Kad se rodiš sa pet kilograma i kao dečak si veliki i debeo, lako ti je da se siliš pred četiri godine mlađim, mršavim dečakom Borislavom Pekićem. I kad se zaigraš, pretiš mu da ćeš ga ubiti. Sve se to događalo u godinama pred početak Drugog svetskog rata, na Cetinju, u dvorištu Banskih stanova, gde su tada živeli gotovo svi službenici Banovine Crne Gore. Pod istim krovom u tim Banskim stanovima, s Pavlom (tada još uvek Vujisićem) i njegovim bratom Dujom, uz budućeg književnog velikana Pekića, rasli su i budući reditelj i profesor Minja Dedić i filmski reditelj Zdravko Velimirović, koji će decenijama kasnije u jednom od intervjua reći:
„Pavle Vuisić je bio kapo bande. Jači i viši od nas stalno nam je pretio: Ako mi ne doneseš dve bombone, sad ću da legnem na tebe! Zamislite da legne na Pekića ili mene! Pekića su zvali Pinokio, a mene Žirafa. Šta ćeš, moraš da mu doneseš bombone!“
Ovog 10. jula se navršava tačno 100 godina od rođenja glumca Pavla Vuisića, unuka pukovnika i čuvenog brigadira crnogorske vojske, Pavla Vujisića. Sina pravnika Milisava Miše Vujisića. Svoj glumački krug je zatvorio sa 129 snimljenih dugometražnih i 14 televizijskih filmova. Plus 17 televizijskih serija. Na početku karijere odigrao je nekoliko uloga u pozorištu u Pančevu.
Poživeo je 62 godine i nekoliko meseci. Zapisao je svoju poslednju želju koja je podrazumevala da njegovoj sahrani ne sme da prisustvuje niko osim supruge Mirjane i šest popova koji neće smeti glasno da pevaju već samo da budu tu: „Pošto mnijem mrijeti, a što bi onako ovo sve i pisao, još samo da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne riječi ne progovori, jerbo u grobu ću se prevrnuti, a ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, ne samo njemu nego i svima njima, koliko ih je na svijetu – Jebem Mater.
Pavle Vuisić, svojeručno, latinicom, pred smrt, kad-tad.“
To kad-tad dogodilo se 1. oktobra 1988. godine, a sahranjen je nekoliko dana kasnije na Novom groblju. Ostala je njegova supruga Mirjana, koju je zvao Sula, a ponekad i Jevrejak moj. Ona je preminula 15. maja 2025. Ostala je i knjiga Između dve tame u kojoj je ova zanimljiva žena opisala svoj život s Pavlom koji je bio prilično komplikovan, ponekad veoma težak. Mirjana je po majci poticala iz jedne od najuglednijih beogradskih jevrejskih porodica. Njeni baka i deka bili su Sefardi Nahama i Moric Amodaj, a Mirjanina najstarija tetka po majci, Rebeka Amodaj Jakovljević, čuvena je beogradska modiskinja između dva rata. Jedan junak Branislava Nušića u drami Dr, u jednom trenutku kaže: „Ah, ona šije haljine kod Rebeke!“ Bilo je to dovoljno, kao kad bi se kazalo da se neko odeva kod Diora.
Pavle je imao mnogo problema da odvede Mirjanu sa sobom, da ona zaboravi sve svoje Amodaje i Jovanoviće (njeno devojačko prezime) i postane samo njegova žena koja je završila istoriju umetnosti, ali je uglavnom radila na filmu jer je morala da mu bude pri ruci u svakom trenutku. Tako je i kucala sve što bi smislio, a imao je talenta za poeziju i prozu. Sačuvala je Pavlovu priču pod naslovom Jednom u zoru. Glavni junaci su šarani koji razgovaraju među sobom i kroz njihov dijalog Pavle opisuje ljude, njihov mentalitet, opasnosti koje vrebaju ispod površine. Tu su sažeti Pavlova satira, smisao za alegoriju, duhovitost, sve što je karakterisalo ličnost ovog glumca koji je pisao i pesme, ali i jedan scenario za igrani film pod nazivom Sreća se smeška kiselo.
U istoriji jugoslovenske kinematografije, Pavle Vuisić je upisan kao glumac koji je za svoje uloge dobio dve Zlatne arene, dva Cara Konstantina, jednu Slavicu i jednu Ćele-kulu. Od 1994. godine po njemu se zove najveća godišnja nacionalna nagrada za filmsku ulogu u srpskom filmu. Zvanično, prvi Pajin film je Čudotvorni mač Vojislava Nanovića (1950). Kada je s ovim rediteljem snimio i film Šolaja (1956), priču o partizanskom komandantu Simi Šolaji kojeg je tumačio Milivoje Živanović, filmski kritičar Politike Milutin Čolić je u ovom dnevnom listu tada pisao: „Pavle Vuisić (Bubalo) koga prvi put vidim u funkciji glumca, predstavlja otkrovenje. U njegovoj glumi čovek oseća pravu, ničim pripremljenu prirodnost izraza, spontanu, dušom prosvećenu, čistu, skoro bih rekao žangabenovsku naravnost.“
Kod Nanovića je igrao i glavnu ulogu u filmu Tri koraka u prazno (1958) za koju je dobio prvu Zlatnu arenu. Čolić ga je prvi zvanično poredio sa Žanom Gabenom, što će kasnije biti gotovo obavezna poštapalica svih koji su veličali njegovu glumu. Slavni glumac i reditelj Orson Vels je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka bio gost Dika Kaveta i ovaj ga je upitao da li postoji neko od kolega kome zavidi. Reditelj Građanina Kejna je rekao da postoji jedan reditelj, Akiro Kurosava i film Sedam samuraja, i jedan glumac, Pavle Vuisić, i sve uloge koje je odigrao. Objasnio je da se kod Kurosave više radi o pozi, a ne o stvarnoj ljubomori jer, „kakve ja imam veze sa samurajima. A kod Vuisića se radi o onoj pravoj, lepoj, prijateljskoj, kolegijalnoj ljubomori. Jer to kako taj čovek pravi majstorske uloge, to je nešto sa čime se niko od nas ne bi smeo uhvatiti ukoštac“.
Zapisao je svoju poslednju želju koja je podrazumevala da njegovoj sahrani ne sme da prisustvuje niko osim supruge Mirjane i šest popova koji neće smeti glasno da pevaju već samo da budu tu
U svom prvom dugometražnom igranom filmu Hajduk (1980) u režiji Aleksandra Petkovića, Svetozar Cvetković je imao nekoliko scena sa Pavlom Vuisićem. Posle 44 godine, ovaj glumac je 2024. godine dobio nagradu za životno delo koja nosi ime Pavle Vuisić. Svoj susret sa ovim glumcem je opisao:
„To je za mene bio susret sa jednom neosvojivom planinom. Što u fizičkom, što u mentalnom, duhovnom smislu. To je bio čovek koji je impozantnošću svoje pojave tražio respekt od vas, bez da ga je izgovorio. S druge strane, njegova unutrašnjost je bila vrlo tanana, i on se zapravo skrivao od javnosti ne želeći da bude prema bilo kome otvoren.“
Postoji fama o Pavlovim ulogama: zbog čega ih je tako malo odigrao glavnih, ako se zna koliko je umeo i mogao? Čini se da je odgovor na ovo pitanje najbolje definisao reditelj filma Ko to tamo peva (1979) Slobodan Šijan u svom iskazu za junski broj časopisa Kinoteka:
„Pajino prisustvo u filmu bilo je neporecivo i nepobedivo. Glumci inače svojom individualnošću obeležavaju film. Paja je to radio bez ikakvog napora, bez ikakve muke, išlo mu je od ruke. Napolju su ga često poredili sa Žanom Gabenom, što je bilo u redu, ali ipak je on bio specifična vrsta čoveka. Kad pogledate njegovu filmografiju, on ima veliki broj naslova, ali veliki broj tih naslova su epizodne uloge. Nije hteo da radi te dugačke uloge gde bi morao da bude vezan po mesec-dva za snimanje.“
A razlog zašto nije hteo da bude dugo na snimanju, bio je jednostavan i svima poznat: splavovi, čamci, brodovi i kafana, bili su smisao njegovog života. Snimao je da zaradi novac od kojeg bi mogao da napravi čamac ili brod, koji bi odmah prodao i pravio novi. Mirjana je imala razumevanja za njegovo piće i pred kraj Pavlovog života, kada je već oboleo, napravila mu je kafanu. U knjizi Između dve tame je zapisala:
„Videći da ga sve manje stvari u životu interesuje, poželela sam, a on se sa tim složio, da na mom roditeljskom placu na Starom sajmištu u ogromnoj bašti izgradimo brvnaru, kućicu koja ima svoju ulicu i broj, ali i natpis Kafana kod Paje. Doduše, tabla je stigla kad je on već otišao u večna lovišta, ali je kafana, besplatna, počela da radi još za njegovog života.“
Izložba i retrospektiva
Povodom stogodišnjice njegovog rođenja Jugoslovenska kinoteka priredila je izložbu „Pavle Vuisić“ i filmsku retrospektivu, koja traje do 15. jula. Program obuhvata više od 40 naslova i to hronološki, počev od tri filma koja je Vuisić snimio 1958. godine: Tri koraka u prazno (koji mu je doneo Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu) i Pogon B Vojislava Nanovića i Rafal u nebo Vojislava Bjenjaša. Poslednji film u ovom izboru je Otac na službenom putu (1985) Emira Кusturice.
