nestajanje foto bosko djordjevic
Nestajanje, Foto: Boško Đorđević
Pozorište

Nestajanje: Mračna šuma svesti

Izdanje 9
9

Iako se priča postepeno i mozaički sklapa iz narativnih i temporalnih fragmenata, njeno ishodište se, paradoksalno, ne skriva, već se od samog početka jasno ukazuje na to u kom pravcu se ona razvija

Nestajanje kao erozija zemljišta; nestajanje kao gubitak ličnosti usled potisnute traume; nestajanje kao „mala smrt“ (orgazam)… Svi ovi motivi, sve ove asocijacije gusto su umrežene u filigransko poetičko tkanje komada Nestajanje savremenog hrvatskog dramatičara Tomislava Zajeca, koji je u Ateljeu 212 postavila Sanja Mitrović, rediteljka koja godinama razvija uspešnu karijeru u Belgiji i Nemačkoj.

Komad prati, u dva paralelna i razgranata narativna toka i s vremenskim skokovima, dve zagrebačke porodice čiji su očevi, u manjoj ili većoj meri, odgovorni za frustracije, traume i, konačno, nestajanje tih porodica. Iako se priča postepeno i mozaički sklapa iz narativnih i temporalnih fragmenata, njeno ishodište se, paradoksalno, ne skriva, već se od samog početka jasno ukazuje na to u kom pravcu se ona razvija. Ukazuje se i na to – i to ne samo varijacijom poslednje replike prethodne scene u prvoj replici sledeće – da će dva toka na kraju biti uvezana. Zato ništa ne spojlujemo budućem gledaocu ako nabacimo da je jedno priča o mladom i na različite načine izgubljenom ocu koji zamalo što nije, greškom ga zaključavši u kolima, ugušio novorođenog sina, a drugo priča o starijem i potpuno pribranom ocu, uglednom prirodnjaku, koji je vodio dečake s posebnim potrebama u letnji kamp da ispituju eroziju zemljišta, pri čemu im je priređivao „male smrti“.

nestajanje foto bosko djordjevic 1 1
Nestajanje, Foto: Boško Đorđević

Rediteljka je promišljeno birala pozorišna sredstva kako bi sačuvala začudnost priče, mimikriju koju junaci komada, izbegavajući istinu, glumački vešto odigravaju, šumu od koje se ne vidi drveće… Kada smo kod šume, glavni prostorni znak je video-rad u pozadini koji nas polako, ali neprekidno uvodi baš u šumu, istovremeno jedan od prostora dramske fikcije (dečji kamp je u šumi), ali i metaforu neprozirnog gustiša svesti u kome se kriju tajne i traume: kao u Crvenkapi. Minimalističko rešenje scenskog prostora dopunjeno je pojasom iskošene zemlje (klizište koje se u kampu izučava) i klupama nalik onima iz muzejskih sala, pozorišnih foajea, čekaonica (odlična scenografija Jasmine Holbus). Na njemu se zasniva odgovarajući, poglavito statični mizanscen, s glumcima koji, i onda kad nemaju svoju scenu, retko napuštaju pozornicu, kao da njihovi likovi stalno čekaju: da beba ustane iz kome, slavljenici se obuku… To se može tumačiti kao diskretna rediteljska metafora statičnosti života, njegovog besciljnog proticanja uzrokovanog potiskivanjem istine i trauma.

Zato ništa ne spojlujemo budućem gledaocu ako nabacimo da je jedno priča o mladom i na različite načine izgubljenom ocu koji zamalo što nije greškom ugušio novorođenog sina, a drugo priča o starijem i potpuno pribranom ocu, uglednom prirodnjaku, koji je vodio dečake s posebnim potrebama u letnji kamp da ispituju eroziju zemljišta

Još jedno rediteljsko rešenje oblikuje distanciranost likova od istine i njih samih. Govor na bubice nije spoljašnje rešenje, već ono koje omogućava da se potencijalno patetične priče ohlađeno, stilizovano iskažu, što razvija taj, ujedno ironični i jezoviti efekat distanciranosti likova. To najviše dolazi do izražaja u igri Svetozara Cvetkovića, kao profesora koji s punom kontrolom krije svoje mračne tajne i sa superiornom ironijom poklapa ćerkinu pobunu protiv liberalnih roditelja. Kao i Cvetković, i Dubravka Mijatović u ulozi profesorove supruge razvija finu ironiju prema nekim spoljašnjim okolnostima, ali ima i snažne momente introspekcije, pogotovu onda kad inkarnira Vjerinu posthumnu egzistenciju. Distanca i ironija prisutne su i u igri Branke Petrić koja tumači više likova, a za koje je, čini se, zajedničko to što više znaju i razumeju nego što pokazuju. Najmanje mimikrije i distance ima u liku mladog oca, ujedno i žrtve i (zamalo) dželata, a onako kako ga igra Dejan Dedić: stameno, s emocionalnim pokrićem i dramskim nabojem… Ovu ohlađenost, distanciranost i začudnost ne treba gledati s rezervom, jer ovo nije priča o strašnoj traumi, već o mračnoj šumi njenog potiskivanja.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

9 komentara
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 60

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 15

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 46

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]