Zapadna Nemačka je sredinom prošlog veka zabeležila spektakularno visoke stope privrednog rasta. Tokom 1950-ih godina, prosečna godišnja stopa privrednog rasta bila je osam odsto, dok je u sledećoj deceniji zabeležena nešto niža – samo pet. Poređenja radi, otkako je vlast u Srbiji preuzeo SNS, prosečna godišnja stopa rasta iznosila je 2,3 posto. No, neozbiljne zemlje sa nesposobnim vlastima na stranu, kako objasniti takvu ubitačnu dinamiku nemačkog privrednog rasta u tom periodu, to nemačko „privredno čudo“?
Švajcarski ekonomski istoričar Tobijas Štrauman usredsredio se na to pitanje u knjizi „Iz Hitlerove senke: dug, krivica i nemačko privredno čudo“ (Tobias Straumann. 2025. Out of Hitler’s Shadow: Debt, Guilt, and the German Economic Miracle. Oxford: Oxford University Press, 2025). Njegov odgovor je kratak – zbog toga što su Nemačkoj 1953. godine poverioci oprostili značajan deo njenog spoljnog duga.
Odlaganje do ujedinjenja
No, da li je spoljni dug Nemačke posle Drugog svetskog rata zaista bio takav da bi bio ključna prepreka privrednom rastu? U knjizi koja, za ekonomsku istoriografiju, sadrži začuđujuće malo podataka, ipak se nađe informacija da je nemački spoljni dug u godini u kojoj su okončani pregovori u Londonu iznosio 29,6 milijardi nemačkih maraka (DM). Pa kada čitalac, iz drugih izvora doduše, ne iz Štraumanove knjige, dođe do podatka o nemačkom BDP-u u toj godini (1952), saznaje da je nemački spoljni dug tada iznosio svega 25 odsto BDP-a. Ništa strašno. Pa zbog čega je onda sve to, uključujući i otpis od oko 50 procenata nominalne vrednosti duga, uopšte bilo važno?
Londonski sporazum o nemačkom spoljnom dugu potpisan 1953, sadržao je klauzulu da se pitanje nemačkih reparacija za kolosalnu štetu koju je ta zemlja načinila u Drugom svetskom ratu, a i ono o preostalim reparacijama iz doba Velikog rata, odlaže do budućeg ujedinjenja Nemačke
Zbog toga što je Londonski sporazum o nemačkom spoljnom dugu, uobličen 1952, a potpisan 1953. godine, sadržao klauzulu da se pitanje nemačkih reparacija za kolosalnu štetu koju je ta zemlja načinila u Drugom svetskom ratu, a i ono o preostalim reparacijama iz doba Velikog rata, odlaže do (budućeg) ujedinjenja Nemačke. Tih godina je Hladni rat bio na vrhuncu, pa je to ujedinjenje spadalo u domen političke fantastike. Dakle, u doba privrednog oporavka i obnove, Zapadna Nemačke nije bila opterećena plaćanjem reparacija za ratnu štetu. A kada je konačno došlo doba za nemačko ujedinjenje, prioritet u pregovorima bila su pitanja članstva (ujedinjene) Nemačke u Severnoatlantskom savezu, tempa kojim će NATO da uđe na teritoriju tada još uvek postojeće Istočne Nemačke, kao i ritma povlačenja sovjetskih (uskoro se ispostavilo ruskih) trupa sa tog područja. Ukratko, Nemačka nikada nije platila reparacije za ratnu štetu koju je načinila u Drugom svetskom ratu. Paradoksalno, reparacije su platili njeni saveznici (Italija, Bugarska, itd.), na osnovnu mirovnog sporazuma iz Pariza 1947. godine, ali Nemačka je toga bila pošteđena. Ukoliko se izuzme ono što je oteto na licu mesta, u Nemačkoj, u prvim godinama okupacije, ono demontiranje nemačkih fabrika, postrojenja, infrastrukture, ono preuzimanje aviona, kamiona, lokomotiva, šta se sve stiglo, ono zadržavanje nemačkih ratnih zarobljenika da godinama kulače i opravljaju štetu koju su napravili. Makar deo nje. I ukoliko se izuzme jedan jedini slučaj – Izrael. U posebnom sporazumu, Nemačka se obavezala da plati reparacije Izraelu u iznosu od tri milijarde maraka. Kraj reparacione priče! Ukratko, kafansko kazivanje o tome kako je Josip Broz Nemačkoj, zbog neke, doduše nedefinisane protivusluge, oprostio plaćanje reparacija, nije utemeljeno u činjenicama.
Ključni preduslovi za napredak
Pitanje da li je ovakvo rešenje pravedno, to da Nemačka, osim navedenih izuzetaka, nikada ne plati reparacije za ono što je uništila u Drugom svetskom ratu, ostavljam čitaocima Radara. Više me interesuju odgovori na sledeća dva pitanja. Prvo, da li je otpisivanje znatnog dela nemačkog spoljnog duga i de facto oslobađanje Nemačke od plaćanja reparacija bilo presudno za tu zemlju – koja bi potencijalno bila dužna ko Grčka – da krene putem ubrzanog privrednog rasta? Štrauman smatra da jeste, ali ne nudi argumente u prilog te teze.
Mnogi su se esesovci i vermahtovci, primereno osuđeni na smrt vešanjem ili na doživotnu robiju, obreli na slobodi baš u doba pregovora o nemačkom spoljnom dugu.
Ekonomska analiza ukazuje na to da je takvo umanjenje fiskalnog opterećenja nesumnjivo bilo značajan činilac nemačkog privrednog oporavka, budući da se uvećao fiskalni prostor za javne investicije u ono što je nedostajalo i, time, stvaranje povoljnijeg poslovnog okruženja. No, Zapadna Nemačka je raspolagala svim onim što je teorija privrednog rasta uočila kao ključne preduslove za ekonomski napredak. Tamošnje ekonomske institucije (naročito posle valutne reforme 1948. godine) stvarale su odgovarajuće podsticaje preduzetnicima i investitorima, dominantan nemački kulturni obrazac je rad, marljivost i disciplinu postavljao veoma visoko na lestvici vrednosti, nivo ljudskog kapitala, usled kvalitetnog obrazovnog sistema i marljivosti kao vrednosti za sebe, bio je veoma visok, a Nemačka je u mnogim privrednim granama bila, u tehnološkom smislu, najnaprednija zemlja na svetu. Američki svemirski program vodio je – Nemac. Dakle, svi preduslovi privrednog rasta bili su na mestu, nezavisno od spoljnog duga i reparacija. I onda je, povrh toga, Nemačka, opisanim ishodom londonskih pregovora, dobila popriličan fiskalni prostor, a samim sporazumom sa poveriocima, i pristup međunarodnom tržištu kapitala. Sporazum o spoljnom dugu, uključujući suspenziju plaćanja reparacija, bio je značajan, ali nikako odlučujući uslov za nemački privredni napredak. Mnogim zemljama možete umanjiti zaduženje, oprostiti deo spoljnog duga, ali to, samo po sebi, suprotno onome o čemu je svojevremeno penio Janis Varufakis (ako ga se neko seća), ne dovodi do privrednog rasta, još manje do čuda.
Uticaj Versaja i Hladnog rata
Drugo relevantno pitanje jeste: šta je uslovilo ovakav ishod pregovora o spoljnom dugu, uključujući reparacije? Štrauman u knjizi papagajski ponavlja da su saveznici znali da Zapadna Nemačka može da plati više nego što se obavezala sporazumom o spoljnom dugu, ali su igrali na sigurno, želeći da izbegnu „pogubno iskustvo“ reparacija nametnutih Nemačkoj mirovnim ugovorom iz Versaja, posle Prvog svetskog rata. Time jasno stavlja do znanja da je on sâm progutao mamac, udicu i olovo Kejnsovog propagandnog katehizisa o ekonomskim posledicama (versajskog) mira. Taj Štraumanov argument nije uverljiv. Prvo, već je u vreme londonskih pregovora 1952. godine svima bilo jasno da problemi vezani za nemačke reparacije posle Velikog rata nisu bili vezani za mogućnosti vajmarske Nemačke da plaća reparacije, nego za političku volju njene elite da to čini. Ako ništa drugo, Hitler je odmah po dolasku na vlast pošteno rekao – nećemo da plaćamo reparacije. Drugo, između dva svetska rata dogodila se Velika depresija, svi su stoga bili opsednuti pitanjem održavanja, još bolje uvećavanja agregatne tražnje – bilo je potrebno da tržište oporavljene Nemačke tome dâ svoj doprinos. Konačno i presudno: počeo je Hladni rat. Bilo je potrebno stanovnike Zapadne Nemačke zadržati na pravoj strani. Poželjno je bilo pridobiti pouzdanog saveznika na samom pročelju zapadnog sveta prema komunističkoj pošasti. Stoga malo ekonomskog povlađivanja nije bilo naodmet. I ne samo ekonomskog – mnogi su se esesovci i vermahtovci, primereno osuđeni na smrt vešanjem ili na doživotnu robiju, obreli na slobodi baš u doba pregovora o nemačkom spoljnom dugu.
Neverovatno je kako jedna loše napisana knjiga o dobro izabranoj temi može da pokrene mnoštvo zanimljivih pitanja. Ne samo o prošlosti.
Zapisano na marginama prikaza knjige objavljenog u „Analima Pravnog fakulteta u Beogradu“, koji je dostupan na: https://anali.rs/xml/202-/2026c/2026-2c/anali_2026-2c-08.pdf
