Uspešna scena u filmu strave, kažu stručnjaci, zavisi od ravnoteže terora i horora. Dok horor počiva na užasu zbog jezivog prizora, teror je strah koji tom jezivom prethodi. Znamo da je reč o triku, odavno jeftinom, ali znamo i kako je delotvoran dok gledamo junaka – ili još bolje junakinju – koga je u mračnoj i nepoznatoj prostoriji izdala baterijska lampa, i upravo šibicom pokušava da osvetli jedan po jedan ćošak. Znamo da će se za koji sekund u kadru ukazati groteskni monstrum ili unakaženi leš, ali baš to očekivanje užasa izaziva mučninu. Dobronamerni posmatrač Bliskog istoka, ako takvih još ima, u je sličnom položaju. On ne mora da zamišlja kakvi se užasi kriju u tamošnjem mraku, jer je monstruoznost u svakom kadru aktuelnog horora koji traje ravno deset meseci, ali njime ovih dana svejedno ovladava teror, jer se zloslutna muzika pojačava. I najbolje čemu može da se nada jeste da će teror potrajati, jer srećnog izlaska iz te scene nema, a nema ni filma koji bi mogao da dočara horor otvorenog regionalnog rata na Bliskom istoku.
Neizbežna reakcija
Do utorka, dana u kome ovaj broj Radara ide u štampariju, Hezbolah i Hamas, Iran i drugi saveznici, još nisu za pravo uzvratili Izraelu dvostruki udar – bejrutski atentat na Fuada Šukura, drugog čoveka Hezbolaha, i teheranski atentat na Ismaila Hanijea, prvog političara Hamasa. Za ovaj drugi, istina, Tel Aviv nije preuzeo odgovornost, ali nije to preskočio zato što se nada da će neko ozbiljno posumnjati u njegovo autorstvo, već zato što, kao što smo rekli, tišina ume da bude i strašnija od buke. Teheran ne ćuti, pa je recimo i portparol ministarstva spoljnih poslova Naser Kanani u ponedeljak rekao da je reakcija „neizbežna“, i da samo „kažnjavanje agresora može doneti stabilnost regionu“. U tu stabilnost, makar neposrednu, ne veruje više niko.
„Visoke diplomate zapada smatraju da neće sprečiti Iran da napadne Izrael, i očekuju da će Islamska republika na ubistvo Ismaila Hanijea, pripisano Izraelu, uzvratiti u narednih 24 ili 48 sati. Diplomata jedne od zemalja koje sa Iranom i Hezbolahom pregovaraju kako bi sprečili ili odložili odmazdu, rekao je Harecu da među posrednicima vlada ,potpuni pesimizam’ i da se spremaju za nekoliko dana žestoke razmene udaraca pre nego što se pojavi i mogućnost da se stvari smire. Državni sekretar SAD Entoni Blinken izneo je u nedelju sličnu procenu rekavši kolegama iz G7 da se Sjedinjene države spremaju na mogućnost da Izrael narednih dana lansira rakete ka Izraelu“, zapisao je u ponedeljak novinar izraelskog Hareca Amir Tibon.
Ubistvo Hanijea utišalo je umerene glasove u vođstvu Hamasa i verovatno gurnulo grupu u još tvrđi stav prema Izraelu
Ibrahim el Maraši
Tibonov kolega iz Hareca, Amos Harel, istog dana je primetio da Iran po svoj prilici i dalje pokušava da „formuliše odgovor“. Amos Harel polazi od pretpostavke da Iranci i dalje ne žele pravi regionalni rat, pa smatra da taj odgovor neće nužno biti oštriji od aprilskog, o čemu ćemo više reći docnije. Pođimo sada i mi od pretpostavke da ni ovaj izraelski udar neće značiti opšti požar na Bliskom istoku. Da li Tel Aviv u tom slučaju treba da slavi? Nema sumnje da će se smrt Ismaila Hanijea, koji je ubijen dok je bio gost Teherana na inauguraciji predsednika Masuda Pezeškijana, pamtiti kao velika sramota za Iran. Ta bi bruka bila još veća ako bi se ispostavilo da je britanski Telegraf u pravu, i da su Hanijea ubili iranski bezbednjaci koje je angažovao Mosad. Prema Telegrafu, ti su agenti – koji su navodno pripadali upravo jedinici koja obezbeđuje ugledne goste – minirali prostorije u kojima se očekivalo da će Hanije boraviti, pobegli iz zemlje i aktivirali eksploziv sa bezbedne distance. Ali čak i ako ostavimo po strani druge nepotvrdive spekulacije Telegrafa – po kojima bi sve to mogla biti posledica unutrašnjih iranskih previranja, i da je propust u obezbeđenju bio nameran kako bi se osramotio sam predsednik Pezeškijan – opravdano je pitanje šta je novo u ova dva atentata. Verovatno ni pre njih niko nije sumnjao u sposobnost Izraela da ubija i van svojih granica. I lideri Hezbolaha, Hamas da i ne pominjemo, navikli su na status mrtvih ljudi koji hodaju. Smrt još dvojice, kao i mnogih pre njih, neće uništiti te organizacije, a pitanje je da li će im uopšte i naškoditi ili će škoditi Izraelu, primećuje Al Džazira.
„Ubistvo Ismaila Hanijea utišalo je umerene glasove u vođstvu Hamasa i verovatno gurnulo grupu u još tvrđi stav prema Izraelu. Hanije je bio glava političkog krila Hamasa, i naširoko je posmatran kao pragmatični politički operativac. Već je u prošlosti dogovarao primirja, i nastojao je da sklopi novo pre nego što je ubijen“, napisao je za Al Džaziru Ibrahim el Maraši, profesor istorije Bliskog istoka na Državnom univerzitetu Kalifornije u San Markosu.
El Maraši podseća da je Izrael pre dvadeset godina uspeo da ubije osnivača i duhovnog vođu Hamasa Šeika Ahmeda Jasina, koji je Hamas smestio pod krilo Saudijske Arabije, ne baš voljne da ga snabdeva naprednim naoružanjem. Jasina je, nastavlja El Maraši, zamenio agresivniji Haled Mešal, koji je organizaciju pomerio ka Iranu. Do 2017, kada je Ismail Hanije nasledio Mešala, Hamas je stekao ozbiljan arsenal.
„Isto se dogodilo kada je Izrael 1992. ubio generalnog sekretara Hezbolaha, Abasa el Musavija, skupa sa suprugom i šestogodišnjim sinom. Ta su ubistva samo očvrsla organizaciju. El Musavijev naslednik, Hasan Nasralah, pokazao se kao mnogo harizmatičniji, elokventniji i delotvorniji čovek. Osnažio je grupu i povećao njen regionalni uticaj. Nasralah je odgovoran i za uspon samog Fuada Šukura, komandanta za koga se veruje da je nabavio najveći deo preciznog i dalekometnog oružja Hezbolaha.“
Faktor Hezbolah
El Maraši zaključuje da nije iznenađujuće, da je zapravo očekivano da svaki ubijeni politički ili vojni lider Hamasa ili Hezbolaha biva zamenjen tvrđim, onim koji traži osvetu a ne kompromis. El Maraši je u članku za Al Džaziru pretpostavio i da će Ismaila Hanijea u Hamasu makar privremeno zameniti već pomenuti Haled Mešal, što se i dogodilo. A kada je reč o Hezbolahu, novinar Hareca Amos Harel je znatno veći pesimista nego kada piše o Iranu.
„Čini se da je organizacija odlučna da se osveti za ubistvo Fuada Šukura. Napad iz Libana mogao bi da cilja vojne i strateške mete i na severu i u centru zemlje, i da bude izveden u razmerama bez premca. Pretnja iz Libana je trenutno veća od iranske, i zbog blizine i zbog ogromnog broja raketa koje su Hezbolahu na raspolaganju.“
Hezbolah naravno nema moć Izraela, ali se na njega univerzalno gleda kao na najopasnijeg protivnika u neposrednom izraelskom okruženju, i izvesno je da je daleko bolje opremljen za opšti rat nego Hamas. Po standardima apokalipse koju je Izrael namenio Gazi, front prema Libanu je u ovih deset meseci bio relativno miran. Gađalo se, uništavalo i ginulo i tamo, sa obe strane granice, ali je bilo očigledno da i Izrael i Hezbolah paze da ne upadnu u totalni sukob. A onda je prošle sedmice Hezbolah osumnjičen da je raketnim napadom ubio dvanaestoro dece i mladih iz zajednice Druza na Golanskoj visoravni – koju Izrael okupira od 1967 – i Tel Aviv je odgovorio atentatom na Fuada Šukura. Harela možda najviše brine Hezbolah, ali pratioci globalnih horor filmova pre svega gledaju ka Iranu. Kada je u aprilu Izrael gađao Damask, pogodio iranski konzulat i ubio dvojicu generala Korpusa islamske revolucionarne garde, Teheran je zauzvrat ka Izraelu lansirao baraž od otprilike tri stotine dronova, balističkih i krstarećih raketa. Ta salva nije napravila mnogo štete, niko nije ni ozbiljno povređen, između ostalog i zato što su u obaranju projektila učestvovale i američke i britanske i francuske i jordanske i saudijske snage. Svejedno, neki projektili jesu probili gustu odbranu, a izvesno je da je taj napad bio proračunat, možda čak i najavljen, jer – po ko zna koji put u ovoj priči – Iran jeste morao da uzvrati, ali nije hteo opšti rat. Šta god Iran hteo sada, ne treba sumnjati da je sposoban i za ozbiljniji udar. A kolumnista britanskog Gardijana Sajmon Tisdal nije siguran u to da će ovaj put baš svi prethodni učesnici biti voljni da brane Izrael.
„To oklevanje odražava dubok gnev prema izraelskoj vladi i premijeru Benjaminu Netanijahuu, čiji se atentati smatraju bezobzirnim dolivanjem ulja na vatru. Ubistva su opet raznela nade o primirju u Gazi, što je – čini se – u skladu sa Netanijahuovim podlim namerama.“
Ratoborni Netanijahu
O „podlim namerama“ Netanijauhovog režima već tradicionalno pišu i izraelski novinari – ako rade za Harec – a Tisdalpodseća na, kako sam kaže, „neuporedivu, autodestruktivnu ludost izraelske desničarske vladajuće koalicije, koju čine ultrareligiozni fanatici i ekstremni nacionalisti“. Dalo bi se primetiti da Izrael, recimo, prema Palestini postupa slično ko god bio na vlasti, ali jeste istina da je družina koja trenutno sedi u foteljama najgori zamisliv sastojak u bliskoistočnom kotlu. Tisdal piše o napretku nelegalnih naselja na Zapadnoj obali, o de fakto anektiranju tamošnjih teritorija, o nasilju izraelskih naseljenika prema Arapima. I dakako o Gazi, čijih je 40.000 mrtvih, većinom civila, ovih dana palo u zapećak.
„Time Izrael odbija tradicionalne zapadne saveznike i razbešnjuje muslimanski svet. Pred međunarodnim sudovima Izrael je optužen za genocida njegovi lideri za ratne zločine. Ali čini se da taj užasan sunovrat u status globalnog izgnanika samo podstiče Netanijahua i njegove saveznike na sve veći prkos.“
Pretnja iz Libana je trenutno veća od iranske, i zbog blizine i zbog ogromnog broja raketa koje su Hezbolahu na raspolaganju
Amos Harel
I Tisdal i Harel podvlače nedavnu Netanijahuovu posetu Vašingtonu, ratoborno obraćanje Kongresu i nadu da će sledeći predsednik SAD biti Donald Tramp. I jedan i drugi – i mnogi drugi – smatraju da je Netanijahu u prethodnih deset meseci ozbiljno naljutio Džozefa Bajdena i demokrate. Biće ipak da se na tome preterano insistira, jer ni Kamala Haris posle atentata u Bejrutu nije imala da kaže ništa drugo do da Izrael ima pravo da se brani protiv Hezbolahovih terorista. Da li će Vašington braniti Izrael bezuslovno ili skoro bezuslovno, to neće mnogo uticati na spiskove mrtvih na Bliskom istoku, ali sva druga savezništva Izraela jesu manje ili više oštećena. No kao što je primetio Tisdal, pitanje je koliko izraelski režim za to mari.
„Prethodnih dana kruži optimistična misao po kojoj bi atentati u Teheranu i Bejrutu mogli da pomognu Netanijahuu da sklopi sporazum iz pozicije nadmoći. Pre će biti da premijer iznad svega brine o svom političkom opstanku, i da zato koči svaki napredak. Čak i za lidera Hamasa u Gazi, Jahju Sinvara, privlačnost sporazuma opada ako postoji mogućnost regionalnog rata kojim bi postigao ono što je hteo da postigne masakrom 7. oktobra. Pretnje Irana i Hezbolaha da će se obračunati sa Izraelom brinu javnost, i neki mediji pozivaju vladu na to da naredi preventivni napad na oba fronta. Ti pozivi pokazuju zabrinjavajuće neznanje o trenutnom položaju i sposobnostima izraelske vojske“, zaključio je Harel u Harecu.
Sposobnosti izraelske vojske, pogotovo uz podršku Vašingtona, koja neće prestati ko god sedeo u Beloj kući, zapravo su najmanja nepoznanica u ovom filmu strave. No i uprkos tome i zbog toga, još nismo ni blizu toga da šibicom osvetlimo sve ćoškove Bliskog istoka.
