Prepoznatljiva po snažnoj društvenoj angažovanosti i inovativnom, refleksivnom pristupu scenskoj drami, Anja Suša ostaje dosledna svom autentičnom izrazu. Njena režija predstave Ako pčele nestanu sa lica zemlje, po motivima romana Omladina bez Boga Edena fon Horvata, u dramatizaciji koju je potpisala sa Tijanom Grumić, već dva meseca puni salu Malog pozorišta „Duško Radović“. Nekadašnja direktorka ovog teatra, selektorka Bitefa i Belefa, nagrađivana rediteljka, cenjena među kritičarima i međunarodnom publikom, godinama živi u Švedskoj, gde predaje pozorišnu režiju na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu. Ove nedelje počinje rad na novoj predstavi u Malmö Stadsteateru, posvećenoj danskoj književnici Tuvi Ditlevsen, a u naredne dve godine već ima ugovorene projekte širom Evrope. Za Radar Suša govori o aktuelnoj predstavi, studentskom buntu i izazovima pozorišne profesije, potvrđujući da njen rad i dalje inspiriše i publiku i nove generacije umetnika.
Horvatova vizija društva pred slomom u vašoj inscenaciji dobija snažan savremeni odjek. Šta vas je najviše zanimalo u tom paralelnom čitanju prošlog i sadašnjeg?
Kada smo Tijana Grumić i ja pre dve godine počele razgovore o dramatizaciji ovog romana, ono što je danas dominantna srpska realnost nije bilo ni na pomolu. U početku smo razmišljale da bi ishodišna tačka verovatno trebalo da budu tragedije u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. A onda se sve preokrenulo kada su počeli studentski protesti. Čak do te mere da sam se iskreno zapitala – ima li smisla praviti predstavu o omladini bez Boga u trenutku kada je ona pronašla „Boga“, odnosno smisao. I ne samo da ga je pronašla nego ga je, posle godina i godina političke letargije, s toliko snage i energije prenela i na mnoge od nas. I tako smo Tijana i ja brzo izoštrile fokus u odnosu na politički kontekst koji se dešavao, i još se dešava, u Srbiji. Sve drugo nam je delovalo besmisleno.
Kultura treba da bude korektiv, a ne poligon za ispoljavanje frustracija vladajućih elita. Veoma je teško naći kadrove u ovom trenutku Vučićeve vladavine, pa su nastupili oni koji su bili na raspolaganju
Koji je bio dramaturški zahvat da bi se to postiglo?
Tijana je iz originalnog romana uklonila reference koje za nas nemaju značaj, ali je uvela i potpuno nove teme koje su, pravo iz srpske realnosti, same našle put i do ovog teksta i do naše predstave. Mislim da je to razlog tako velikog interesovanja za predstavu, koje je potpuno prevazišlo moja očekivanja. Ona nam je dala mogućnost da kolektivno ritualizujemo aktuelnu srpsku političku realnost, koja je u proteklih godinu i po dana reafirmisala instituciju kolektiva. Osim toga, ovaj roman je već dugo na mojoj listi pozorišnih želja jer je napisan u kasnoj fazi Vajmarske republike, kada je nacizam već bio ustoličen u Nemačkoj. Istovremeno je univerzalni iskaz o tome kako fašizam lako nastaje i kako je mlade ljude lako instrumentalizovati u svrhu različitih ekstremnih ideologija, koje ih onda svesno žrtvuju u blatu nekih ratišta na koja nikada ne bi otišli sopstvenom voljom. Ali uvek postoji taj jedan mladi čovek, ili nekoliko njih, koji misle drugačije i koji su spremni da se pokrenu. I da onda povedu ostale. Tu gde knjiga prestaje, aktuelna srpska realnost tek počinje. Ostaje nam da svi zajedno vidimo kraj. I, nadam se, novi početak.
Predstava snažno govori o zajedništvu i empatiji kao društvenim vrednostima. Koliko aktuelni studentski bunt odražava istu potrebu?
Mislim da je najveća tekovina studentskog bunta upravo reafirmacija ideje zajednice, zajedništva i empatije. Već se mnogo govorilo o ideološkoj heterogenosti studentskog pokreta, kao i o različitim ekstremnim tendencijama unutar njega. Ali to nije glavna tema, ili makar nije u ovom trenutku. Studenti su već uradili toliko toga na buđenju i oslobađanju od straha čitavog jednog uspavanog i poniženog društva, zatim za emancipaciju pozitivnih vrednosti, gde posebno mislim na snažno simboličko prisustvo Novog Pazara u protestima. Da, slažem se da postoji mnogo disonantnih tonova, prema kojima mogu da budem principijelno kritična, ali ipak biram da ne budem. Ili makar ne još. Ne može se samo od studenata očekivati da sve ovo okončaju. To ne bi bilo fer, a nije ni realno. Ovo što mi živimo je stanje hroničnog bola čitavog društva. To je ona vrsta bola koju je moguće ublažiti lekovima, ali ga nikada nije moguće sasvim ukloniti, jer je njegov uzrok još uvek tu. I to nije samo jedan čovek i njegov morbidno ustrojeni sistem.
Grozim se svakog nasilja, ali postoje mnogi načini mirne građanske borbe koji još nisu iscrpljeni. I politička artikulacija aktera koji nisu potrošeni i koji imaju kapacitet da okupljaju ljude i organizuju političku borbu. Skoro uopšte ih ne vidim, na veliku žalost
Odakle potiče taj hronični bol?
To su godine trpljenja i normalizovanja autokratije kao principa koji je navodno neizbežan. Godine i godine normalizovanja nacionalizma, šovinizma, patrijarhata. Godine loših viceva o manjinskim zajednicama u našoj zemlji. Godine tupavih i polupismenih grafita pored kojih se prolazi svaki dan, sve dok ne prestanemo da ih primećujemo. To prestajanje primećivanja omogućava samoočuvanje, ali vodi u pasivizaciju i u unutrašnju emigraciju da bi se preživelo. I onda podaništvo kao neka datost koju treba prihvatiti. Eto, to životarenje u neprestanom niskofrekventnom bolu je naša realnost. Ponekad bol postane nepodnošljiv i mi onda nešto uradimo. A čim se vrati na frekvenciju podnošljivog trpljenja, pobuna prestane. Neko bi rekao – sudbina. Ali ja to neću da kažem, jer je sudbina previše lak način da objasnimo ko smo mi i šta je naš problem.
Pre dve godine, povodom nagrade „Mira Trailović“ na 57. Bitefu, rekli ste da se kod nas problemi prečesto lome na pojedincima, a ne na sistemu. Da li su protesti ojačali veru u mogućnost promena?
I dalje, iako to možda u ovom trenutku ne deluje moguće, apsolutno verujem da je promena neizbežna i da je nadohvat ruke. Ali mislim da to nije prava tema, nego šta ćemo posle te promene, kako bismo izbegli da se opet survamo u situaciju koja je prethodila ovoj pobuni. Već smo jednom videli promenu koja to nije bila. Dva velika razočaranja za jedan mali ljudski život su previše. Aktivno biram da verujem u promenu. A sve više verujem i u strpljenje, ili, kako bi Šveđani rekli – u „led u stomaku“.
Nije ovo prvi put da se kulturom barata u skladu s političkim trendovima. Sunovrat stručnosti u kulturi pojava je koja nije počela s Vučićem, samo je sada dobila svoj najapsurdniji oblik
Šta je ključni korak do tog cilja koji stalno deluje da je blizu, a opet nekako izmiče?
Apsolutna mobilizacija građana koji, nažalost, u najvećem broju nisu ni izbliza organizovani niti homogeni kao studenti. Grozim se svakog nasilja, ali postoje mnogi načini mirne građanske borbe koji još nisu iscrpljeni. I politička artikulacija aktera koji nisu potrošeni i koji imaju kapacitet da okupljaju ljude i organizuju političku borbu. Skoro uopšte ih ne vidim, na veliku žalost. Mislim da ovo nije vreme političkog ili interesnog grupisanja, nego elementarnog političkog konsenzusa koji vodi ka osvajanju slobode, iz koje će početi promena. Zaista bih volela da vidim neke nove političke subjekte koji mogu da me uvere da će ta promena bazične frekvencije zaista biti moguća. Kako? Ne znam kako. Ali onaj ko zna imaće moju građansku podršku.
Koji vas je konkretan događaj najviše uznemirio, a koji je uneo optimizam?
Mislim da je mnogo događaja u nizu u proteklih nekoliko godina koji su prodrmali društvo do temelja. Svaki pokušaj pravljenja neke liste čini mi se nemogućim, jer bi me to uvelo u modalitet upoređivanja neuporedivog ili nekog strateškog posmatranja kolektivne tragedije koja je tako duboko ukorenjena kod nas. Ne mogu da dam dobar odgovor na ovo pitanje. Jedan od poslednjih tragičnih događaja je nedostizanje pravde pravnim sredstvima za žrtve Miroslava Aleksića. Nadu mi je dao ne:Bitef i još jednom pokazao da, kada postoji volja, postoji i način. A onda se oko te pozorišne simboličke vatre napravi i zajedništvo u kom se nešto među ljudima podeli. To je lepo i važno. Makar meni.
Kako ste doživeli što Bitef prvi put u svojoj istoriji nije održan? Da li vas je i ko razočarao?
Niko me nije razočarao jer sam sve mogla da predvidim i sve je jasno kao beli dan. U svojoj dugoj i slavnoj istoriji bukvalno nikada nije pao ovako nisko. Želim mu da se brzo podigne i vrati u ruke onih koji nešto o njemu znaju i koji ga vole. Nadam se da nam ne:Bitef, koji vidim kao krik pobune protiv bahatog upliva bahate politike u umetnost i kulturu, kao akt nepristajanja i neposlušnosti, bez koje nema umetnosti, ili da budem preciznija – nema relevantne umetnosti, neće biti potreban sledeće godine. Jer ćemo moći da se vratimo Bitefu koji nosi duh ne:Bitefa.
U pozorištu me zabrinjava to što je ono postalo mesto sabotiranja kritičke svesti i udovoljavanje ukusu neke imaginarne srednje klase koja više ne postoji u, da parafraziram Janisa Varufakisa, društvu tehnofeudalizma. Pozorište se birokratizovalo do te mere da je umetnički rizik postao nemoguć
Ali, mogu li Bitef i druge kulturne institucije da se obnove, bez jasne umetničke autonomije i političke odgovornosti onih koji odlučuju o njima?
Ne mogu. Ovo spada u temu autonomije institucija uopšte, a to je jedna, za naše društvo, velika i važna tema o kojoj moramo mnogo da naučimo. Autonomija institucija podrazumeva poštovanje struke i stručnosti bez obzira na političku konstelaciju. Mi smo daleko od toga. Za obnavljanje institucija potrebna je umetnička vizija i adekvatne kvalifikacije, bez partijskog kadrovanja. Deluje nemoguće? Možda. A možda i ne. Treba početi od značajno većeg budžeta za kulturu. Sve što sada pričam deluje mi besmisleno. Ne, zapravo treba početi od normalne demokratske i pravne države, pa će se sve ostalo rešiti lako.
Nedavno su na čelne pozicije kulturnih institucija postavljeni, po mnogima, nepoznati i nedovoljno stručni ljudi. Čini se da se vlast nemilosrdno obračunava sa kulturom. Zašto?
Zato što je kultura bila veoma neposlušna – kako i treba. Kultura treba da bude društveni korektiv, a ne poligon za ispoljavanje frustracija vladajućih političkih elita. Mislim da je veoma teško naći atraktivne kadrove u kulturi u ovom trenutku Vučićeve vladavine, pa su nastupili oni koji su bili na raspolaganju. Nije ovo prvi put da se kulturom barata u skladu s političkim trendovima. Sunovrat stručnosti u kulturi pojava je koja nije počela s Vučićem, samo je sada dobila svoj najapsurdniji oblik. Ali sve političke partije koje su držale vlast u Srbiji od Slobodana Miloševića pa nadalje, koristile su kulturu kao poligon političke trgovine. Taj koncept treba da se napusti, bilo da su u pitanju „naši“ ili „njihovi“. Oni koji se bave kulturom treba da budu svoji. I treba da budu kvalifikovani. Spoj profesionalizma i integriteta obično daje dobre rezultate.
Autonomija institucija podrazumeva poštovanje struke i stručnosti bez obzira na političku konstelaciju. Za obnavljanje institucija potrebna je umetnička vizija i adekvatne kvalifikacije, bez partijskog kadrovanja. Deluje nemoguće? Možda. A možda i ne
Šta vas danas u teatru najviše zabrinjava, a šta vam, uprkos svemu, daje nadu u budućnost umetnosti i društva?
U pozorištu me zabrinjava sve, a najviše to što je ono postalo mesto sabotiranja kritičke svesti i udovoljavanja ukusu neke imaginarne srednje klase koja više ne postoji u, da parafraziram Janisa Varufakisa, društvu tehnofeudalizma. Vrtimo se oko nekih kulturnih kanona koji više nikoga istinski ne zanimaju. Pozorište se birokratizovalo do te mere da je umetnički rizik postao nemoguć. Ovde prvenstveno mislim na ono u razvijenijim društvima. Teatar koji gledam i u kom, sa sve manje nade, učestvujem. Što se srpskog pozorišta tiče, situacija je teška, ali mi nadu daju moje hrabre kolege koje su mnogo toga žrtvovale u proteklih godinu i po dana. Duboko sam im zahvalna s ove daljine na kojoj se nalazim, što su dali sve od sebe da se stvori preduslov da ono ponovo postane i moje mesto. A najveću nadu mi daju divni mladi ljudi kojima imam sreću da budem okružena – od mojih studenata, preko mladih glumaca i drugih pozorišnih umetnika koje srećem na raznim meridijanima i u različitim projektima, pa do mog sina. Oni su nosioci mudrosti i lepote koja će promeniti svet. Možda će on uskoro postati još strašniji nego što je sada, pre nego što opet postane bolji. Duboko verujem u njih.
Da li se aktivizam „nasleđuje“? Šta bi danas vaša majka radila?
Ne znam da li se nasleđuje, ali se nosi iz kuće. Moja mama bi danas sigurno uživala u političkim razgovorima sa svojim mudrim i veoma emancipovanim unukom. Sve bih dala da to mogu da vidim.
