„Bio si umetnik. Fotograf. Hroničar jednog vremena. Buntovnik. Čovek koji je sve preispitivao. Ti nisi samo stvarao umetnost, ve pokušavao da umetnost živiš. Bio si zatočenik sopstvenog intelekta zato što nisi mogao da prihvatiš lake odgovore. Malo ljudi je moglo da prati puteve kojima je išla tvoja misao“, reči su kojima se arhitekta Slobodan Maldini oprostio od svog prijatelja Dragana Papića, multimedijalnog stvaraoca.
Papić je rođen 1952, a preminuo prošle nedelje u 74. godini života. Usamljeničkog po sopstvenom izboru, kako veruju oni koji su ga poznavali lično. Ostali će ga se sećati kao čudaka, ekspresivne pojave sa preupadljivim naočarima i zulufima, brkovima, uvek u papučama, sa pletenom korpom i krajnje nonšalantnom odećom. Jer, i imidž je bio vrsta njegovog umetničkog stejtmenta.
Istorija će ga (valjda) pamtiti po tome što je zadužio kulturu prestonice, bivajući alfa i omega jednog od njenih najplodnijih perioda, Novog talasa, koji se budio krajem sedamdesetih prošlog veka, a razmahao početkom sledeće decenije. Papić je, smatra se, stvorio VIS Dečake, prerasle u kultne Idole, svojim je foto-aparatom zabeležio većinu koncerata, izložbi, žurki… koji su gradili ondašnji duh Beograda, tako ga materijalizujući i čuvajući od zaborava.
Glave Barbika
Bez njega nije mogao da prođe nijedan događaj u tadašnjem Studentskom kulturnom centru, rasadniku ideja, stvaralaštva, alternativnog načina razmišljanja, konceptualne misli, performansa… Burne osamdesete završile su se ratovima na eks-jugoslovenskim prostorima početkom naredne dekade, koje je Papić proveo u Italiji, čuvajući svoje dve ćerke od trauma militantnih nacionalizama i bratoubistava.
Kada su 1999. godine NATO granate počele da seju smrt po SR Jugoslaviji, Papić je reagovao legendarnim radom, zasnovanim na Barbi lutkicama koje je kupovao na „buvljacima“, čupao im glave i stavljao u tegle. „Jedna glava — jedno dete stradalo u ratu“, bila je njegova poruka, poslata da bi „probudila savest“, po Maldinijevom zapažanju.
„U svojim (misaonim) fuzijama spajao je i nudio značenja, menjao ih i aktuelizovao, izražavajući preciznu kritiku društva u kojem je živeo i imajući uvek spremne odgovore na izazove koje samo život može da smisli“, bio je poslednji pozdrav kolektiva Kulturnog centra Beograda. Pod čijim okriljem je Papić stekao ono malo ovozemaljske slave kao laureat nagrade 44. Oktobarskog salona (2003) na ime rada Fragmenti Unutrašnjeg muzeja.
Otvoren za javnost
Tri godine kasnije, u okviru 47. izdanja Oktobarca, Papićev Unutrašnji muzej, smešten u njegovom stanu u Palmotićevoj, bio je otvoren za publiku, po ideji kuratora Rene Bloka i Barbare Hajnrih. Bio je to izlet u krajnje neobičan svet odbačenih stvari, skupljanih po „buvljim“ pijacama, koje je Papić stavljao u različite geopolitičke kontekste, promišljeno i duhovito. I zbog njih sekao i prekrajao nameštaj, prilagođavao prostorije, ali i sopstveno postojanje.
„Poimajući civilizaciju kao Veliko đubrište“, a na pogon „svoje dugogodišnje, u strast prerasle, posvećenosti sakupljanju belega prošlosti i ostataka dijaloga između ljudi i predmeta“, kako bi rekla istoričarka umetnosti, profesorka emerita Irina Subotić, ovaj umetnik je govorio o identitetu, sopstvenom i tuđem.
„Svoje objekte, artefakte, instalacije, ili akumulacije, ready mejdove, asamblaže, ili aglomeraže, Dragan Papić svrstava u ‚pop-konceptualizam‘, ili ‚konceptualnu Medialu‘, nabijenu značenjem, bez neutralne retorike: čini se da život nikada nije tako doskočio umetnosti. Ili obrnuto…“, napisala je Subotić u tekstu objavljenom u katalogu 47. OS.
Na sličan način on je baratao i rečima, šaljući kilometarske mejlove na PLJUS mejling listu. U tim naracijama, a svojevrsnom umetničko-intelektualnom i medijskom eksperimentu, Papić je komentarisao društveno-političku realnost uz osvrte na mnogobrojne prateće pojave. „PLJUS je nastao kao specifična komunikaciona mreža pre uspona internet platformi poput Fejsbuka“, objašnjava Vladan Jeremić, multimedijalni umetnik i Papićev saradnik na apokrifnom projektu Zampa di Leone.
Lavlja kandža
„Zampa di Leone je bio anonimni umetnički kolektiv i alter ego nastao oko 2000. godine. Kroz kritički strip, vizuelnu satire i fanzine poput čuvenog U dupetu Balkana beskompromisno je razotkrivao licemerje, tržišne hijerarhije i zatvorene interesne krugove na domaćoj i regionalnoj kulturnoj sceni”, objašnjava Jeremić.
Zampa je izrastao iz razgovora Papića, pokojnog umetnika Saše Markovića Mikroba i pojedinih aktivista iz anarhističkihi ultralevičarskih grupacija, dok je (znatno mlađi) Jeremić crtao karikaturalne portrete kulturnih autoriteta onih dana, koje su ostali analizirali, uz “puno uličnog humora”.
“Zampa do danas ostaje kontroverzna pojava, izazivajući u svoje vreme podeljene reakcije, od ljutnje prozvanih do priznanja da je reč o nužnom glasu kritičke svesti u savremenoj kulturi Srbije”, Jeremić se seća.
Od kada je Zampa utihnuo, odnosno, od kada se Papić povukao u svoju klijet, domaća scena je bitno osiromašena za javno izgovorenu kritičku misao. Dr Agan, kako je sam sebe nazivao, preminuo je 21. jula u staračkom domu, bez penzije i bilo kakvih drugih primanja, posvađan sa mnogima koji nisu mogli da istrpe istinu. „Papić predstavlja paradigmu današnjeg srpskog intelektualca“, zaključio bi njegov prijatelj Maldini. Jedina prikladna memorijalna ustanova bio bi njegov Unutrašnji muzej, koji bi se, da je sreće, mogao otkupiti kao beleg duha čitave epohe.
