Prvak Beogradskog dramskog pozorišta, Pavle Pekić, danas zauzima dvostruku poziciju kao umetnik i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije. U trenutku kada se položaj umetnika i stanje u kulturi ponovo nalaze u fokusu javnosti, upravo njegova funkcija na čelu ovog strukovnog udruženja postaje povod za razgovor. Paralelno s institucionalnim angažmanom, trenutno radi na predstavi Evo, mene više nema, a svet postoji, inspirisanoj radom Jovana Ćirilova, po tekstu Branislave Ilić i u režiji Stevana Bodrože, a u produkciji Puls teatra iz Lazarevca.
Udruženje dramskih umetnika Srbije jedno je od najstarijih strukovnih udruženja u zemlji, čiji koreni sežu u 1919. godinu, kada su glumci nakon Prvog svetskog rata pokrenuli inicijativu za njegovo osnivanje i postavili temelje organizovanog strukovnog okupljanja dramskih umetnika. Ima status reprezentativnog udruženja u kulturi i kroz decenije je imalo važnu ulogu u zaštiti profesionalnih prava umetnika i oblikovanju njihovog položaja u kulturnom sistemu, ostajući jedan od ključnih glasova pozorišne zajednice.
U okolnostima koje Pekić opisuje kao vreme izostanka dijaloga s institucijama, pritisaka i sve lošijih uslova rada, ta uloga ponovo dobija na težini. O stanju u kulturi, odnosu države prema umetnosti i pokušajima da se struka ponovo poveže i artikuliše zajednički nastup, govori bez zadrške.
Živimo u vremenu koje je malo reći teško za kulturu i umetnost. Na šta ste najviše usmereni sa ove pozicije?
Odgovornost je velika – Udruženje dramskih umetnika Srbije ima oko hiljadu i po članova koji pripadaju svim zanimanjima koje gaji teatar: glumci, reditelji, dramski pisci, dramaturzi, inspicijenti, sufleri… svi pozorišni delatnici. Za mene je ovo nova vrsta posla koji iziskuje određen set veština koje mislim da imam, ali fokus na birokratiju je nešto što učim i gradim. Prevashodno smo orijentisani na pozorište i vrlo smo aktivni u akcijama Zajednice umetnosti i kulture, koja je osmislila program „Represija u kulturi“, o tome kakva je represija danas – toliko obimna, a na nekim mestima i tiha, jer nemamo kontakt s resornim ministarstvom, iako im uredno pišemo, šaljemo dopise, bukvalno molimo za dijalog. Ne dobijamo čak ni odgovor da je naš dopis stigao.
Svaki umetnik je moćniji od svakog privremenog ćate na bilo kom mestu, uključivši i ministra kulture. To je jedina istina dokazana u svim vremenima i svim sistemima
Da li je to uobičajeno, očekivano da nailazite na zid ćutanja u resornom ministarstvu?
Često i s bliskim ljudima uđem u dijalog o tome da se pogrešno posmatra vlast, odnosno SNS kao crni monolit u kome su svi isti. Verujte, nisu. To sam doživeo i kao glumac, umetnik, i sada kao predsednik UDUS-a. Nemam ništa protiv da stručno lice iz bilo koje partije dođe za upravnika kuće, ali da bude stručno. U novijoj istoriji imamo činjenicu da je Svetislav Bule Goncić bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, i to jedan od najboljih u poslednjih nekoliko decenija. Činjenica je da smo za vreme vladavine Slobodana Miloševića imali jednu od najboljih ministarki kulture, Nadu Popović Perišić, koja je izboksovala budžet i u ta teška vremena na oko četiri odsto, a ne kao sada 0,8 odsto. To što je neko određene političke orijentacije ne treba da bude bitno, već je važno da radi dobro svoj posao. Moja teza je da mnogi misle da je partija na vlasti tvrđava istih ljudi – verujte da nije. Mi živimo dvorsku igru i nemamo uvid u to šta se vrti oko Aleksandra Vučića, ko ima, a ko nema uticaj. Zato sam duboko uveren i verujem da će ime Nikole Selakovića crnim slovima ostati upisano kao ime najgoreg ministra kulture Srbije i kao čoveka koji sa te pozicije radi na njenoj devastaciji. I to je potpuna suprotnost Maji Gojković. To baš želim javno da kažem, jer znam da je bila proaktivna i neke decenijske probleme pretvorila u plan kako da se reše. To što je došla nova vlada i te modele nije preuzela da realizuje – to je druga vrsta problema. Hoću da kažem – nisu svi isti.
Kako tumačite odluke aktuelnog ministra kulture – kao promišljenu politiku ili posledicu nekompetencije?
Ne znam da li sve ovo radi namerno, tendenciozno ili je tolika neznalica pa misli da radi dobro. Ako misli da radi dobro, onda je u opasnoj deluziji i već je za stručnu pomoć. A ako ima nameru da tako ozbiljan i bogat resurs kao što je kultura ove zemlje uništi i evo, ja ovim intervjuom činim jedan mali glas da mu poručim – nemoguće je, gospodine Selakoviću, uništiti kulturu Srbije i srpskog naroda. Niti ste vi vlasnik patriotskih osećanja, kako tvrdite, niti smo mi manje patriote, kako vi kažete da jesmo. I poručujem vam to u saglasju ne samo s kolegama iz moje branše, nego sa svim umetnicima s kojima ste nas svojim delovanjem, Bogu hvala, prisilili da se ujedinimo. A to su brojna udruženja, asocijacije, nezavisna scena – likovnjaci, primenjeni umetnici, arhitekte, filmski radnici, muzičari… Zahvaljujući vama, svi smo kontinuirano na vezi. Znate, duh ovog naroda je preživeo mnogo gore pošasti od ministra Selakovića. A jasno je kao dan da neko ko je bio ministar pravde i državne uprave, potom spoljnih poslova, pa ministar za rad i zapošljavanje i još svašta nešto, kada dođe na čelo Ministarstva kulture, čiji je budžet najmanji od svih, to sigurno nije dobio kao nagradu.
Umetnost je direktno vezana za ideju da si protiv vlasti. To je prirodno stanje duha umetnika. Naravno, postoje izuzeci. Nemam ništa protiv, cenim i takve kolege, ali priroda našeg bića je da bude protiv onoga ko ima moć
Koji su najveći problemi sa kojima se suočavate u Udruženju?
Najveći problem je redefinisanje šta je kulturno stvaralaštvo. Ljudi koji danas rukovode najznačajnijim institucijama kulture, poput Narodnog pozorišta, do juče su bili nepoznati ne samo široj nego i stručnoj javnosti, a sada s pozicija moći iz usko nacionalističkog i militantnog pogleda pokušavaju da kulturu oblikuju po meri sopstvenog ukusa. A taj ukus je „povučeš me za Generalštab“. Nisam verovao kada sam to pročitao, proveravao sam, preslušavao snimak tog citata koji je izgovorio ministar kulture. Pomislio sam – bolje da je izgovorio reč koju ja sada neću, jer bi barem pokazao dozu hrabrosti. Ali nije. I odjednom Skupština, koja nije samo posledica ovog režima nego je rijaliti šou otkad je ustanovljena kao demokratska institucija, postaje najniža sorta tog programa.
Glumci su tokom ovih protesta bili vrlo glasni i zato su postali meta vlasti i njihovih pristalica, što je dovelo do nipodaštavanja. Zbog čega?
Postoji taj narativ, ali to je klasično političko spinovanje – kako imamo ogromne plate, a radimo malo, država nam sve daje, još i snimamo sa strane, kao da nismo integralni deo ovog društva. Parafraziraću svog strica Borislava Pekića: „Ne borim se ja za prava književnosti radi velike književnosti. Ja se borim za prava umetnika zarad male književnosti.“ Velika umetnost uvek nađe svoj put, ali da bi postojala mora postojati mala umetnost. Mora biti onoga što ne doseže nivo nečega što oduzima dah i što čini remek-delo. A to je jako retko. Danas su uslovi za rad do te mere osakaćeni, poništeni, da gotovo ne postoji mogućnost da se stvori ni mala ni velika umetnost. Nisam siguran u ovo što ću da kažem, ali zaista mogu osnovano da sumnjam da postoji intencija ovog režima da se umetnost sroza do ivice mogućnosti da se njome bavite.
Zašto?
Zato što je umetnost direktno vezana za ideju da si protiv vlasti. To je prirodno stanje duha umetnika. Naravno, postoje izuzeci. Nemam ništa protiv, cenim i takve kolege, ali priroda našeg bića je da bude protiv onoga ko ima moć. Verujte, retko ko upisuje glumu da bi postao superstar ili da bi se obogatio, a još manje oni koji upisuju likovnu ili primenjenu akademiju. To izlazi iz nasušne potrebe. Umesto da to država neguje kao malo vode na dlanu, jer je to jedan od naših ozbiljnih resursa po kojima smo prepoznati u svetu, u raznim vidovima umetnosti pa čak i u glumi, koja je zbog jezika vrlo lokalna i tu imamo ozbiljne, relevantne predstavnike. Kakve književnike, slikare imamo, to je neverovatno. Bio sam nedavno na izložbi Biljane Đurđević, jedne od naših najvećih živih slikarki, koja je svoja dela izložila u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a mogla je bilo gde. To je, jednostavno, stav – bar ga ja tako doživljavam.
Postoje pozorišta u kojima se glumcima ne dozvoljava da gostuju na televizijama ili da govore za novine, jer to može samo upravnik. Ima pozorišta u kojima je mobing svakodnevica, pa ne čudi što ansambli kolektivno podižu tužbe protiv direktora
Po percepciji publike, glumci su često između divljenja i zavisti – s jedne strane popularni i vidljivi, a s druge deo sistema koji iza kulisa izgleda drugačije. Koliki je zapravo njihov stvarni uticaj u društvu?
Mi imamo izuzetno jaku glumačku scenu. To je snažna tradicija i nije slučajno da je Udruženje glumaca naše najstarije umetničko udruženje, osnovano davne 1919. Velikani naših pozorišnih scena u sebi nose to kolektivno sećanje, možda i nesvesno, na velikog Milivoja, Žanku, Ljubinku… i sve ove čije slike vidite ovde na zidu, kao i na mnoge druge koji nisu stigli do ovog platna, a dobitnici su Dobričinog prstena. Ima onaj Šekspirov stih iz Hamleta, da ga parafraziram: „Bolje ti je da imaš loš natpis na nadgrobnoj ploči nego da te glumci loše pominju dok si živ“, koji govori o tome da, šta god da uradiš, ne treba da navučeš gnev glumaca. Uveren sam da je glas glumaca danas jači nego juče. Da nije tako, ne bi se ministar kulture toliko bojao Drame Narodnog pozorišta i trudio se da ućutka njene glumce koristeći sva (ne)dozvoljena sredstva. Samo, to ne polazi za rukom ni njemu, ni v. d. direktoru Narodnog pozorišta, ni predsedniku UO NP, ni novom umetničkom direktoru Drame. Oni imaju u rukama vlast, a glumac ima moć govora. Na sceni i van nje. Na sceni govori tuđe, a van nje svoje reči, Ovo drugo je danas jednako potrebno i moćno, kao poruke Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Meše Selimovića… i svih pisaca koji su svedočili o zloupotrebi vlasti u svakom vremenu.
Šta u narednom periodu UDUS planira? Koje su konkretne akcije u poboljšanju položaja dramskih umetnika?
Najvažnije je zajedništvo. Zahvaljujući švajcarskom grantu „Kultura za demokratiju“, imamo nekoliko projekata koje planiramo ove godine. Jedan od njih je Karavan UDUS, gde članovi Predsedništva Udruženja putuju po pozorištima u Srbiji – bili smo u Šapcu, gde je najkritičnija situacija, potom u Nišu, Somboru, Subotici, a sledeće nedelje bi trebalo da idemo u Novi Sad… Shvatili smo da u ovom trenutku resorno ministarstvo nema komunikaciju s nama, što je jako tužno i ozbiljno, i nemamo mehanizme da tim ljudima konkretno pomognemo. Ono što je glavni rezultat tih susreta jeste jedinstvo i razumevanje. Mi idemo kod njih da ih slušamo i čujemo. Sada smo u takvoj poziciji da malo šta konkretno možemo, osim što pišemo osnivačima pozorišta sa kakvim problemima se suočavaju zaposleni. Takva je naša pozicija danas, ali to ne znači da se sutra neće promeniti.
Koliko je u pozorištima u savremenim okolnostima prisutan problem zloupotrebe moći i kako se to odražava na umetnike?
Više nego ikada ranije, u brojnim pozorištima je danas vidljivo ponašanje uprave koja smatra da je to njihova privatna imovina pa mogu da rade šta žele. Postoje pozorišta u kojima se glumcima ne dozvoljava da gostuju na televizijama ili da govore za novine, jer to može samo upravnik. Ima pozorišta u kojima je mobing svakodnevica, pa ne čudi što ansambli kolektivno podižu tužbe protiv direktora. Ima slučajeva da uprava ne zakazuje predstave, kao i da direktori izgovaraju rečenice poput: „Ako ja kažem da skočiš kroz prozor, ima da skočiš kroz prozor…“ Takvo ponašanje je postalo praksa, a i kako ne bi ako na mesto upravnika teatra dovedeš zamenicu direktora Parking servisa. Ova vlast je svojim neznanjem obesmislila sve čega se dotakla, a svojom bahatošću uništava sve što je pre nje postojalo. I što ne razume. Postoji samo jedan odgovor na to – glumac, reditelj, pisac… svaki umetnik je moćniji od svakog privremenog ćate na bilo kom mestu, uključivši i ministra kulture. To je jedina istina dokazana u svim vremenima i svim sistemima.
