Susret s Mirom Jevtić bio je više od razgovora o muzici i pijanizmu. Kao jedna od najuglednijih koncertnih pijanistkinja s ovih prostora, karijera Mire Jevtić obuhvata nastupe širom sveta i repertoar koji povezuje muziku svih epoha. Klavir je počela da svira sa četiri godine u Beogradu, a školovanje je nastavila u Centralnoj specijalnoj muzičkoj školi u Moskvi i na čuvenom Moskovskom državnom konzervatorijumu „Petar Iljič Čajkovski“, gde je diplomirala i završila postdiplomske studije. Njenu umetnost imala je priliku da upozna publika u Americi, Australiji, Rusiji, Italiji, Francuskoj i mnogim drugim zemljama, dok je nastupala s dirigentima poput Jevgenija Svetlanova, Valerija Gergijeva i Jurija Bašmeta.
U Beograd se ovom prilikom vratila kako bi izvela koncert u Ruskom domu, gde je nastupila zajedno sa svojim učenicima Rajanom Žuom, Abisalom Gergijevom i Dmitrijem Kalašnjikovom. Neposredno nakon koncerta,imali smo priliku i da se uverimo zbog čega njeno ime odzvanja u svetu klasične muzike. Jer posebno mesto u njenom radu zauzima pedagoški i mentorski angažman. I upravo generacija učenika sa kojima je nastupila, upotpunjuje sliku o njoj kao umetnici.
„Znate, ja radim altruistički s mojim studentima, imali oni novca ili ne“, kaže Mira Jevtić, pričajući kako je došlo do koncerta s Rajanom Žuom, Abisalom Gergijevom i Dmitrijem Kalašnjikovom. Naime, u jednom trenutku želela je i sama da napravi presek svog stvaralaštva, ne kao pijaniste, već kao profesora. I tako je dobila poziv da za koncert u Ženevi, u sali koja je, kako kaže, akustički fenomenalna, pripremi poseban program, u koji je uvela svoje studente – Kanađanina Rajana Žua, pijanistu iz Rusije Abisala Gergijeva i pijanistu iz Londona, Dmitrija Kalašnjikova, koji je već odavno Englez, kako dodaje kroz osmeh. I tako je, nastavlja ona, došlo do koncerta, koji je snimljen fantastično i od kojeg će uzeti najbolje delove i sastaviti u zapis, zajedno s intervjuima u kojima su pijanisti govorili o sebi i svom radu i o njoj kao pedagoškinji. „Pomislila sam, baš kao altruista, da bi bilo ipak dobro da se ostavi nešto kao svedočenje jednog doba. Jer ponekad date ceo svoj život nekoj ideji, ogromnu ljubav svojima bliskima, porodici i prijateljima, a onda dobijete nož u leđa. Ljudi vas iznevere i taj nož mnogo boli. Boli i fizički i duševno. A to nisam dobila od ovih ljudi. Baš naprotiv. Mi smo kao jedna velika porodica. Čitav ovaj koncert je svedočenje o onome što sam uradila.“
Po sopstvenom priznanju, nikada nije imala mnogo studenata, niti je htela da ih ima. „To je možda bila jedna luda odluka, jer sam recimo odbila profesuru u Australiji koja je donosila ogroman novac, ali nisam mogla nikada da radim s više od troje, četvoro studenata“, kaže i dodaje da nije želela da prenosi znanje nekome ko uči klavir samo da bi se bolje udao, jer „advokati, lekari, IT stručnjaci, vole da imaju žene pijanistkinje“. „I zamislite da ja za novac dam svoj život nekome ko dolazi na časove kod mene iz takvih razloga? Nisam želela to da radim makar bila na ulici. Za mene, to je nepodnošljivo. Tako da sam uvek birala studente i nikad ih nije bilo mnogo.“
Na koncertu i na budućem zapisu, Mira Jevtić i odabrani studenti koje je stručna javnost već dobro upoznala širom sveta, izveli su dela Baha, Šumana, Lista, Šopena, Mendelsona, Musorgskog, Skrjabina, Prokofjeva, Čajkovskog i Rahmanjinova. Ne možemo a da ne pitamo kako izgleda izvoditi najveće stvaraoce koji su pisali melodije kao „lek za dušu“ u ovim suludim vremenima u kojima živimo? Da li su note Baha ili Šopena možda jedno novo sklonište od suludosti svih dnevnih informacija?
„Bez Baha i polifonije nema umetnosti, nema života u mojoj profesiji. Sve počinje od Baha i sve se završava Bahom“, odgovara Mira Jevtić. „Bez etida Šopena, nema tehnike, nema mogućnosti izraza. Betoven i Bah su verovatno jedini kompozitori koji nisu napravili nijednu notu koja ne znači ništa. I Mocart naravno, ali pošto je on mnogo pisao i imao mnogo porudžbina, koje je ponekad morao da završi za dva-tri dana, tu svega ima, ali to je jedan mali procenat ’pogrešnih nota’. Imamo ogroman spektar kompozitora koji su dali nešto novo ovom svetu. Ali, rekla bih da je poslednji među njima bio Šostakovič. Jer posle njega, niko ništa novo nije stvorio. Neki kompozitori donosili su u svojoj muzici boje zemalja odakle su dolazili, posebno Francuzi, ali suštinski niko nije doneo ništa novo.“
Ego i sujeta uništavaju čoveka. I upravo odatle dolaze ratovi, ljubomora, mržnja i patnje koje svakodnevno gledamo
To otvara pitanje da li je moderna tehnologija, koju je doneo 20. a razvio posebno 21. vek, usporila čoveka kao misleno biće? „Da li mi znamo šta je bilo u umetnosti u 12, 13. ili 14. veku? Ne znamo i izgleda nam kao da nije bilo ničega“, nadovezuje se Mira Jevtić. „A onda kraj 16. veka donosi renesansu. Renesansu od čega? Pitanje je šta je bilo i hiljadu godina pre Hrista na ovoj zemlji? Verovatno da je bila neka kultura i to visoka kultura koja je srušena da bi svet počeo od nule. I onda je nastupila renesansa. Svi odlično znamo šta je renesansa dala slikarstvu, muzici i umetnosti uopšte. Posle toga dolazi Bah, pa klasika, pa dolazi impresionizam i čitav 20. vek. I opet je sve rečeno i sve treba da se završi, da bi jednog dana krenulo iz početka, s nekom novom renesansom. Bog nam pruža ogromnu količinu duhovnosti da se naučimo da nije sve materijalno na ovom svetu, da postoji ljubav prema čoveku, prema bližnjem, a ne samo koristoljublje. Zato mislim da smo mi ovde, na ovoj zemlji, kao u nekom zatvoru. Često mi se čini da smo ovde kao po kazni, zato što smo loši, zli. Okrenuti smo samo sebi i zanima nas samo ono šta smo mi. Uvek oterujemo sve oko sebe, i onda kukamo kad ostanemo sami. Čovek danas traži da uzme sve, i tako pomisli da je sam Bog. A onda shvati koliko je jadan.“
I s obzirom na to da smo dotakli tu duboku temu duhovnosti, nismo mogli da ne uđemo još dublje u nju – jer je prošlo više od pola veka od odlaska Šostakoviča, šta sprečava čoveka da doživi novu renesansu?
„Prvo treba uništiti sve, pa će tek onda doći renesansa. Ali mi to nećemo doživeti“, smatra Mira Jevtić. „Interesantno je da kako Bog ne otkriva šta je stvarno bilo nekada, isto tako će biti i ubuduće. Bog nam omogućava da naučimo i da se duhovno uzdignemo, ali čovek se više ne uzdiže duhovno. I zato smo kažnjeni. Zato mislim da je ova cela zemaljska kugla jedan zatvor za sve koji ispaštaju egocentričnost i okrenutost sebi. Ego i sujeta uništavaju čoveka. I upravo odatle dolaze ratovi, ljubomora, mržnja i patnje koje svakodnevno gledamo.“
S obzirom na to da je odavno nastavila karijeru van Beograda u kome je rođena, ne možemo a da ne pitamo kako izgleda Srbija u koju se vratila? Posebno kako izgleda muzička scena?
„Mi imamo fenomenalno razvijene grane matematike, elektrotehnički fakultet, prirodno-matematički fakultet, medicinu, naučnike u brojnim sferama. Imamo velike specijaliste. Ali što se reproduktivne umetnosti tiče, mi nikad nismo imali dobru školu. Ni za balet, ni za izvođenje. Škola i dan-danas ne postoji! Mi se nalazimo u prostoru gde je sugerisana takozvana bečka škola, koja je potpuna tragedija“, kaže Jevtić i upotpunjuje priču navodeći kako se ovde tehnika klavira uči postavljanjem ruke učeniku, a ne ramena i glave, odakle je Franc List, otac pijanizma, govorio da se klavir svira. Takođe, dodaje da je fizički nemoguće učiti više od tri studenta istovremeno, kako ona radi, jer se pedagog onda ne posvećuje u potpunosti svakome od njih.
Ali pored pijanizma, ostaje nam ova naša surova stvarnost, u kojoj su podele sve dublje. I onda na pitanje da li nedostatak duhovnosti koči čoveka da ide napred, Mira Jevtić odgovara: „Kada bismo umeli da prihvatimo ono dobro što nam Bog šalje, bili bismo bolji ljudi. Bog nam, recimo, šalje Baha. A tada sami ljudi to koče. Jer ljudi su egocentrični i vide samo sebe što ih i ubije na kraju. Čovek koji nema duhovnost umire. Neprekidno umire. Taj ne živi. Nesrećan je. Rođen da bude duhovno biće, a to nije. A ako se samo malo izdignemo iz egocentričosti i pružamo ljubav a ne zavist, ljubomoru ili mržnju, odmah postajemo srećni. Makar i nemajući ništa“, kaže i poentira: „Ja, recimo, uživam u tuđoj sreći, više nego u svojoj. I kad nešto nemam, odem kod prijatelja koji to imaju i natopim se tom nekom divnom atmosferom, onim što je dobro. Natopim se i živim s tim mesecima. Jer želim da budem srećna i za one koji su srećni.“
Srećni su oni koji su bili prilici da čuju koncert Mire Jevtić i njenih učenika. I oni koji znaju da uživaju u večnim melodijama starih majstora.
