Naslov je ipak Radnička klasa ide u pakao, a ne odlazi u pakao! To što ide u pakao, ne znači i da će tamo stići. Naslov je kreiran iz činjenice da radnička klasa kod nas odumire. Pitanje je i da li je imamo. Fabrike su ili propale ili prodate. Ako i imamo radničku klasu, to su neki ostaci koji nemaju više kuda da odu, osim u pakao.
Kad već govorimo o ritualima, kako ste istraživali satanizam i inkorporirali u ovakvu priču?
Istraživao sam satanizam, ali nisam želeo da film baziram na mojim saznanjima o satanizmu. U filmu, reč je o satanistima amaterima, koji su poprilično nespretni. Glavni lik koji ih uvodi u tu priču je manipulator, tako da ni njegovo znanje o satanizmu nije temeljno. Stoga nisam hteo gledaoca da opterećujem nekim dubljim spoznajama o satanizmu. Rituali su mi bili interesantni zbog spoja satanizma i komunizma. Malo ljudi recimo zna da se praznik rada 1. maj poklapa s jednim od najvažnijih satanističkih praznika! U hrišćanskoj mitologiji, satana je odbačeni bog, tako da mi je zapravo bilo interesantno da se moji junaci isprva mole bogu mejnstrima, a onda prelaze na boga odbačenih. Između ostalog, to mi je bila vodilja u kreiranju priče. Razmišljao sam o stubovima moći. Hrišćanska crkva nije više tako značajan stub u današnjem svetu, neki drugi centri moći su postali važniji, ali jeste i dalje moćna. Što se tiče nas, ako krenete po Srbiji, videćete da priča o dubokoj pobožnosti našeg naroda zapravo i nije tačna. Crkve su prazne. Ne može da se kaže da je naš narod posvećen crkvi. Ne postoji disciplina u crkvenom životu.
Ja ne želim da zamajavam ljude u mraku bioskopske sale omogućavajući im ispusni ventil, u korist centara moći. Zato im poručujem da je najbolje da katarzu naprave u svojim životima, u realnosti. Film ne treba da služi kao beg od stvarnosti, već kao sredstvo kojim se ljude suočava sa stvarnošću
Kako komentarišete fenomen crne magije, i to što na njoj počiva naše društvo?
Ne mogu da kažem da naše društvo počiva na crnoj magiji, ali i crna i bela magija su dosta zastupljene kod nas. Imaju veći značaj nego što ljudi misle. Mnogi posećuju vračare. Malo se priča o tome, a to je dosta prisutno, jer je direktno vezano za našu tradiciju, još od paganskih vremena. Pravoslavlje je koncipirano tako da nije satrlo paganska bića i bogove, već im je dalo novo ruho, novi smisao. Meni je zanimljiv prelazak u komunizam, koji je odraz tog našeg paganskog duha, a uz to predstavlja i spoj hrišćanstva i industrijske ideologije.
Ako je tako, šta je onda ovaj liberalni kapitalizam, koji živimo danas?
Isto jedna vrsta religije, sa svim svojim božanstvima, svetiteljima, hijerarhijom. To je politička religija u kojoj ima mnogo elemenata istinske religioznosti. Hrišćanska crkva na Zapadu je računala da će uspostaviti primat u jugoistočnoj Evropi nakon pada komunizma. To se nije desilo, jer očigledno je počeo da opada broj hrišćana u istočnoj Evropi, upravo zbog sve jače potrošačke religije. Nema mesta za dve religije u isto vreme. Inače, industrijalizacija na istoku nije mogla da se sprovede bez jednog novog sistema, koji je podrazumevao spoj hrišćanstva i industrijske religije. Prepreka industrijalizaciji u očima krupnog kapitala bio je tradicionalni moral koji ima veze s pravoslavljem. A to je moralo da se prevaziđe pomenutim spojem.
Da li smo mi u ovakvom društvu i ovakvom vremenu uopšte živi? Da li je život neka uteha?
Pitanje je šta dobijamo time što smo uopšte živi. Možda smo samo živi mrtvaci, koje ostavljaju u životu jer sutra treba neko da gine u ratovima, da plaća porez, da mota kablove, da bude eksploatisan. To što smo živi nije neka naročita nagrada.
Nisam želeo da film baziram na mojim saznanjima o satanizmu. Rituali su mi bili interesantni zbog spoja satanizma i komunizma. Malo ljudi recimo zna da se praznik rada 1. maj poklapa s jednim od najvažnijih satanističkih praznika
Znamo da već radite sledeći film. O čemu je reč?
Sledeći film se zove Ljubavna soba. Smešten je u zatvor, u onaj deo u kome je dozvoljeno zatvorenicima da primaju posete i gde je dozvoljeno da imaju seks sa svojim partnerima. To postoji u svim zatvorima kod nas. Ta ljubavna soba postaje tako mikrokosmos u kome se smenjuju ljubavni parovi. Želim da napravim jedan kamerni film, sa malim brojem glumaca, što je suprotno od mojih prethodnih filmova, gde su bili glumački ansambli. I to je potpuno novi izazov.
