Par meseci pre indijskih opštih izbora koji su počeli 19. aprila i potrajaće do 1. juna, opozicioni Indijski nacionalni kongres je na konferenciji za medije obelodanio zapanjujuće podatke. Njeni predstavnici saopštili su da je vlada premijera Narendre Modija zamrzla deo glavnih bankarskih računa partije, i izrekla joj nesrazmerno visoku novčanu kaznu za minoran propust u popunjavanju poreske prijave načinjen pet godina ranije, dovevši je u situaciju da nema dovoljno novca ni da plati račune za struju i isplati plate zaposlenima, a kamoli da vodi izbornu kampanju. Mera zamrzavanja sredstava uskoro je ukinuta, ali je poruka bila jasna: ovi izbori neće biti poput drugih.
Kongres je na vlasti proveo najveći deo vremena proteklog otkako je Indija 1947. stekla nezavisnost, ali je Modijev uspon na vlast na nacionalnom nivou 2014. toj stranci sasekao krila. Zvaničnici Kongresa osudili su zamrzavanje računa kao „težak udarac indijskoj demokratiji“, no to je u tom trenutku bila tek poslednja epizoda u dugotrajnoj sagi. Modijeva vlada provela je čitavu deceniju erodirajući građanske slobode i manjinska prava, suzbijajući sve oblike neslaganja, potkopavajući demokratske institucije i gradeći kult ličnosti. Dok zapadne vlade nastavljaju da se pretvaraju kako je Indija i dalje najmnogoljudnija demokratija na svetu, ona počinje da nalikuje centralnoazijskim diktaturama.
Među najgorima
Oni koji prate zdravlje demokratije širom sveta jednoglasni su u sumornim prognozama o perspektivama Indije pod Modijem. Fridom haus Indiju opisuje kao „delimično slobodnu“, a švedski V-Dem institut je 2018. okarakterisao kao „izbornu autokratiju“. U izveštaju o stanju demokratije za 2024. V-Dem Indiju izdvaja kao jednu od zemalja „s najgorim autokratskim tendencijama u skorije vreme“.
Od Rusije i Mađarske do Turske i (donedavno) Poljske, obrazac ponašanja karakterističan za zemlje s rastućim autokratskim tendencijama u ovom veku ogleda se u tome što – nasuprot udžbeničkoj definiciji autoritarnih vladara – savremeni despoti vešto izbegavaju da do kraja unište ili demontiraju demokratiju. Svesni legitimizujuće snage demokratskog poretka, oni se njegovim procedurama služe kako bi se uspeli do vlasti, obično insistirajući na identitetskim politikama koje podstiču podele u društvu. A kad dođu na vlast, preduzimaju mere kako bi demokratske institucije poput pravosuđa i nezavisnih medija – koje bi u normalnim okolnostima predstavljale prepreku namerama za uspostavljanje sistema u kome oni koji imaju većinu imaju i veća prava od ostalih – zarobili ili ispraznili od svakog smisla. Modijeva decenija na vlasti predstavlja masterklas kako to izvesti.
Dok zapadne vlade nastavljaju da se pretvaraju kako je Indija i dalje najmnogoljudnija demokratija na svetu, ona počinje da nalikuje centralnoazijskim diktaturama
Često se kaže kako je najveća prednost demokratije u odnosu na druge oblike društvenog uređenja u tome što ona ima ugrađenu sposobnost da samu sebe koriguje. U teoriji, regularno održavanje izbora osigurava da stranke na vlasti snose odgovornost za nekompetenciju, korupciju i loše rukovođenje; a između dva izborna ciklusa snaga javnog mnjenja je ta koja ograničava mogućnosti za arbitrarnu upotrebu moći. U stvarnom svetu, međutim, ranjivost demokratskih institucija omogućava da izbori budu svedeni na isprazne rituale kojima se samo reafirmiše moć aktuelnog vladaoca. Opredeljenjem birača moguće je manipulisati služeći se silom novca. Opozicione kandidate moguće je dovesti u podređen položaj upotrebom državnih organa, poput poreskih službi. A građanima je moguće uskratiti nezavisne, objektivne informacije koje su im potrebne da bi na pravi način ocenili rad vlade i na osnovu toga odlučili za koga će glasati. Kad se to dogodi, izbori više ne služe tome da se spreči puzeće uspostavljanje despotije; oni je umesto toga omogućavaju.
Indijci su skloni da fetišiziraju izbore, koji im danas omogućavaju da u potpunosti definišu predstavu o samima sebi kao o demokratskom društvu, bacajući u zasenak druge institucionalne pretpostavke čije postojanje je takođe preduslov za takav status. Karnevalski karakter najvećeg izbornog procesa na svetu prikriva gorku istinu: tekuća izborna vežba na kojoj priliku da izrazi svoj politički stav ima 970 miliona ljudi sadrži sve karakteristike despotskih izbora. Glasanje nije tako otvoreno namešteno kao na farsičnim ruskim izborima, ali je sve drugo podešeno tako da snažno favorizuje vladajuću partiju. Šanse da dođe do nekog izbornog iznenađenja nisu u potpunosti eliminisane, samo su drastično smanjene.
Pare su zakon
To što Modijeva vlada targetira bankarske račune opozicije i njihovo finansiranje jedan je od efikasnih načina da se izbori usmere ka željenom ishodu. Prošli parlamentarni izbori 2019. bili su, kako se procenjuje, najskuplji ikada održani bilo gde u svetu. Njihovi ukupni troškovi premašili su sedam milijardi dolara, više od 6,5 milijardi dolara koliko su iznosili troškovi američkih predsedničkih izbora i izbora za Kongres 2016; pritom je američki BDP po glavi stanovnika 32 puta veći od indijskog.
Indijskom sistemu finansiranja izbornih kampanja oduvek je nedostajalo transparentnosti i snošenja odgovornosti, ali je pod Modijem postao još tajnovitiji. Njegova vlada je 2017. novcu iz sive zone širom otvorila vrata uvođenjem izbornih obveznica, čime je omogućeno da partije primaju neograničene donacije za vođenje izborne kampanje, a da pritom iznosi tih donacija nisu morali da budu dostupni javnosti. Novac iz sive zone deformiše demokratiju jer omogućava otimanje izbora, a privilegovane, tajne grupacije sa specijalnim interesima stavlja iznad birača pri osmišljavanju vladinih politika. Nakon što su organizacije civilnog društva godinama osporavale legalnost izbornih obveznica, indijski Vrhovni sud je ovog februara konačno doneo presudu kojom se ovaj finansijski instrument ukida.
Sud je naknadno naložio i obelodanjivanje prethodno nepoznatih iznosa donacija, pa je javnost dobila priliku da se uveri koliko tesno je korporativni kapital isprepleten s politikom. Na Modijevu Indijsku narodnu partiju (BJP) – koja je prema izveštajima na izbornu kampanju 2019. potrošila tri milijarde dolara – otpadalo je 84 odsto novca plasiranog kroz izborne obveznice. Odluke vlade redovno su usvajane i poništavane na osnovu priliva ovih donacija. U jednom blatantnom primeru konflikta interesa, BJP je prihvatila milione rupija od ugovarača s kojima je vlada sklapala ugovore putem javnih nabavki, poput tendera za izgradnju tunela i železničkih linija. Kompanije koje su se našle pod lupom državnih regulatornih tela na magičan način to više nisu bile nakon što bi pokupovale obveznice za finansiranje BJP. Modi očigledno nema nikakav problem s tim da državnu moć koristi kako bi krupni biznis podvrgao svojoj volji, a kompanije primorao da finansiraju uspostavljanje despotskog sistema.
Modijeva vlada provela je čitavu deceniju erodirajući građanske slobode i manjinska prava, suzbijajući sve oblike neslaganja, potkopavajući demokratske institucije i gradeći kult ličnosti
Tragovi novca takođe potvrđuju da istorijski posmatrano apolitični indijski administrativni aparat sada otvoreno radi za vladajuću partiju, čak i ne pokušavajući da zadrži privid neutralnosti. Kao što se ni BJP ne snebiva da demonstrira sklonost čvrstoj ruci. To je postalo belodano neposredno pred izbore, kada je Modi lično izabrao dva od tri člana Izborne komisije, čime je i u tom telu sebi obezbedio primat. Taj potez usledio je na osnovu odredaba novog zakona, usvojenog ove godine, kojim je promenjena procedura biranja članova komisije: mesto koje je po starom zakonu bilo rezervisano za neutralnog predsedavajućeg sudiju sada pripada članu vlade.
Bez kontrole i ravnoteže
Predvidljivo, tako sastavljena Izborna komisija žmuri i pred najočiglednijim prestupima BJP, koja otvoreno propagira podle trope o „drugima“ – usmerene protiv muslimana – kako bi mobilisala hinduističke birače. Jedan od promotivnih spotova BJP toliko je bio natopljen govorom mržnje da ga je Instagram uklonio sa svoje platforme. Sam Modi nastavlja da drži govore u kojima muslimane naziva „uljezima“ koji rađaju više dece nego Indusi, i tvrdi kako bi u slučaju da Kongres dođe na vlast bogatstvo koje je sada u rukama Indusa od njih bilo oduzeto i podeljeno muslimanima.
Mada se takvim izjavama krše izborna pravila koja jasno zabranjuju korišćenje religije u izbornim kampanjama, Izborna komisija ih jednostavno ignoriše – kao i prigovore zbog govora mržnje uložene zbog premijerovih istupa. Istovremeno, poslušno pravosuđe tvrdi kako po tom pitanju ništa ne može da uradi.
Izborna komisija nastavlja da ignoriše i ponovljene prigovore opozicionih partija i organizacija civilnog društva na pouzdanost mašina za elektronsko glasanje, te nepostojanje pisanih tragova na osnovu kojih bi se izborni rezultati sravnili. Upravo zato što se ne smatraju u potpunosti pouzdanim, mašine za elektronsko glasanje se ni u jednoj od vodećih demokratija ne koriste kao isključivi način glasanja.
Kako sedmofazni izbori proces napreduje, aktivnosti Izborne komisije nastavljaju da podstiču nova pitanja. BJP je (do vremena nastanka ovog teksta, prim.) već osvojila dva poslanička mesta a da glasanja nije ni bilo, pošto su se opozicioni kandidati povukli iz trke. Jedan je prosto odustao, i mada vlada opšte uverenje da je to učinio pod pritiskom, komisija nije sprovela nikakvu istragu o tom slučaju. Brojni su i izveštaji da se imena muslimanskih birača brišu iz biračkog spiska, što se dešavalo i na izborima 2019. Strahovanja da je glasanje namešteno uvećava to što komisija neobjašnjivo sporo objavljuje rezultate o izlaznosti; a čak i kada s tim podacima istupi, oni su nekompletni i sumnjivo nedosledni.
Strahovanja da je glasanje namešteno uvećava to što izborna komisija neobjašnjivo sporo objavljuje rezultate o izlaznosti; a čak i kada s tim podacima istupi, oni su nekompletni i sumnjivo nedosledni
Izborni organ koji na tako otvoren način zavisi od aktuelne vlasti nameće ozbiljna pitanja o validnosti čitavog procesa, posebno u kombinaciji s flagrantnom upotrebom drugih državnih institucija u svrhu jačanja izvršne vlasti. Savezne agencije rutinski maltretiraju opozicione figure, izlažući ih racijama, pritvaranjima i saslušanjima sve dok ne legnu na rudu, usled čega su opozicione partije podeljene a njihovi lideri ili ućutkani, ili primorani da promene stranu. Glavni ministri (premijeri, prim.) dveju saveznih država su čak na osnovu nepotvrđenih optužbi strpani u zatvor, pa se izbori u te dve države ne razlikuju previše od onih lažiranih u zemljama poput Bangladeša.
U funkcionalnim demokratijama mediji bi bili ti koji bi fokus javnosti usmerili na takva teška ogrešenja o demokratska načela vladavine. Ali mediji spadaju u institucije koje je Modi u najvećoj meri pripitomio. Nekad nepoćudno mnoštvo koje se utrkivalo u obelodanjivanju promašaja vlasti, većina mejnstrim medija – a posebno televizijski kanali s nacionalnom pokrivenošću – danas se nadmeće u ulagivanju vlastima.
Kolektivno poznati kao „godi“ (medijske pudlice, prim.), ove medijske kuće odrekle su se uloge kontrolora vlasti i umesto toga prilježno plasiraju provladin narativ. I najbeznačajniji događaji kojima prisustvuje Modi prenose se uživo, dok na drugoj strani ponekad čak ni najveći opozicioni skupovi ne bivaju medijski pokriveni. Mejnstrim mediji takođe s entuzijazmom učestvuju u širenju mržnje prema onima koje Modi vidi kao neprijatelje – muslimanima, opoziciji i liberalima. Lažni opozicionari zasipaju hvalama svaki Modijev potez ili iskaz, i slave kad god neki od nenasilnih oponenata režima završi iza rešetaka.
Kao i u Mađarskoj pod Viktorom Orbanom, sveobuhvatna transformacija indijskog medijskog pejzaža jednim delom je ostvarena tako što su vlastima bliski tajkuni pokupovali velike izdavače, posle čega su u redakcijama sprovedene temeljne čistke. Za potčinjavanje medija vlada koristi i vlastiti status glavnog izvora marketinških prihoda i poslovnih usluga. Štaviše, među glavnim kupcima izbornih obveznica bile su medijske kompanije koje su imale i druge poslovne interese izvan medijske sfere.
Izborna despotija
Medijski bombardovani spinovanim narativima koji favorizuju Modija i „napaljeni“ javnim podsticanjem animoziteta prema manjinama, veliki delovi indijskog biračkog tela počeli su na Modija da gledaju kao na nacionalnog spasitelja. Modijeva kontrola nad vlastitom biračkom bazom nije ništa manja od one koju ima nad krupnim biznisom i demokratskim institucijama. Kako su mnogi od mehanizama kontrole i ravnoteže koji se obično povezuju s demokratijom drastično oslabljeni, Indija je postala ono što bi Tomas Džeferson nazvao „izbornom despotijom“. Moć je u sve većoj meri koncentrisana u rukama (tehnički) na izborima izglasanog nosioca izvršne vlasti. I mada su neke od slabosti indijske demokratije starije od Modijeve vladavine, one su otkako je BJP na vlasti dramatično uvećane. Na primer, u političkim partijama praktično ne postoji unutrašnja demokratija, jer zakon kojim se nosiocima poslaničkih mandata onemogućava prelazak iz jedne stranke u drugu partijama omogućava apsolutnu kontrolu nad vlastitim poslanicima. Posledica toga je da vladajuća partija koja ima dovoljno poslanika, kao što je to slučaj s BJP, može da kroz parlament bez debate ili ozbiljnijeg razmatranja progura svaki zakonski predlog koji poželi, što zakonodavno telo čini suvišnim. Prošlog decembra članovi predsedništva parlamenta iz redova BJP suspendovali su 141 opozicionog poslanika iz oba doma i potom do kraja zasedanja donosili odluke kojima nije imao ko da se suprotstavi.
Nekad nepoćudno mnoštvo koje se utrkivalo u obelodanjivanju promašaja vlasti, većina mejnstrim medija – posebno televizijski kanali s nacionalnom pokrivenošću – danas se nadmeće u ulagivanju vlastima
Mada nadzorna tela – poput viših administrativnih organa, te istražnih i regulatornih agencija – u Indiji nikad nisu imala preveliku autonomiju, sada se više i ne trude da se pretvaraju kako se pridržavaju demokratskih normi i konvencija. Režim čvrsto rešen da promeni samu prirodu indijske države ne gubi vreme na džentlmenske sporazume. Čak i relativno nezavisno sudstvo primorano je da sledi liniju najmanjeg otpora.
Koncentracija političke moći u periodu vladavine BJP koincidira s koncentracijom ekonomske moći, pri čemu se svaka hrani onom drugom. Tržišni udeo pet najvećih konglomerata udvostručen je u odnosu na devedesete, dok se udeo sledećih pet na listi otada prepolovio. Poput Rusije pod Vladimirom Putinom, indijsko tržište evoluiralo je u oligopol, gde Modijeva vlada odabrane firme zasipa privilegijama.
Indija više nije uzorna demokratija sa slobodnim tržištem kakvom su je zapadnjaci godinama zamišljali, pritom je još ohrabrujući i nutkajući. I njeno tržište i njena politička scena postali su manje slobodni – a međusobno nikad više isprepleteni. Aktuelni izbori samo su još jedna manifestacija tog skretanja. Slobodni i pošteni izbori najelementarniji su kriterijum na osnovu koga bi se neka zemlja mogla smatrati demokratijom. Modijeva Indija do toga ni blizu ne dobacuje.
autor je indijski novinar i publicista baziran u Hongkongu
Copyright: Project Syndicate, 2024.
