Iako krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) već dve godine beleži rast popularnosti, dosad ju je podalje od vlasti držalo odbijanje drugih partija da s njom formiraju vladajuće koalicije. Ali kako taj „vatreni zid“ (nem. Brandmauer, prim.) počiva na pretpostavci da AfD nikada neće osvojiti apsolutnu većinu, njegova čvrstina bi mogla da bude fatalno potkopana ishodom izbora u saveznoj pokrajini Saksonija-Anhalt.
Istina, čak i ukoliko AfD bude u stanju da tamo formira pokrajinsku vladu, neće moći mnogo da učini po pitanju svojih omiljenih tema: migracione politike i zakona o izbeglicama. Ali 16 nemačkih saveznih pokrajina uživa široku autonomiju po pitanju kulturne i obrazovne politike, a upravo su na tim planovima namere AfD najočiglednije (i najodurnije).
Populisti s krajnje desnice uvek vode kulturološke ratove. Propagiranje ideje da su jedini predstavnici onih koje nazivaju „pravim ljudima“ njihova je osnovna misija
Populisti s krajnje desnice uvek vode kulturološke ratove. Iako ponekad pokušavaju da se politički okoriste krizama izazvanim rastom troškova života ili drugim ekonomskim izazovima, propagiranje ideje da su jedini predstavnici onih koje nazivaju „pravim ljudima“ njihova je osnovna misija. Zbog insistiranja na tome da se samo građani s „ispravnim“ karakteristikama kvalifikuju da takvima budu i smatrani, desničarski populisti nikada ne propuštaju priliku da zahtevaju „re-emigraciju“ ne samo izbeglica, već i „lažnih“ građana, pod kojima podrazumevaju one pogrešnog etničkog porekla (pa čak i one s pogrešnim političkim uverenjima).
S obzirom na ovu fiksaciju na identitetska pitanja, partije s krajnje desnice u mogućnosti su da stalno menjaju svoje ekonomske agende – koje se kreću od zagovaranja neoliberalizma do podrške snažnoj državi blagostanja – a da ne napuštaju krajnje desne pozicije. Tek kad bi promenile pesmu na temu izbeglica i migranata mogle bi da prerastu u drugačije političke entitete.
Ovo nas dovodi do AfD-ovog programa za Saksoniju-Anhalt. Lukavo, AfD one koje naziva etabliranim partijama (Altparteien) ne optužuje za korupciju ili zle namere, već za slabost volje proizašlu iz „nacionalnog mazohizma“ i niskog „samopouzdanja“. Ti defekti navodno imaju „kulturološke“ korene, u prvom redu „tradiciju uništavanja tradicije“, što zemlju ostavlja bez odbrane pred naletom „ideologija duge“ (političkih koncepata koji počivaju na inkluzivnosti i prihvatanju diverziteta, prim.).
Ako bude po njenom, AfD se nada da će od Saksonije-Anhalta načiniti model „patriotske kulturne politike“ prema kome će se ravnati i druge savezne pokrajine. Partija zagovara „mišljenje na nemački način“ (#deutschdenken), pod čim se podrazumeva suprotstavljanje Bauhausom inspirisanoj kampanji odlazeće pokrajinske vlade za podršku umetničkim slobodama i modernim idejama.
Osnovana u Vajmaru, ali kasnije preseljena u Desau, u Saksoniji-Anhaltu, Bauhaus škola umetnosti, dizajna i arhitekture i dalje je u živom sećanju zbog izvanrednih zgrada koje su dvadesetih godina prošlog veka u Desauu sazidane po projektima Voltera Gropijusa. Ali prema AfD, Bauhaus predstavlja „antinemačku umetnost“, što će reći „nemačku umetnost koja ne želi da bude nemačka“. Ukoliko AfD dođe na vlast, planira da svako novo zdanje koje bude zidano uz finansijsku podršku ove pokrajine odražava ono što ta stranka podrazumeva pod prepoznatljivom nemačkom tradicijom (što je kategorija koja po svoj prilici ne uključuje najuticajniju školu arhitekture koja je na području Saksonije-Anhalta ikada delovala).
Napadi na modernu arhitekturu nisu kuriozum samo kada je reč o nemačkoj krajnjoj desnici. Od bivšeg mađarskog premijera Viktora Orbana do američkog predsednika Donalda Trampa, koji je doneo nekoliko izvršnih naredbi kojima se novim zgradama saveznih institucija nameće klasicistički stil, lideri s krajnje desnice odavno nastoje da kreiraju (arhitektonsko-urbanističko, prim.) okruženje koje bi reflektovalo ono što oni smatraju autentičnim narodnim tradicijama.
Razlozi za to variraju. Za početak, arhitektura – od džinovskih džamija podignutih u Turskoj otkako je na vlasti predsednik Redžep Tajip Erdogan, do velikih hindu hramova čiju gradnju je naložio indijski premijer Narendra Modi – nudi opipljiva i upadljiva tumačenja ko se pod „pravim ljudima“ podrazumeva. „Lepota“ – jedna od reči za kojima Tramp često poseže, ali i nešto na čemu insistiraju i sofisticiranije figure, poput holandskog radikalno desnog intelektualca-dendija Tijerija Bodea – u sebi sažima zalaganje za tradicionalne hijerarhije, od one unutar porodice, do one na ekonomskom i političkom planu. AfD bi da uvede obavezu da sve nove zgrade javnih institucija moraju da izgledaju tako da ih većina ljudi može smatrati „prelepim“ (čime se, izgleda, sugeriše kako bi svaki projekat neke takve zgrade prvo morao da bude potvrđen na referendumu).
Mnoštvo tradicionalistički nastrojenih organizacija i onih na društvenim mrežama podržava ovakvu viziju, s tim da su, za razliku od profesionalnih političara, skloniji tome da nehotice otkriju šta im je zapravo na umu. Mnogi klasičnu arhitekturu eksplicitno suprotstavljaju „globalizmu“ – terminu koji često vodi niz nizbrdicu koja završava u antisemitizmu – ili parafraziraju međuratne (dakle, nacističke) opise modernizma kao „degenerisane umetnosti“. Koliko god da naglasak stavlja na posebnost, antimodernizam je zapravo depresivno homogenizovani globalni fenomen.
Prema AfD, Bauhaus predstavlja „antinemačku umetnost“, što će reći „nemačku umetnost koja ne želi da bude nemačka“
Na AfD-ovo opisivanje Bauhausa kao simbola „iskorenjenosti“ već je, na inicijativu nemačkog ministra kulture, odgovoreno novim Manifestom Bauhausa. Ali koliko god hvale ovaj dokument zasluživao zbog zauzimanja jasnog političkog stava, njime se u velikoj meri simplifikuje istorija arhitekture 20. veka. Suprotno onome što se u manifestu tvrdi, daleko od toga da su svi protagonisti Bauhausa bili zagovornici „otvorenog društva“. Zapravo, neki od pripadnika ovog pokreta pokazali su priličnu spremnost da rade s nacistima i za njih, iako su ovi tu školu zvanično zabranili. Jedan arhitekta odškolovan na Bauhausu (Austrijanac Fric Ertl, prim.) kasnije se našao među projektantima Aušvica.
Nije ovde poenta kako u svakome ko voli tradicionalnu arhitekturu čuči prikriveni desničarski ekstremista. Reč je o tome da je kulturna agenda krajnje desnice intimno povezana s njenom ekskluzivističkom političkom agendom. A budući da delovanjem ljudskih ruku kreirano okruženje uvek služi tome da se pokaže na kojim vrednostima dato društvo počiva – kako je to svojevremeno formulisala filozofkinja Suzan Najman – aktuelnu bitku oko moderne arhitekture bilo bi pogrešno tretirati kao nešto manje značajno.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
