Svi su čuli za ekonomsku emigraciju. I za onu političku. Odavno je poznata i kategorija poreskih azilanata – eufemistička oznaka za emigrante-bogataše koji domovinu napuštaju da bi se naselili tamo gde će porez na imovinu plaćati po nižim stopama, ili ga uopšte neće plaćati. Ali pljačkaška emigracija? Taj novum mogao bi biti oproštajni dar koji globalnom socio-političkom diskursu stiže od odlazećeg mađarskog režima; bilo bi to nekako i prikladno s obzirom na njegov primarno kleptokratski karakter.
Viktor Orban je svet svojevremeno već zadužio popularizacijom termina koji je, dok ga on nije promovisao kao svoj politički credo, retko kad izlazio iz okvira akademskih rasprava. Nije preterano reći da pojam i koncept iliberalne demokratije današnju široku prepoznatljivost i podrazumevano značenje duguju upravo čoveku koji će, posle 16 godina kontinuirane vladavine i debakla na aprilskim parlamentarnim izborima, u prvoj polovini maja konačno sići s trona u koji je pretvorio premijersku fotelju. Sad kad njegov brod neumitno tone u mutno Dunavo, rodonačelnik mnogo čega što je, na nevolju, u međuvremenu postalo evropski (i ne samo evropski) mejnstrim i lopovsko društvo koje je oko sebe okupio zaslužuju da u sveopštu istoriju beščašća budu upisani pod zasebnim nazivom.
Za bekstvo iz zemlje se, tvrdi Mađar, sprema i Lerinc Mesaroš, bivši monter gasnih instalacija koji se, zahvaljujući zemljačko-burazerskoj vezi s Orbanom, uzdigao do statusa najbogatijeg čoveka u Mađarskoj
Zašto? Zato što, prema izveštajima mađarskih i stranih medija, mnogi iz Orbanovog bližeg i šireg okruženja kojima je njegov korumpirani režim omogućio da se bezmerno obogate ovih dana užurbano pakuju kofere i imovinu prebacuju u inostranstvo. Anonimni izvori iz njegovog Fidesa navode da se bogatstvo seli prvenstveno u Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Oman – ali i drugde po svetu, od Australije do Urugvaja. Drugi ukazuju na alternativne planove za evakuaciju: neke istaknute figure odlazećeg režima rade na dobijanju radnih viza za boravak u Sjedinjenim Državama, pošto računaju da će tamo moći da naplate ideološku bliskost s MAGA pokretom, svoju ekspertizu iz oblasti zarobljavanja države stavljajući na raspolaganje institucijama i organizacijama povezanim s Republikanskom partijom/kultom Donalda Trampa. (Orbanova najstarija kćer Rahel se po pitanju izmeštanja na bezbednije položaje pokazala dalekovidom: sa troje dece i suprugom Ištvanom Tiborčom – koga je zbog muljanja s tenderima za nabavku ulične rasvete svojevremeno dve godine istraživao OLAF, Kancelarija Evropske unije za borbu protiv prevara – u Njujork se preselila još prošle godine.)
Lider pobedničke Tise i budući premijer Peter Mađar u jednoj od objava na društvenim mrežama tvrdi da je „nekoliko oligarhijskih porodica već napustilo zemlju“, dok druge ispisuju decu iz škola i sa ljudima koji se u te stvari razumeju razrađuju planove za putovanja u jednom smeru. Među onima koji se spremaju za bežaniju je, kaže Mađar, i Lerinc Mesaroš, bivši monter gasnih instalacija koji se, zahvaljujući zemljačko-burazerskoj vezi s Orbanom – iz istog su sela – uzdigao do statusa najbogatijeg čoveka u Mađarskoj: on će navodno u Dubai. Stoga „ponovo pozivam državnog tužioca, šefa državne policije i načelnika NAV (poreske i carinske uprave, prim.) da privedu kriminalce koji su građanima Mađarske naneli štetu koja se meri hiljadama milijardi forinti, i ne dopuste im da – pre formiranja vlade predvođene Tisom – pobegnu u zemlje iz kojih izručenje trenutno nije moguće“, napisao je Mađar, razumljivo frustriran time što, dok ne preuzme dužnost, nema načina da spreči finalnu pljačku već temeljno opelješenog društva. Osim da apeluje na upitnu savest odgovornih u nadležnim državnim organima – funkcionera koji, dabome, kao i čelnici bukvalno svih drugih institucija u Mađarskoj, svoja nameštenja duguju Fidesu.
Nemoćno posmatranje priprema kleptokratske klase za bekstvo pritom je tek jedna od brojnih nevolja s kojima se suočavaju nove vlasti. Predstavnici odlazeće garniture to, naravno, rezolutno negiraju, ali izveštaja o tome da su zaposleni u ministarstvima i pravosudnim institucijama, pa i nekim važnim kompanijama tesno povezanim s vlašću, posle izbora krenuli da uništavaju poverljiva dokumenta – na šta je Mađar takođe upozorio – ili da se imovina nekih privatnih firmi, uključujući i medijske kuće, rasprodaje po kratkom postupku i depresiranim cenama, previše je da makar neki od njih ne bi bili verodostojni. (Pod sumnjom se naročito našao ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, koji je nakon izbornog poraza nakratko nestao iz javnosti, da bi ga potom Mađar direktno optužio da je u odsustvu bio zauzet uništavanjem kompromitujućih dokumenata, posebno onih koji se tiču kontakata s Moskvom.) Ne treba smetnuti s uma ni to da je, prema više u skorije vreme objavljenih izveštaja, Mađarska po korupciji premašila čak i dugogodišnjeg šampiona EU u toj disciplini, Bugarsku: i bez zalaženja u konkretne podatke, to se nekako i čini logičnim budući da se, za razliku od Sofije, vlast u Budimpešti nije menjala duže od decenije i po.
U kakav će kafkijanski pakao zarobljenih institucija (i potencijalnih opstrukcija u izvedbi lojalista starog režima) predstavnici novih vlasti zakoračiti može samo da se nagađa. Nije potrebno biti bivši Fidesov insajder poput Mađara – koji je iz njega istupio pre samo dve godine – da bi se razumelo kako će rasplitanje tih čvorova, ili njihovo presecanje kad ne može drugačije, biti monumentalan zadatak. Zbog toga je odmah posle izbora, osim odstupanja čelnika najvažnijih pravosudnih institucija, zatražio i ostavku predsednika Tamaša Šuljoka, svima im dajući rok da to učine najkasnije do kraja maja ili da se u protivnom suoče s neizbežnim smenama. Zbog toga je, istovremeno sa saopštavanjem imena prvih nekoliko članova buduće vlade, najavio i rasparčavanje dosadašnjih „superministarstava“, čije su megalomanski definisane nadležnosti u stvari bile još jedan od Orbanovih mehanizama centralizacije i kontrole. Zbog toga, najzad, i najava da će izmenom Ustava, za šta Tisa ima dvotrećinsku parlamentarnu većinu, trajanje premijerskog mandata ubuduće biti ograničeno na najviše dva četvorogodišnja ciklusa: da se ni Orban ni neko nalik njemu više nikad ne ponovi.
Prvo, međutim, opljačkanim građanima, osiromašenoj državi i zaribaloj ekonomiji treba omogućiti normalno funkcionisanje. Zato je od primarnog značaja oslobađanje dosad po raznim osnovama blokiranih sredstava iz evropskih fondova – forme finansijske prinude kojom je EU, zbog Orbanovog kontinuiranog narušavanja načela vladavine prava i sistemske korupcije, Mađarsku godinama bezuspešno pokušavala da disciplinuje. U tom pogledu je, zbog zakonskih rokova, najurgentnije oslobađanje 10 milijardi iz Fonda za oporavak od posledica pandemije: pravni i politički uslovi za isplatu moraju da budu ispunjeni do avgusta, ili će Budimpešta trajno ostati bez tog novca, pa je Mađar ove sedmice i po drugi put nakon izbora otputovao u Brisel kako bi s evropskim partnerima utanačio mapu puta koji vodi ukidanju restriktivnih mera. A pošto je između ta dva odlaska podignuta mađarska brana odobravanju beskamatnog zajma Ukrajini u iznosu od 90 milijardi evra, počinju da se stiču uslovi za odobravanje i ostalih blokiranih milijardi, te ukidanje kazne od milion evra dnevno zbog Orbanovog odbijanja da sledi zajedničku migrantsku politiku Unije.
To što Mađar nije samo nekadašnji Fidesov, već i briselski insajder – nekoliko godina službovao je u stalnoj misiji Mađarske pri EU – trebalo bi da u velikoj meri olakša buduću komunikaciju njegove vlade s evropskim institucijama i najvažnijim zemljama članicama: on zna kako Unija funkcioniše, i to znanje će sigurno umeti da primeni. S druge strane, to što dolazi s konzervativnog pola evropske politike i što njegove pozicije po nekim pitanjima nisu preterano različite od onih na kojima je bio odlazeći režim nagoveštava da nove nesuglasice u odnosima s Briselom nipošto nisu isključene. Ali otvorene opstrukcije, pa i čistog bezobrazluka orbanovskog tipa – o svojevoljnom stavljanju u poziciju Putinovog trojanskog konja da se i ne govori – sigurno neće biti. Ne na poslednjem mestu i zato što je takav pristup, koliko god da je naštetio Uniji, svih ovih godina mnogo koštao pre svega obične Mađare, one koji nisu bili deo nezajažljive Orbanove klike. No ima naznaka da je – probitačan, žustar, često i nestrpljiv, kakvim ga opisuju oni koji ga poznaju, i iz mnogo razloga voljan da dokaže kako je u svakom smislu svoj čovek – Mađar sklon izvesnim odstupanjima od mejnstrim struje unutar EU, te nekonvencionalnom pristupanju nekim pitanjima.
Opljačkanim građanima, osiromašenoj državi i zaribaloj ekonomiji prvo treba omogućiti normalno funkcionisanje, zbog čega je od primarnog značaja oslobađanje dosad po raznim osnovama blokiranih sredstava iz evropskih fondova
U prilog ovakvoj proceni govori i Mađarova izjava da će, pošto će po preuzimanju vlasti povući Orbanovu odluku o istupanju iz Međunarodnog krivičnog suda, njegova vlada biti dužna da uhapsi izraelskog premijera Benjamina Netanijahua ukoliko stupi na mađarsko tlo (Bibijeva poseta je inače s Orbanovom vladom bila ugovorena za drugu polovinu ove godine). Ili pak njegovo pozivanje na iskustvo zajedničke istorije u okviru Austrougarske – ne baš svačijeg ideala multinacionalnog zajedništva – kao dobrog osnova za uspostavljanje bliskijih veza pre svega s Austrijom, drugim najvećim stranim investitorom u Mađarsku, te s još nekim (mada ne svim) članicama EU čiji su veći ili manji delovi teritorije nekad bili u sastavu k. u. k. Monarchie, poput Poljske, Češke i Slovačke; a to s ciljem da se uveća pregovarački kapacitet ove grupe država u odnosima s drugim, posebno vodećim članicama Unije. U skladu s tim najavio je i da će prve prestonice koje će kao premijer posetiti biti Varšava i Beč – a ne, recimo, Berlin i Pariz, kako bi neko drugi na njegovom mestu verovatno rezonovao.
Pre svega, ipak, metle u ruke, i to gvozdene: Mađarsku čeka veliko spremanje.
