Evropa je u 2026. zakoračila sa energetskim sistemom koji spolja deluje modernizovano i održivo, ali se ispod površine ponaša kao nestabilna konstrukcija sastavljena od kompromisa, političkih iluzija i tehničkih ograničenja. Takva energetska slika rezultat je dugog niza strateških promašaja, pogrešnih procena i spoljnopolitičkih okolnosti, koje su se uklopile u nepovoljnu celinu.
Kontinent se istovremeno suočava sa krizom električne energije, nesigurnim snabdevanjem gasom i infrastrukturnim slabostima koje više nije moguće prikriti narativima o ubrzanoj „zelenoj tranziciji“.
U isto vreme Srbija se nalazi u specifičnoj poziciji. S jedne strane, geopolitičke okolnosti joj idu u prilog, dugoročni ugovori i gasni pravac preko Turske trenutno je štite od lomova koji potresaju EU. S druge strane, unutrašnje slabosti, pre svega urušavanje EPS-a kroz politička kadrovanja, nestručne odluke i zapuštanje tehničkog sistema, predstavljaju najveći rizik za energetsku stabilnost Srbije. Ta kombinacija spoljnih i unutrašnjih faktora čini Srbiju zemljom koja ima šansu kakvu mnoge druge nemaju, ali i rizike koje je sama stvorila.
Pre rata Ukrajina je bila veliki izvoznik struje, a ove zime morala je da povlači rekordne količine električne energije iz EU. Visoka zavisnost Ukrajine od uvoza struje razotkrila je da Evropa već sada radi bez rezervi, a to je najgore moguće polazište s obzirom da se krajem decenije očekuje rast potrošnje zbog elektrifikacije industrije i transporta
Nijedan događaj nije jasnije razotkrio ranjivost evropskog sistema od pada proizvodnje električne energije u Ukrajini. Pre rata bila je jedan od najvažnijih izvoznika u istočnoevropskom regionu. Njene nuklearne i termoelektrane snabdevale su ne samo domaće, već i deo tržišta EU. Te stabilnosti više nema. Najveća nuklearka na kontinentu, Zaporožje, pod ruskom je kontrolom, kapaciteti termoelektrana pretrpeli su brojne udare, a prenosna i distributivna mreža oštećena je u meri koja bi za bilo koju evropsku zemlju predstavljala šok.
Zbog toga je Ukrajina ove zime morala da povlači rekordne količine električne energije iz EU. U jednom danu povukla je čak 42 GWh, što je oko 76 odsto tehnički raspoloživog prekograničnog kapaciteta koji evropske zemlje mogu preusmeriti ka njenom sistemu. To praktično znači da sada evropska mreža više nema sopstvenih rezervi i da funkcioniše na samo jednoj tankoj liniji: dokle god nema simultanih kvarova (u Rumuniji, Mađarskoj ili Slovačkoj) i ekstremnih zimskih udara, sistem se održava u balansu. Zavisnost Ukrajine od uvoza struje razotkrila je da Evropa već sada radi bez rezervi, a to je najgore moguće polazište s obzirom da se krajem decenije očekuje rast potrošnje zbog elektrifikacije industrije i transporta.
Gasna jednačina sa više nepoznatih
Druga dimenzija evropske energetske krize odnosi se na gas, još nezamenljiv u industriji, daljinskom grejanju i elektroenergetskom sistemu u kriznim situacijama. Evropska strategija diverzifikacije nakon 2022. zasnivala se na tri noseća stuba: azerbejdžanskom gasu, centralnoazijskim rezervama i globalnom LNG tržištu. Sva tri stuba su se, međutim, pokazala klimavim.
Evropa se nadala da će gas moći da nabavlja iz Centralne Azije, a ispostavilo se da Kazahstan, Uzbekistan i Turkmenistan nemaju viška, već ga i oni uvoze zbog snažnog rasta potrošnje i stanovništva i industrije, dok Iran gas koristi za balansiranje sopstvenog sistema, jer mu je potrošnja najveća na severu, a rezerve na jugu
Azerbejdžanski projekti Šah Deniz I i II nisu proizveli očekivane volumene. Umesto planiranog rasta, rezerve stagniraju, a većina dostupnog gasa odavno je ugovorena. Zbog toga TAP i TANAP nemaju kapacitete za ozbiljno proširenje, a tzv. Vertikalni koridor, koji je trebalo da osigura dotok gasa iz jugoistočnih izvora preko Grčke, Bugarske i Rumunije ka Ukrajini i centralnoj Evropi, ove zime je praktično bio prazan. Ne zbog tehničkih prepreka, već zbog jednostavne činjenice – nema gasa koji bi se njime prenosio. Još je veći paradoks to što se deo gasa koji se pojavio u tom koridoru zapravo oslanjao na mreže povezane sa Turskim tokom, što pobija narativ o potpunom „oslobađanju od ruskog gasa“.
Centralna Azija, za koju se Evropa nadala da će joj biti rešenje za budućnost, prolazi kroz sopstvenu energetsku transformaciju. Kazahstan beleži snažan rast potrošnje zahvaljujući industrijskom uzletu. Uzbekistan i Turkmenistan ubrzano troše gas zbog rasta stanovništva i industrije. Iran, iako poseduje najveće rezerve gasa na svetu, koristi gas iz regiona za balansiranje sopstvenog sistema, jer mu je potrošnja najveća na severu, a rezerve na jugu. Region više nema viška gasa, naprotiv, i on ga već uvozi.
Rusija, uprkos sankcijama, povećava domaću potrošnju i istovremeno preusmerava gasne tokove ka Kini. Gasovod Snaga Sibira 1 nije predstavljao rizik za Evropu jer koristi resurse istočnog Sibira. Ali Snaga Sibira2 preusmerava upravo onaj gas koji je decenijama tekao Severnim tokom ka EU. Time Evropa rizikuje da izgubi deo volumena koji je smatrala trajno sigurnim i koji se neće vratiti ni u slučaju političkog dogovora.
Evropa se danas suočava sa realnošću koju deceniju nije želela da prizna. Bez stabilne, bazne energije, bilo nuklearne, bilo iz termoelektrana, njena mreža ne može izdržati ekstremne situacije, niti može garantovati dovoljno niske cene da održi svoju industrijsku konkurentnost
U globalnom LNG sistemu pozicija Evrope je još lošija. Indija, sada najbrojnija država sveta i treća ekonomija po veličini, prolazi kroz period naglog rasta energetske potrošnje. Rezerve Katara, UAE i Omana nisu dovoljne da istovremeno zadovolje potrebe Indije i evropskih tržišta. Azija ima višedecenijske ugovore i dobija prioritet. Evropa gas kupuje po najvišim cenama, često u trenutku kada joj je najpotrebniji.
Ekstremni zimski udari u SAD i takozvani freeze-offs, fenomen kada ekstremni mraz zamrzava gasna postrojenja i smanjuje proizvodnju, dodatno povećavaju cene na Henry Hub-u (glavnom referentnom centru za formiranje globalne cene prirodnog gasa), time i cenu LNG-a namenjenog Evropi. Ako se američka administracija vrati principu „America First“, dostupnost LNG-a Evropi dodatno će se smanjiti.
Pad proizvodnje u Severnom moru je poseban problem. Britanska i norveška polja su iscrpljena, nova istraživanja su skupa, a investicije nedovoljne. Evropa ima sve manje sopstvenog gasa i sve više zavisi od spoljnog tržišta koje je nepouzdano i skupo, a uz to ga geopolitički ne kontroliše ona, već neko drugi.
Politička elita EU godinama je stvarala narativ da će kontinent postati globalni predvodnik zelene tranzicije. Međutim, zatvaranje nemačkih nuklearnih elektrana 2023, u trenutku najveće energetske krize u poslednjih nekoliko decenija, predstavlja jedan od najvećih strateških promašaja modernog evropskog planiranja. Vetar i solar, iako neophodni i korisni, nemaju sposobnost pokrivanja baznog opterećenja. Baterijska skladišta su daleko ispod potrebnih kapaciteta, pa je povratak uglja postao neizbežan u trenutku naglih skokova potrošnje.
Veoma je opasan politički narativ koji građanima poručuje da je „sve pod kontrolom“, da „struje neće faliti“ i da „Srbija ima dovoljno kapaciteta“. Stručna realnost govori suprotno, Srbija nema dovoljan broj operativnih blokova, nema dovoljan nivo rezerve, nema investicije u nove termoenergetske, gasne i hidroenergetske kapacitete, a EPS funkcioniše bez dugoročne strategije
Tranzicija bez nuklearne energije nije tranzicija, već politički eksperiment bez tehničkog temelja. Evropa se danas suočava sa realnošću koju deceniju nije želela da prizna. Bez stabilne, bazne energije – bilo nuklearne, bilo iz termoelektrana – njena mreža ne može izdržati ekstremne situacije, niti može garantovati dovoljno niske cene da održi svoju industrijsku konkurentnost.
Srbija stabilna spolja, ranjiva iznutra
U ovako složenoj evropskoj energetskoj slici, Srbija se nalazi u poziciji koja je istovremeno i povoljna i opasna. Gasni pravac preko Turske i dugoročni ugovori trenutno Srbiji obezbeđuju stabilno i relativno povoljno snabdevanje gasom. To je geopolitička okolnost koja nema direktne veze sa domaćom energetskom politikom, ali stvara utisak stabilnosti.
Međutim, najveći rizik Srbije nije gas, već električna energija. EPS, koji bi morao da bude najstabilniji stub sistema, već godinama je žrtva političkih intervencija, kadrovskih eksperimenata i odustajanja od sistemskih investicija. Najteži udarac EPS-u nije došao spolja, već iznutra: smenom stručnih ljudi, među kojima i generalnog direktora Miroslava Tomaševića, počelo je urušavanje tehničkog upravljanja kompanijom. U EPS-u su se poslednjih godina donosile ključne odluke bez adekvatne inženjerske analize, remunti su odlagani, planiranje proizvodnje je haotično, a eksploatacija uglja često zavisi od kratkoročnih improvizacija.
Proizvodnja pada iz godine u godinu, a rezerve ugalja nikada nisu bile niže. Svaki ozbiljniji hladni talas razotkriva nedostatak rezervne snage, dok se uvoz struje plaća po cenama koje se formiraju na volatilnim evropskim berzama. Srbija formalno stoji bolje od regiona, ali to nije rezultat dobre politike, već spleta okolnosti koji se može brzo promeniti.
Linearni trend pada proizvodnje EPS-a od 2013.
Još je opasniji politički narativ koji građanima poručuje da je „sve pod kontrolom“, da „struje neće faliti“ i da „Srbija ima dovoljno kapaciteta“. Stručna realnost govori suprotno, Srbija nema dovoljan broj operativnih blokova, nema dovoljan nivo rezerve, nema investicije u nove termoenergetske, gasne i hidroenergetske kapacitete, a EPS funkcioniše bez dugoročne strategije.
Zemlja koja želi energetsku bezbednost ne može sebi dozvoliti da ključni energetski sistem vodi struktura postavljena po partijskoj liniji, bez poštovanja inženjerske hijerarhije i tehničke logike. Srbija danas ima stabilnost, ali ne svojom zaslugom. Ima gas, ali nema struju. Ima geopolitičku prednost, ali ne i tehničku viziju. To je najopasnija vrsta stabilnosti, ona privremena.
Kontinent u defanzivi, Srbija na raskrsnici
Evropa ulazi u deceniju u kojoj energija postaje najskuplji resurs, a geopolitika glavna determinanta pristupa energentima. Krize se više ne smenjuju, već se preklapaju: destrukcija ukrajinske elektroenergetske infrastrukture, stagnacija azerbejdžanskih rezervi, rast potrošnje u Centralnoj Aziji, preusmeravanje ruskog gasa ka Kini, rast cena LNG zbog azijskih ugovora, pad proizvodnje u Severnom moru i neuspeh zelene tranzicije transformišu kontinent u energetski defanzivan prostor.
Ako se EPS hitno ne konsoliduje, ako se stručnost ne vrati u sistem i ako se ne ubrzaju investicije u bazne kapacitete, sve spoljne prednosti nestaće u prvoj ozbiljnoj zimi. Energetska bezbednost ne gradi se na sreći, već na inženjerskoj kompetenciji i dugoročnom planiranju
Srbija se u tome nalazi na jednoj od najopasnijih tačaka. Ima realnu prednost u gasu, ali katastrofalnu slabost u struji. Ako se EPS hitno ne konsoliduje, ako se stručnost ne vrati u sistem i ako se ne ubrzaju investicije u bazne kapacitete, sve spoljne prednosti nestaće u prvoj ozbiljnoj zimi. Energetska bezbednost ne gradi se na sreći, već na inženjerskoj kompetenciji i dugoročnom planiranju.
Evropa ulazi u epohu skupe energije. Srbija još ima šansu da izbegne taj scenario, ali samo ako prestane da uništava sopstveni elektroenergetski sistem. U suprotnom, ono što danas izgleda kao prednost već sutra može postati teret. A jedina prava energija kojoj ćemo morati da se okrenemo biće ona koja se najteže obnavlja – energija izgubljenog vremena.
