Egzaltacija, ushićenje i nada – takva i slična osećanja izlila su se na ulice mađarskih gradova nakon što je 12. aprila prekinut niz od šesnaest godina čvrstorukaške vladavine Viktora Orbana. Simboli slavlja bili su zastava Mađarske, Evropske unije i antikomunističkog ustanka 1956. godine. Mogle su se čuti i parole „Rusi, napolje“. Sve ovo upućuje na povratak jednog zdravog, demohrišćanskog konzervativizma u centralnoevropsku Mađarsku. Pomenuti ideološki pravac je i stvorio ujedinjenu Evropu nakon samorazarajućih svetskih ratova.
Izlaznost je bila visoka, koliko i entuzijazam glasača opozicije, te je dostigla gotovo 78 odsto, što je rekordan učinak i sasvim dovoljan da Tisu Petera Mađara prebaci ne samo preko Orbanove koalicije, već i da obezbedi dvotrećinsku većinu u parlamentu, neophodnu za izmenu prethodnog klijentelističkog sistema. Tisi sleduje 138 mandata, dok su za konstitucionu većinu neophodna 133 glasa u parlamentu. Sada je na Mađaru da sastavi kompetentan kabinet i sprovede obećane reforme, nikakve institucionalne barijere ga u tome ne sprečavaju.
Mapa nacional-populizma
Mađarski izborni sistem je složen i baždaren na taj način da favorizuje Orbanov Fides: veći deo parlamenta bira se po jednomandatnim okruzima u skladu sa većinskim sistemom, dok se potpolovični deo mandata osvaja preko partijskih spiskova putem proporcionalnog sistema. Građani koji žive u Mađarskoj dobijaju po dva glasačka lista – jedan za okrug u kom žive i drugi za republičku listu, Mađari iz dijaspore mogu glasati samo za stranačke spiskove na nacionalnom nivou. Tisa je tesno pobedila Orbana na nacionalnom nivou, ali ga je u jednomandatnim okruzima žestoko porazila, nikakvi glasovi iz dijaspore mu nisu mogli biti od pomoći. Fidesov sistem se okrenuo protiv svog stvaraoca i naneo mu znatno veći poraz nego da je u pitanju bio čist proporcionalan sistem, kao što je, recimo, u Srbiji.
Tisi sleduje 138 mandata, dok su za dvotrećinsku većinu neophodna 133 glasa. Sada je na Mađaru da sastavi kompetentan kabinet i sprovede obećane reforme
U korist Orbana je u kampanji aktivno učestvovala Trampova administracija. Sam Tramp je sačinio nekoliko objava na društvenim mrežama u podršku Fidesu, a čak je uoči izbornog dana obećao da će Sjedinjene Države podići ekonomsku saradnju sa Mađarskom na viši nivo. Orban je svoju kampanju bazirao na borbi protiv spoljnjeg neprijatelja, a tu ulogu je dodelio – Ukrajini i Evropskoj uniji, zbog čega se ruska podrška podrazumevala. I Tramp i Putin žele da dočekaju raspad Evropske unije kako bi lakše ucenjivali izdvojene nacionalne države. Iz centralnoevropskog susedstva, Orbanu je stigla podrška od Fica iz Slovačke, Babiša iz Češke i poljskog predsednika Navrockog. Sa Balkana, Orbana su podržali premijer Makedonije Mickoski i, dabome, naš predsednik Aleksandar Vučić. Preko ovih izraza podrške, tačno se može iscrtati mapa minskog polja nacional-populizma u Evropi.
Mađarski izbori tako nisu predstavljali samo borbu za oslobođenje panonske republike, već i veliko bojište ideja. Ukrstili su se barjaci liberalne demokratije ujedinjene Evrope i kompetetivnog autoritarizma desnog populizma. Bitka je bila značajna jer porazom Orbana Tramp i Putin gube veto igrača unutar evropskog sistema od ključne važnosti, ali i zbog toga što deluje kao vetrokaz atmosfere u Evropi. Nije tajna da bi talas desnog populizma uništio najambiciozniji projekat ujedinjenja Evrope u njenoj istoriji. Upravo zato je pad Orbana važan signal borcima za ujedinjenu Evropu da populizam i te kako može biti pobeđen i to ni manje ni više nego na njegovom terenu.
Lekcije za Srbiju
Teško je izvući direktne pouke za Srbiju, a da u pitanju nije tendenciozno navođenje vode na svoju vodenicu. Mađarski izborni sistem je bitno drugačiji od srpskog, što sasvim menja način vođenja kampanje i njenu strukturu, kao i poruku koja se šalje. Drugačijoj situaciji adaptiraju se i partijske strategije. Da ne govorimo o tome da je samo mađarsko društvo drugačije od srpskog, da je Mađarska već članica EU i NATO, te da poseduje uveliko svetliju perspektivu od svog južnog suseda. U Mađarskoj je, kao bivšoj članici Istočnog bloka, dugo vremena glavni ideološki sukob bio između reformisane levice i razuđene desnice, koja se sastojala od konzervativaca i nacionalista. U prvoj deceniji novog veka, levica se u potpunosti demaskirala kao nekompetentna i korumpirana, što je dovelo revanšističkog Orbana na vlast. Orban je u svom putu najsličniji Dodiku, od prozapadne umerene opcije tranzitirao je u opasnog proruskog nacional-populistu. Obojica su u isto vreme osetila kuda vetar duva i izabrala recept za dugogodišnju vladavinu.
Tramp je sačinio nekoliko objava na društvenim mrežama podržavši Fides, a uoči izbornog dana obećao da će SAD podići ekonomsku saradnju sa Mađarskom na viši nivo
Poraz Orbana jeste lekcija za Srbiju u tom smislu da jasno šalje poruku – ukoliko zaista izađete da glasate, imate šansu i da pobedite. Taj nauk lične odgovornosti svakog građanina teško se usvaja u Srbiji u kojoj su suviše rasprostranjena verovanja da večno neko drugi vuče konce naše sudbine. Kako su Rumuni pobedili populizam na izborima, kako Moldavci, kako Mađari? Samo je Srbin igračka u rukama bogova, dok njemu bliske nacije po nekom stranom i čudnovatom modelu prihvatanja odgovornosti grade svoju sudbinu. Lekcija za Srbiju je – ako želite promene, glasajte, ne mantrajte kako su svi isti i kako je rezultat predodređen uplivima belosvetskih centara moći.
Ostalo je zdrav razum. Razume se da ujedinjeni front, koji bi obuhvatao sve delove istinski opozicionog dela društva, ima veće šanse za pobedu nego strategija rogova u vreći, ali za ujedinjenje je potrebno otvoriti vrata saradnji. Srpski izborni sistem se ne temelji na većinskom sistemu u kome podele znače pobedu dominantne partije. Proporcionalni sistem sa niskim izbornim pragom od tri odsto omogućava i razjedinjenost, što je ujedno i bio jedan od razloga za snižavanje praga od pet procenata. Orban je konstruisao takav sistem koji mu je uz manji procenat glasova obezbeđivao maksimum mandata, ali je isti sistem proizveo i efekat jedne snažne opozicione partije, što u Srbiji nije slučaj.
Peter Mađar je tipični demohrišćanski konzervativac, koji će nalikovati na CDU u Nemačkoj, njemu pandan u Srbiji ne postoji
Još jedno važno odudaranje mađarskog od srpskog izbornog sistema jeste da u Srbiji veliki gradovi zapravo drže ključ izborne pobede, dok u Mađarskoj, usled postojanja mnoštva jednomandatnih izbornih jedinica, mala mesta imaju uveličan značaj. Tisa je ubedljivo pobedila u svim gradovima od važnosti, ali joj to ne bi garantovalo pobedu na izborima. U Srbiji, situacija odudara od opisane – sa velikom izlaznošću u gradovima, koji glasaju bilo koju opozicionu listu koja prelazi cenzus od tri odsto, pobeda je obezbeđena. To znači da kampanja ne treba da bude vođena na taj način da se jeftinim miloševićevsko-vučićevskim populizmom osvajaju glasovi provincije, već urbanom politikom u kojoj se gradska klasa izvodi na birališta. U gradovima, klijentelistička mašinerija gubi na snazi, dok u provinciji može da kontroliše veći deo meštana direktnom finansijskom zavisnošću. Poraziti režim u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu sa velikom razlikom, znači dobiti izbore.
„Češljanje“ poslova
Iako direktnih paralela nema puno, svakako da Orbanov poraz pruža jednu vrstu okrepljenja svim borcima protiv ušančenih režima poput srpskog. Za sam domaći režim, poraz Orbana znači gubitak važnog saveznika u borbi protiv EU i simpatizera saradnje sa Rusijom. Polje za dogovaranje zajedničkih projekata, unosnih za delove režima, u velikoj se meri sužava. I više od toga, kada mađarski istražni organi započnu prečešljavanje velikih državnih projekata, sva je prilika da će tu naići na vezu sa Srbijom i njenom vlašću. Putinovi planovi oko povezivanja Srbije sa disfunkcionalnim naftovodom Družba preko Mađarske takođe gube na značaju, a prodaja NIS-a mađarskom MOL-u za Kremlj sve manje deluje kao privlačna varijanta. Budući da Srbija u izbornom smislu funkcioniše kao jedna izborna jedinica sa posebnim privilegijama za partije nacionalnih manjina, postaviće se pitanje lojalnosti Saveza vojvođanskih Mađara, koji dosad nije morao da bira između Budimpešte i Beograda. Naposletku, populisti u Srbiji, Bosni, Makedoniji i Rumuniji gube ključnog partnera u susedstvu, koji im je služio kao kanal do Putina i Trampa.
Poraz Orbana jeste lekcija za Srbiju jer šalje poruku – ukoliko zaista izađete da glasate, imate šansu i da pobedite. Taj nauk lične odgovornosti svakog građanina teško se ovde usvaja jer je rasprostranjeno verovanje da neko drugi vuče konce naše sudbine
U praksi, od Orbanovog silaska sa prestola neuporedivo će veća šteta biti po srpski režim, nego što srpski opozicioni pokreti i partije mogu naučiti od trijumfa Petera Mađara. On je tipični demohrišćanski konzervativac, koji će nalikovati na CDU u Nemačkoj, njemu pandan u Srbiji ne postoji. Osim toga, Mađar je sistemski insajder, povezan sa uticajnim delovima establišmenta, a ne spoljni izazivač, dok nijedan važan Vučićev igrač nije prebegao u opoziciju. Budući da je Srbija 90-ih stupila u otvoreni konflikt sa Zapadom i nanizala samoviktimuzujuće poraze, svaki oblik desničarenja preuzela je vladajuća struktura i načinila ga antizapadnim. Jedina mogućnost pobedničkog prozapadnog konzervativizma u Srbiji nestala je sa posrnućem Vuka Draškovića, koji je svojevremeno bio najopasnija opozicija Miloševiću. Uvođenje Srbije u sukob sa NATO i gubitak Kosova, utvrdili su desnicu u Srbiji kao antizapadno usmerenu ideologiju, na čemu i danas parazitira svaki oblik desnog populizma. Otuda Mađar nije moguć u Srbiji, jer je njegovo desno proevropsko, a srpsko antievropsko. Čak i ako neka alternativna verzija nacional-populizma nadvlada Vučićev, Srbija će ostati tu gde jeste – rupa na evropskom tepihu, raj za vladavinu korupcije i samovolje.
