Monika Herceg (35) jedna je od najznačajnijih pesnikinja i književnica svoje generacije. Rođena je u Sisku, a detinjstvo je provela u okolini Petrinje, na Baniji, prostoru koji je snažno obeležio njen književni svet. Njena poezija od prvih knjiga privukla je pažnju snagom jezika, preciznošću slike i sposobnošću da lične, porodične i intimne priče poveže s velikim pitanjima vremena u kojem živimo. Autorka nagrađivanih zbirki poezije i dramskih tekstova sada je zakoračila i u prozu romanom Ovdje počinje šuma, knjigom o odrastanju, siromaštvu, sećanju, porodičnim ranama i ljudima čije priče često ostaju na margini. Naš susret dogodio se na 18. Krokodil festivalu u Beogradu minulog vikenda, gde smo razgovarale o tome zašto ćutanje ne može biti izlaz, o poreklu koje nikada nije želela da sakrije, ali i o književnosti kao prostoru u kojem se ponovo uspostavlja veza među ljudima.
Kada govorimo o književnosti, često pričamo o granicama, podelama i razlikama koje su ostale iza nas. Međutim, svaki put kada dođete u Beograd govorite o bliskosti i povezanosti. Koliko je važno da književnost bude prostor susreta?
Onomad, u vreme pandemije kada smo svi bili onlajn povezani, meni je bilo jako važno što smo i tada ostali bliski, iako nas trideset godina unazad uveravaju da nismo. A vala jesmo. Kad god dođem u Beograd, osećam se kao kod kuće. Zato rado dolazim, makar dva puta godišnje, i trudim se da negujem prijateljstva koja sam ovde stekla. Srećna sam što svi ponovo rastemo zajedno. I dalje verujem u tu ideju da je važno da čitamo jedni druge. Zato mi je posebno drago što je u Hrvatskoj napokon objavljena zbirka pesama Radmile Petrović. U vremenu kada su granice postale nepropusne za knjige, kada se književnost često zarobljava u nekim administrativnim i političkim okvirima, veliki je događaj kada srpske knjige mogu da se objave u Hrvatskoj, kao i hrvatske u Srbiji. Biće to duga ljubav među nama.
Vas i Radmilu Petrović povezuje i iskustvo odrastanja van velikih kulturnih centara. Obe ste iz manjih sredina, a upravo ste iz tih prostora donele snažne književne glasove. Koliko vas je to poreklo oblikovalo?
Ja sam još seljanka i taj deo svog identiteta čuvam kao kulturno dobro. U nekom periodu života svi želimo da pobegnemo od svojih korena, ali ja to ne radim. Važno mi je da održim odnos sa svojom Banijom, s tim ljudima, jer na kraju krajeva – to sam ja. Taj život koji sam tamo udahnula, to sam ja. Ta veza s prirodom, ta skromnost, to nešto što u gradu ne postoji. Dobro je kada se vratim tamo i shvatim to dostojanstvo života, uprkos siromaštvu, gde ljudi jedni drugima daju sve što imaju. To je velika poruka svima nama. Zato s ponosom kažem da sam seljanka koja danas živi u gradu, jer je to realnost zbog posla. Ali ne dam to selo iz sebe. To je pitanje identiteta. Možemo biti i seljanke, i pesnikinje, i romanopiskinje, i naučnice. Ko zna šta će još iz mene izbiti u životu.
U kratkom vremenu postali ste jedna od najčitanijih autorki regiona. Kada se osvrnete unazad, ko je prvi prepoznao vaš talenat?
Duboko verujem u ljudsku dobrotu. Verujem da smo mi svašta, i ja kao i svi drugi, bolji ili lošiji, ali da kao ljudska bića imamo pravo izbora. Svaki dan možemo da pristajemo ili ne pristajemo na nešto, možemo da budemo bolji, da pružimo ruku. Uvek kažem da je velika razlika da li ćeš svoje dete probuditi poljupcima ili ćeš biti nervozan i reći mu: „Derane, odmah ustani!“ Ta velika razlika čini mnogo i za njih i za nas. Od tih malih stvari nastaju one velike koje su važne za dobrobit svih. I to utiče na moje pisanje. Sve što sam uradila ne bi bilo tako da ne stojim čvrsto iza sebe. Kada dođem do papira, nemam iluziju da mogu da budem nešto drugo od onoga što jesam. Moram maksimalno da pišem. Onda je lako da iza tih knjiga stojim, jer sam neko ko je otvoren prema sebi. I javno sam otvorena knjiga, možemo da govorimo o svemu. To zapravo pojednostavljuje stvari.
Duboko verujem u ljudsku dobrotu. Verujem da smo mi svašta, i ja kao i svi drugi, bolji ili lošiji, ali da kao ljudska bića imamo pravo izbora. Uvek kažem da je velika razlika da li ćeš svoje dete probuditi poljupcima ili ćeš biti nervozan i reći mu: „Derane, odmah ustani!“
Ovdje počinje šuma je roman o ljudima koji su često nevidljivi za društvo. Koliko ste osećali odgovornost da ispričate priču onih koji ostaju na margini?
Dugo sam razmišljala o tome. Kulturni establišment često živi u nekom svom zatvorenom prostoru i lako zaboravimo da postoje ljudi koji i dalje žive u siromaštvu, koji beže odnekud, koji prolaze kroz ratove, čiji životi nisu deo naših svakodnevnih razgovora. Osetila sam odgovornost da ispričam tu priču. Radije bih bila srećna da nisam morala da je napišem. Radije bih volela da neke stvari nisu postojale. Ali ako već postoje, ako ljudi žive teške živote, onda je privilegija koju imam i odgovornost. Ne mogu da se pravim da toga nema. Iako je roman autofikcijski, nisam ga pisala samo zbog sebe. Imala sam potrebu da svoje iskustvo podarim drugima, da pokažem da postoje ljudi koji nisu imali iste početne pozicije, koji su odrasli u drugačijim okolnostima, a čije priče zaslužuju da budu ispričane.
Kažete da je roman nastao iz potrebe da se govori o iskustvu koje se često prećutkuje. Da li je pisanje bilo oblik oslobađanja ili suočavanja?
Pisanje može biti terapeutsko, ali kada govorimo o stvarnim traumama, o teškim iskustvima kroz koja smo prošli, ono može biti i retraumatizujuće. Meni je bilo izuzetno teško da napišem ovaj roman, iako sam neke svoje traume već rešavala i radila na njima. Nije jednostavno ponovo ulaziti u neke prostore, vraćati se tamo gde vam nije bilo dobro. Ali postoji razlika između toga da samo ponovo proživljavate nešto i toga da pokušate da tome date smisao. Mislim da književnost upravo tu može da pomogne – ne tako što briše ono što se dogodilo, nego tako što omogućava da se iskustvo razume i podeli.
Jedna od ključnih tema koja se provlači kroz vaš rad jeste trauma. Rekli ste da trauma nije samo ono što se dogodilo, već i ono što ostane neizgovoreno.
Mislim da trauma nastaje i onda kada nismo uspeli nekome da ispričamo svoju priču. Nije ona samo mesto samog događaja, nego i činjenica da smo ostali sami sa tim što se dogodilo. Zato mislim da društvo koje ćuti živi u kolektivnoj traumi, moramo da osvestimo, jer tek kada počnemo da govorimo možemo da krenemo ka nekom procesu izlečenja. A kada se to desi, lakše je preuzeti odgovornost. Ne volim reč moć, nekako mi je gruba. Ali kada prestanemo da ćutimo, kada otvorimo teme koje su bile potisnute, onda shvatimo da ta moć koja nam je izgledala nedostižno često nije stvarna. Bila je samo privid. Ćutanje nikoga nije spasilo. Ono je odličan alat za one koji žele da zadrže kontrolu nad nama. Bilo da govorimo o manjinama, ženskim telima, nepravdama ili bilo kom obliku pritiska – dok ćutimo, pristajemo na to da drugi odlučuju umesto nas.
Vaša otvorenost u javnosti često izaziva reakcije. Odakle dolazi ta potreba da kažete ono što mislite, bez obzira na posledice?
Nemam ideju da će nas ćutanje spasiti. To nam i istorija pokazuje. Što više ćutimo, to je gore. Imam i dvoje dece, a uspela sam i da prođem kroz razvod. Ne govorim to zato da bih sebe predstavljala kao nekoga ko je posebno hrabar, nego zato što mislim da život ne može da se živi tako što stalno pokušavamo da se zaštitimo od svega. Kada govorimo o stvarima koje nas bole, kada razbijemo tišinu, tada se otvara mogućnost da nešto promenimo. Možda ne odmah, možda ne potpuno, ali počinje proces. Važno mi je da ljudi shvate da nisu sami u svojim iskustvima. Da ono što im se dogodilo nije nešto o čemu moraju zauvek da ćute.
Koliko su vas detinjstvo i poreklo oblikovali kao osobu i autorku? Da li verujete da nas rane iz prošlosti određuju?
Često vodim rasprave o tome, čak i sa svojim partnerom – da li nas rana čini ovakvima kakvi jesmo. Ja tu imam prilično radikalan stav. Mislim da činjenica da neko preživi i nastavi dalje jeste ogromna stvar, ali ne treba da glorifikujemo ni patnju ni ranu. To često radimo jer pokušavamo da opravdamo ono što nam se dogodilo. Kao da kažemo: ako sam zbog toga postala ovo što jesam, onda je to imalo neki smisao. A ja ne mislim da je tako. Volela bih da sam imala drugačije detinjstvo. Volela bih da sam odrasla u nekoj prekrasnoj kući, da su neke okolnosti bile drugačije. Ali verujem da bih i tada bila jednako pametna, sposobna i radoznala. Samo ne bih imala dodatni posao da usput rešavam svoje traume. Ne mislim da sam zbog svojih rana postala jača. Mislim da sam zbog njih u nekim stvarima oslabljena i da se sa tim borim godinama. Radim na sebi, idem na terapiju, borim se sa anksiozno-depresivnim periodima koji mi otežavaju svakodnevni život. Ne želim da pravim mit od toga. Da moje detinjstvo nije bilo takvo kakvo jeste, možda bih do sada napisala četiri romana. Ne znamo šta bismo sve mogli da uradimo kada ne bismo deo svoje energije trošili na ono što nas boli.
Važno mi je da održim odnos sa svojom Banijom, sa tim ljudima, jer na kraju krajeva – to sam ja. Zato s ponosom kažem da sam seljanka koja danas živi u gradu, jer je to realnost zbog posla. Ali ne dam to selo iz sebe. To je pitanje identiteta
Govorite o deci i o tome kakav svet im ostavljamo. Kako danas razmišljate o roditeljstvu?
Kada mi neko kaže: „Deca će nam biti razmažena“, ja odgovorim: „Pa neka budu“. Ali ne na način na koji to obično zamišljamo. Razmaženo dete nije ono koje dobija potrebnu brigu, negu i ljubav, nego ono čije potrebe roditelj nije u stanju da zadovolji, pa umesto pažnje ponudi materijalne stvari. Ako to znači da ćemo deci dati sve da rastu dobro, da imaju sigurnost i ljubav – treba da im damo. Jebeš materijalizam ako sam decu napravila samo da bih im ostavila stvari. Napravila sam generacijski skok. Neka budu drugačiji od nas, ali mi moramo da im dozvolimo da to budu.
U odgovorima vidim da se često vraćate majci. Koliko je ona uticala na vas?
Od nje sam naučila izdržljivost. Ona je iz Bosne, i ima neku neverovatnu snagu. Sve može. Podigla nas je u nemogućim uslovima i ja joj se zbog toga divim. Moja majka ima osam razreda osnovne škole, ali je genije. Mnogo je pametnija od ljudi koji imaju doktorate. Njen život, iskustvo, način na koji rešava probleme – to je ogromna inteligencija. Mislim da obrazovanje ne smemo da pretvorimo u novu hijerarhiju vrednosti. Naravno da je znanje važno, ali ne možemo ljude meriti samo diplomama. Neko može imati formalno obrazovanje, a da nema širinu, empatiju i životno iskustvo. Ona je uspela da nas podigne tako da budemo normalni ljudi. To je za mene jedna od najvećih stvari koje neko može da uradi.
U romanu i u javnim nastupima često govorite o ljudima koji su ostavljeni po strani. Ali istovremeno i o nadi da stvari mogu da se promene. Kako vidite trenutak u kojem živimo?
Čini mi se da smo u vremenu kada mnogo toga gori. Možemo da pričamo o tome na koje sve načine – od klime do politike. Kada je reč o klimatskim promenama, mislim da ćemo tek videti posledice naše nebrige. Neko je napisao da je ovo najhladnije leto koje ćemo ikada doživeti. Verovatno je tako. Način na koji smo se odnosili prema planeti doveo nas je do toga da možda više nećemo moći normalno da živimo u gradovima. Ali važno je da razumemo i pitanje odgovornosti. To što svet gori nisu jednako izazvali svi ljudi. Naravno da svi imamo odgovornost, da treba da menjamo svoje navike, ali nije ista odgovornost čoveka koji reciklira svoje smeće i onih koji imaju moć da na globalnom nivou donose odluke i ne preduzimaju ništa. Često zaboravljamo da i mi imamo moć. Bez ljudi nema države. Ne smemo da izgubimo svest o tome da smo mi ti koji čine društvo. Često citiram Ursulu le Gvin, koja je rekla da nam se nekada činilo da je vlast kraljeva beskonačna, pa nije bila.
Šta ste pomislili kada ste videli mlade ljude koji traže promene?
Naježim se kada pomislim na studentske proteste. Prođu me trnci. Oni su nam svima dali nadu da stvari mogu da se menjaju i da treba istrajati. Havel je rekao da nada nije uverenje da će sve izaći dobro, nego ideja da treba da radimo ono što je ispravno bez obzira na ishod. Mislim da je to jako važno – da delujemo. Srpski studenti su pokazali upravo to. I nadam se da to nije važno samo za Srbiju, nego za ceo Balkan i Evropu. Da vidimo da su promene moguće. I kod nas u Hrvatskoj, pod tom šminkom Evrope, država se krade. Imamo ogromne afere, od sporta do zdravstva, i nekada mislimo da je to neki nadrealni vic, a zapravo je stvarnost. Samo se pravimo fini jer zbog Evrope moramo da uradimo neku kozmetiku. Mislim da treba da se otreznimo. Ljudi imaju moć da menjaju stvari.
Studirali ste fiziku, bavili se egzaktnom naukom koja je egal s filozofijom, ali istovremeno pišete poeziju i romane. Koliko je taj spoj nauke i književnosti važan?
Bila sam prva na takmičenju iz filozofije, to je deo moje biografije. Fiziku sam studirala, nažalost je nisam završila, i stalno sam u nekoj vrsti deprivilegovanog položaja. Ali kažem da nemam šta da izgubim. Zezam se da imam trideset godina kredita za stan i da je to jedino što imam. Ali, to je istina. Nemam neko zaleđe i zato sam stvarno srećna što mogu da pišem i što mi se knjige objavljuju. Ali svesna sam da nemam fakultetsku diplomu i da bi možda trebalo da se vratim svom fakultetu. Mnogo toga mi je zbog toga onemogućeno. Ali mislim da moramo prestati da vrednujemo ljude samo kroz takve kategorije. Obrazovanje je važno, ali ne sme da postane skala kojom merimo ljudsku vrednost.
Kada pogledate koliko ljudi danas čita vaše knjige i koliko ih reči dotiču, da li ste svesni tog uticaja?
Ljudi mi se zahvaljuju, neki me grde, ali trudim se da držim tu neku svoju poziciju. I meni to znači, ali ne zbog mene, nego zato što osećam da ima smisla. Moj cilj nije da budem poznata. Važno mi je da doprem do nekoga kome će moja reč nešto značiti. Tada shvatam da književnost ima smisla. Znam koliko meni znači kada pročitam nešto dobro. Kada me neka knjiga pomeri, kada mi pokaže nešto o svetu ili meni samoj. Zato verujem da i ono što ja radim može nekome da bude važno. Sada čitam Knjigu krvi Kim de l’Horizon i mislim da je to jedna od onih knjiga koje pokazuju koliko književnost može da bude snažna.
Havel je rekao da nada nije uverenje da će sve izaći dobro, nego ideja da treba da radimo ono što je ispravno bez obzira na ishod. Mislim da je to jako važno – da delujemo. Srpski studenti su pokazali upravo to
Šta je najvažnije u romanu Ovdje počinje šuma? Šta želite da ostane čitaocima?
Nisam kalkulisala. Nisam komplikovala. Sve je jednostavno. To su priče koje možda mogu da dođu i do ljudi koji nemaju naviku da čitaju. Volela bih da se neko zbog te knjige vrati čitanju. Da oseti da književnost nije nešto udaljeno i nedostižno. Sada završavam novu knjigu poezije i ponovo se vraćam jeziku, jer je to prostor u kojem se najbolje osećam.
Često se govori da ljudi beže od poezije jer je ne razumeju. Zašto mislite da postoji taj strah?
Još ne shvatamo kolika je privilegija baviti se rečima i tekstom. Postoji strah od nerazumevanja, ali mislim da su tu mnogo pogrešili i pesnici, a ne ljudi. Napravili smo neku mistifikaciju poezije, kao da je ona nešto nedostižno, rezervisano za određene ljude. A poezija treba da bude prostor susreta.
Kada na kraju svega pogledate svoj život, šta je najvažnije što nosite iz detinjstva i porodice?
Moja deca, Mak i Kim, imaju devet i osam godina. Divni su, osećaju svet, veoma su empatični. Od majke sam naučila izdržljivost. Ona je neverovatna žena. Podigla nas je u nemogućim uslovima i divim joj se. Nadam se da sam genetski povukla na nju mnogo toga. Najvažnije mi je da ono što sam dobila od nje, tu snagu, brigu za druge ljude i sposobnost da izdržiš, prenesem dalje, ali bez toga da prenosim ono što nas je bolelo.
