U jednom okrugu u severnoj Virdžiniji, račun za struju prosečne porodice dvostruko je veći nego što je bio. Nekoliko kilometara dalje, iz zgrade bez prozora veličine šoping-centra, čitave noći se čuje brujanje: u pitanju je još jedan data centar veštačke inteligencije (AI), koji troši više struje nego čitav grad pored koga je izgrađen. Spor oko toga vodiće se jezikom tarifnih struktura, odstupanja od pravila zoniranja i koridora za prenos električne energije. Ali je jedno netehničko, političko pitanje ono što taj spor pokreće: da li su ljudi koji u tom okrugu žive i dalje potrebni ljudima koji su tu zgradu podigli?
Nije ovde reč samo o AI. Ovo se tiče pogodbe na kojoj počiva moderna demokratija.
Zbog toga što moćni nisu mogli da prosperiraju bez saradnje s običnim ljudima, imali su razloga da se drže obećanja koja bi inače radije ignorisali. AI sada kreira situaciju u kojoj ova pogodba gubi na snazi
Demokratija nikada nije bila dar od elita koje su naprasno otkrile pravdu. Ustavi i izbori predstavljaju vidljive delove mašinerije vlasti koja ima svoje granice. Ali zašto su oni koji imaju moć uopšte pristali na to da ona bude ograničena? Prava za koja su se radnici, žene, vojnici, disidenti i pokreti izborili ekskluzivnost vlasti učinili su politički opasnom, a materijalna zavisnost (vladajuće klase od ostatka društva, prim.) pomogla im je da te pobede prerastu u trajne tekovine.
Kada su modernim državama zatrebale armije sastavljene od običnog sveta umesto od pripadnika ratničke kaste, trebali su im regruti, porezi i spremnost na žrtvovanje – te stoga i neki nivo opšte saglasnosti. Ljudi od kojih je zahtevano da se bore, plaćaju poreze i pate za državu u nekom trenutku će postaviti pitanje kakvo je njihovo mesto u toj državi.
Slična dinamika bila je prisutna i u gradovima industrijske ere, koji su spoznali kako bolesti ne mare za klasne razlike. Kanalizacija, čista tekuća voda i pravila karantina bili su odraz svesti o tome da gradska sirotinja udiše isti vazduh kao i bogati. Elite su plaćale za dobrobit ljudi za koje nisu marile jer nisu mogle bez njih.
Ni dnevnica od pet dolara koju je u svojim fabrikama nudio Henri Ford nije bila izraz njegove filantropije. Masovna proizvodnja zahtevala je masovnu potrošnju. Ford je prepoznao širu istinu koja stoji iza industrijskog poretka: zarade, potrošnja i proizvodnja međusobno se podupiru.
Ukratko, zbog toga što moćni nisu mogli da prosperiraju bez saradnje s običnim ljudima, imali su razloga da se drže obećanja koja bi inače radije ignorisali. AI sada kreira situaciju u kojoj ova pogodba gubi na snazi. Ona ne prestaje da važi, barem još ne – a možda nikad i neće u sirovom obliku, onako kako to zamišljaju futurolozi. Tehnologija bi mogla da unapredi rad većeg broja radnika od broja onih koje će zameniti, i da kreira zanimanja za koja još nemamo nazive. Ali politička opasnost nije u tome da će na kraju svi radnici postati suvišni. Da bi ona demokratska pogodba bila poništena, AI ne mora da obične ljude učini nepotrebnim. Dovoljno je da elite učini manje zavisnim od njih.
Tradicionalne zavisnosti već su se istanjile. Ratove u sve većoj meri vode profesionalci, privatne kompanije i dronovi, a decenije automatizacije kreirale su uzak društveni sloj koji se smatra izuzetno značajnim, jednu širu grupu čiji je položaj postao nesiguran, te mnoštvo građana kojima se faktički stavlja do znanja da njihov doprinos nije nužan.
Pretpostavimo da će tehnologija obezbediti najveći deo onoga što njeni promoteri obećavaju, omogućavajući kompanijama da njom zamene veliki broj radnika, umesto da im ona bude samo pomoć pri radu. Neka automatizovana ekonomija time ne bi ostala bez potrošača; potrošnju bi mogla da održava izvozom, državnim nabavkama, kreditima ili transferima domaćinstvima. Ali društvo u kome bi većina ljudi primala neku vrstu dotacije, za koju su sredstva obezbeđena iz imetka koji oni niti poseduju niti njime upravljaju, politički uticaj bi distribuiralo na vrlo različit način u poređenju s društvom u kome ljudi zarađuju svoje plate, plaćaju poreze, organizuju se i pregovaraju s poslodavcima. Ova druga varijanta prepuna je konflikata, nejednakosti i eksploatacije, ali građanima daje pregovaračku moć, jer imaju nešto što drugoj strani mogu da uskrate. Društvo utemeljeno na dotacijama možda bi bilo bogatije mereno dobrima kojima ljudi raspolažu, ali zato siromašnije sa stanovišta njihovog društvenog položaja. U takvom društvu potrošnja bi mogla da bude očuvana, ali bi status građanina bio ispražnjen od značenja.
Data centri nisu nalazišta nafte. Ali njihova politička ekonomija podseća na „prokletstvo resursa“ (situacija u kojoj preveliko oslanjanje ekonomije neke zemlje na eksploataciju nekog prirodnog bogatstva za posledicu ima sporiji rast i niži životni standard nego u zemljama koje takve resurse nemaju, prim.), dugo povezivano s rentijerskim državama: kad se najveći deo bogatstva generiše iz nekog dobra koje ne zahteva veliki doprinos stanovništva, onda uska grupa ljudi na vlasti i posednika ima sve manje razloga da se drži pogodbe s građanima. Stari slogan glasio je kako „nema oporezivanja bez reprezentativnosti“ (tj. da se vlastima ne sme dozvoliti da ubiru poreze od građana dok im prethodno ne obezbede pravo da biraju svoje političke predstavnike, prim.). Ali podjednako je istinita i obrnuta, mračnija verzija ovog gesla: kad oni koji vladaju i oni koji poseduju više ne zavise od sveopšteg oporezivanja, radne snage ili saglasnosti građana, reprezentativnost sve manje liči na pravo, a više na trošak koji bi radije da skrešu.
Ovo je razlog zbog koga je lokalna politika data centara toliko značajna. Ova industrija ne može da proizvede sve što joj je potrebno – a trebaju joj zemljište, voda, struja i lokalne dozvole. Otpor javnosti je već značajan. U martu sprovedeno istraživanje Galupa pokazalo je da se 71 odsto Amerikanaca protivi izgradnji data centara u njihovom kraju, od čega se njih 48 odsto tome izričito protivi. Ljudi načelno možda nemaju jasnu predstavu o AI, ali zato razumeju šta znači veći račun za struju, ugroženo snabdevanje vodom i izgradnja industrijskog postrojenja koje na lokalnom nivou nudi malobrojne mogućnosti za stalan posao.
Lokalne dozvole više su od puke opstrukcije. One su jedna od poslednjih poluga uticaja koje su građanima preostale u ekonomiji organizovanoj oko dobara koja ne poseduju i sistema koji ne mogu da nadziru. Ovo je takođe razlog što i inače nelagodno savezništvo Silicijumske doline i populističke desnice puca na nivou trafostanica, a ne u talk show programima.
Ali lokalne dozvole mogu da budu poluga uticaja samo dok je te dozvole nužno obezbediti. Vlada u dovoljnoj meri posvećena ovoj industriji ima na raspolaganju druge instrumente – pravo eksproprijacije, nadređenost saveznih vlasti onim lokalnim, ovlašćenja za postupanje u vanrednim situacijama skopčanim za stanje elektroenergetske mreže – a američka istorija ne nudi ohrabrujuće primere za to šta snalazi lokalne zajednice čiju zemlju moćni žele, a ne mogu da ponude ništa od onoga što je moćnima potrebno.
Rešenje nije ni zaustavljanje razvoja tehnologije, ni romantizovanje industrijskog poretka koji bi ovaj novi mogao da zameni. Ona stara pogodba ionako nikad nije bila do kraja poštena. Ali ako rad prestane da bude glavni osnov na kome obični građani temelje zahtev da im pripadne deo nacionalnog bogatstva, građanima će onda biti potreban neki drugi temelj, počev od toga da se na bogatstvo stečeno automatizacijom počne da gleda kao na društveni problem, umesto kao na privatno dostignuće. To bi moglo da znači da javnost ostvaruje pravo na dobitak od automatizacije, kroz oporezivanje i demokratsku kontrolu infrastrukture od koje AI zavisi.
Spor oko izgranje data centra u severnoj Virdžiniji vodiće se oko drugih stvari, ali ga pokreće jedno netehničko, političko pitanje: da li su ljudi koji u tom okrugu žive i dalje potrebni ljudima koji su tu zgradu podigli
Aritmetika koja iza toga stoji jednostavna je. Svako sredstvo pritiska koje je običnim građanima ikada bilo na raspolaganju – mogućnost da se državi uskrati doprinos u vidu rada, poreza, sinova ili glasova – pretpostavlja postojanje nekog kome je potrebno ono što ste vi u stanju da mu uskratite. Tamo gde ne postoji potreba, nema ni poluge uticaja. Prava koja više nemaju cenu ne nestaju; ona postaju usluge koje zavise od volje onih koji ih čine.
Zasad, građani severne Virdžinije i dalje raspolažu jednom stvari koju nova industrija ne može da pretvori u stvarnost pomoću kompjuterskih kodova: svojom saglasnošću. Pitanje je sada da li će tu polugu uticaja iskoristiti samo da bi rekli „ne“, ili će zahtevati i sklapanje nove pogodbe. Vlasnicima mašina će verovatno biti potrebno manje radnika. Hoće li im biti dopušteno i da im treba manje građana?
Copyright: Project Syndicate, 2026.
