Jedna vrlo neobična instalacija bila je izložena u Evropskoj kući do 5. septembra u okviru postavke Protokol o selektivnoj vidljivosti Danila Prnjata, kao deo programa obeležavanja 25 godina Prajd manifestacije. Sa niza arhivskih, dokumentarnih fotografija na zidu galerije isečena su lica protagonista prethodnih izdanja i stavljena u providnu kutiju, poput glasačke, da kao konfete prekriju Nacrt zakona o istopolnim zajednicama.
Praznine na fotografijama ukazale su na uzaludnost žrtava prvog Prajda, kada su aktivisti gađani kamenicama i flašama, i tučeni pesnicama, štanglama, palicama. Žrtvujući se, oni su „ostali nevidljivi u društvu koje uporno odbija da ispuni zahteve da budu zvanično prepoznati i uvaženi“, kako Prnjat naglašava.
Isečci lica u providnoj kutiji pak su svedočili o političkoj zloupotrebi LGBT+ aktivista u navodnoj liberalizaciji uslova u kojima žive ljudi izvan rodnih i seksualnih standarda.
Grumenje zemlje, donete s plodnih vojvođanskih njiva, po kojoj su bili naslagani neki od eksponata, govorili su o povezanosti ove borbe s mukom poljoprivrednika, ali i svih radnih ljudi i studenata. „Njihova prava podjednako su ugrožena istim mehanizmima sistema: dok se poljoprivredno zemljište i radna snaga tretiraju kao potrošna sirovina za subvencionisani kapital, a studentski protesti zagušuju birokratskim i administrativnim pritiscima, dotle se i pravo na porodicu i pravno prepoznavanje istopolnih zajednica drži u trajnoj zakonodavnoj blokadi“, navodi autor postavke.
Važni i nevažni
Sam prostor Evropske kuće bio je aktivan učesnik izložbe, kao mesto gde se susreću ideali EU sa lokalnim opstrukcijama. U tom dijalogu, punom tenzija, univerzalni narativi o ljudskim pravima suočavaju se s izazovima pragmatične realnosti i površnog spoljnog marketinga (pinkvošinga) koji nekim vladama, pa i našoj, dozvoljavaju nejednak tretman važnih i nebitnih članova LGBT+ zajednice.
Tako je i bivša premijerka Ana Brnabić metaforički participirala u izložbi. Njen supstitut bio je Nacrt zakona o istopolnim zajednicama, pripremljen za vreme njenog mandata, 2021, a da nikad nije stigao do usvajanja u Narodnoj skupštini. Istovremeno, javno prva deklarisana gej predsednica vlade na Balkanu živela je porodični život sa svojom partnerkom i detetom, rođenim iz procesa vantelesne oplodnje. Brnabić je čak upisana kao roditelj deteta svoje partnerke, uprkos ograničenjima domaćeg pravosudnog sistema za sve druge homoseksualce/ke. O svemu tome govorila je izložba u Knez Mihailovoj.
„Kada me je Centar za kvir studije pozvao da realizujem izložbu, predao mi je oskudan fotografski materijal, proistekao iz ranijih Prajdova. I mimo te činjenice, nisam želeo da postavka bude komemorativna, već konceptualna, kako bi posvedočila o ’razvoju’ Prajda od nečeg što je od Srbije očekivala Evropa, a mi organski odbijali, do političkog spektakla, počev od 2017, kad je Brnabić postala premijerka. Od tad je manifestacija bivala sve pompeznija, uz mnoštvo korporativnih sponzorstava“, objašnjava naš sagovornik.
Prajd uz studente
Tu „uzlaznu“ putanju prekinulo je prošlogodišnje izdanje, kada je Parada ponosa stala uz studente, pa se ove dve godine održava u skromnim materijalnim prilikama. Ipak, time je autentičnija, odgovarajući stvarnom stanju na terenu, gde su oni koji ne bi smeli da zaziru od rodne i seksualne identifikacije i dalje u strahu, ali i u pravnom vakuumu. Stopa nasilja prema njima prividno je smanjena, jer se napadnuti (uz retke izuzetke) plaše da prijave izgrede, iz rastućeg nepoverenja u institucije.
Prostornu instalaciju u Evropskoj kući obrubljivale su legende sa hronologijom dešavanja od prvog Prajda, 2001. godine. Neki od čitalaca verovatno se sećaju atmosfere tog 30. juna na Trgu republike, nepunih devet meseci nakon 5. oktobra, kada je narod zbacio tiranina Slobodana Miloševića i samo dva dana po njegovom isporučivanju Hagu.
Kvir borba se povezuje sa širim frontom društveno-političkog nezadovoljstva i u ovoj sezoni
Na Trgu su se oči u oči našli par desetina najhrabrijih iz LGBT+ zajednice i mnogostruko veća grupa huligana, desničara, navijača. Neravnopravni okršaj i jurnjavu ulicama, uz batinanje, praćeno povredama 40 osoba, neki mediji su ocenili kao „linč iz ekstremne homofobije“. Suprotna strana nastavila je sa zagovaranjem „morala“, kao i „porodičnog, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda“.
“Neznatne policijske snage svesno su se povukle, ostavljajući aktiviste na milost i nemilost nasilnicima“, sliku dopunjuje Prnjat. Ovo postaje matrica za gušenje svih budućih građanskih, radničkih i studentskih pobuna.
U godinama koje slede, pokušalo se sa održavanjem Parade 2004. i 2009, ali se oba puta odustalo iz „bezbednosnih razloga“. Tek 2010. organizacija Prajda bila je uspešna, održana pod zaštitom preko 5.000 naoružanih policajaca, kako je pisalo u legendi. Policija ipak nije sprečila sukobe, pa je povređeno čak 140 ljudi. „Šteta na gradskoj imovini procenjuje se na preko milion evra. Prajd biva izolovan i sveden na bezbednosno pitanje, umesto na pitanje ljudskih prava“, jedan je od zaključaka Protokola o selektivnoj vidljivosti.
Zajednički neprijatelj
Iste godine, poljoprivrednici u Vojvodini započinju prve masovne traktorske blokade zbog smanjenja subvencija i monopola na tržištu. Država odgovara slanjem interventnih jedinica i fizičkim blokiranjem prilaza Beogradu, kako pobunjeni seljaci ne bi stigli na izvor svojih nevolja. „Borba za opstanak na zemlji i borba za život bez nasilja prepoznaju zajedničkog protivnika u policijskom kordonu“, podvlači se u hronologiji povezanih otpora režimu.
U narednom periodu od dve godine Prajd se, kao, normalizuje, u getu zaštićenom policijom, dok se ljudska i radna prava urušavaju. Strah raste u celoj Srbiji, “svi žive u sistemu gde je preživljavanje uslovljeno ćutanjem i poslušnošću”. Godina 2017. se može smatrati istorijskom, kad Brnabić stupa na dužnost premijerke, da bi državi služila kao neoboriv dokaz poštovanja ljudskih prava.
„Istovremeno, stvarni problemi LGBT+ zajednice, kao i problemi prosečnog studenta ili seljaka, bivaju gurnuti pod tepih, dok organizacije civilnog društva ispostavljaju zvanični zahtev za pravno regulisanje istopolnih partnerstava“, navodi autor postavke.
Ništa od zakona
Dati proces zaustavlja se jer „zakon nisu hteli da potpišu oni koji su trebali“, kako su se izrazili nadležni ministri, pokazujući da za neophodne promene nema političke volje. Srbija je bespovratno podeljena na vladajuću elitu, sa svim mogućim i nemogućim pravima, i ostale – ekonomski, zdravstveno, prosvetno i na sve druge načine ugrožene. Neke manje, a neke – LGBT+ osobe – više.
Navedeno se ne vidi na Paradama ponosa od 2022. do 2024, jer se zvanično ova zajednica podstiče, dok se njeni problemi ignorišu. „U isto vreme, studenti i ekološki aktivisti blokiraju pruge i mostove zbog izbornih neregularnosti, eksploatacije litijuma i korupcije. Država primenjuje sličnu strategiju prema svim neposlušnim grupama: dok Prajdu smanjuje finansijsku podršku (zatvara se Prajd info centar itd.), studentske i ekološke proteste guši kroz strategiju iscrpljivanja, medijske satanizacije i selektivnih hapšenja lidera“, nabraja se na legendama. Svaki pokušaj autentične pobune sa ulice biva iscrpljen ili kupljen, ili slomljen silom.
Prošle, prelomne godine, Beograd Prajd otvoreno staje na stranu studenata, pa se Parada sporadično pretvara u akcije poput „16 minuta tišine“ i proteste ispred Predsedništva. Kvir borba se povezuje sa širim frontom društveno-političkog nezadovoljstva, što se nastavlja i u ovoj sezoni.
Jer, osim predstava, filmskih projekcija, panel diskusija i sličnog, Prajd se izmešta iz kulturnih centara, Beograda i Novog Sada, pokušavajući da oslušne atmosferu u manjim sredinama kroz Prajd karavan. I da time proširi i decentralizuje politički prostor pokreta, osvajajući slobodu izokola. Sledeći primer studenata.
