Već je ustanovljeno da se Srbija može okvalifikovati kao zarobljena država, tip političkog režima unutar kojeg vladajuće elite preuzimaju kontrolu nad državnim institucijama i pretvaraju ih u instrument uvećanja svoje moći i bogatstva. Vojska Srbije i odbrambena industrija nisu izuzetak.
Zaista, mnogima nije promaklo da se vojne vežbe koriste zarad političkog marketinga, da se sa građanima ne dele podaci o utrošenim sredstvima za nabavku naoružanja, kao i česti skandali u namenskoj industriji. Da bi sistem odbrane i namenska industrija bili oslobođeni, potreban je kompleksan set mera. Međutim, do efektivne reforme neće doći bez sveobuhvatne i radikalne transformacije srpskog političkog sistema i političke kulture, s obzirom na to da nijedna institucija ne funkcioniše u vakuumu. S tim na umu, neophodno je ustanoviti dijagnozu, a onda i mere lečenja.
Vojska je institucija koja bi trebalo da daje preporuke političkom rukovodstvu o potrebama nacionalne odbrane, a radi uspostavljanja dodatne demokratske civilne kontrole o javnim nabavkama u oblasti odbrane trebalo bi da odlučuje Skupština Srbije
Kada se gleda političko institucionalni okvir, Vojska je dostigla vrhunac reformskog procesa, ali joj nedostaje reforma političke komponente, koja zavisi od reforme Ministarstva odbrane. Iako je Ministarstvo odbrane političko telo koje nadgleda Vojsku, mora da postoji balans između principa demokratske, civilne i političke kontrole i specijalizovane ekspertize, koja je Vojsci neophodna da bi funkcionisala.
Jak upliv politike u Ministarstvo odbrane
U tom kontekstu situacija u Ministarstvu odbrane je konfuzna i ostavlja mogućnost jakog upliva partijske politike i nestručnih pojedinaca u rad Ministarstva. Ministar odbrane je obično politički funkcioner, ali kada je reč o državnim sekretarima i pomoćnicima ministra, postoji izvesna neodređenost koja može dovesti do toga da se na te funkcije imenuju neadekvatni pojedinci. Potrebno je usvojiti novo zakonodavstvo, koje precizno definiše da pomoćnici ministra i državni sekretari moraju biti ili ljudi iz sistema odbrane ili ljudi van sistema odbrane sa dokazivom ekspertizom, uz preciznu definiciju relevantne ekspertize u oblasti koja je vezana za sistem odbrane. Vredno je napomene da se ovaj kriterijum može primeniti na celokupni sistem državne uprave kako bi se osigurao veći stepen meritokratije.
Ministarstvo odbrane dozvoljava da se čitav set podataka vezanih za odbranu označava kao tajna, bez obzira na njihov sadržaj i na to da li bi njihovo objavljivanje ugrozilo nacionalnu bezbednost ili drugi javni interes
Uz to, trebalo bi se pozabaviti time što se usled netransparentnosti sistema odbrane i ponašanja funkcionera javlja sumnja da odbrambena politika često proizlazi iz odluka političkih lidera, a ne iz procene vojno-tehnoloških trendova, regionalnog i globalnog bezbednosnog okruženja, gde nabavka modernih sistema poput dronova nije praćena informacijama o utrošenim sredstvima.
Vojska je institucija koja bi trebalo da daje preporuke političkom rukovodstvu o potrebama nacionalne odbrane, dok je političko rukovodstvo ono koje donosi odluku o nabavkama i razvija budžet na osnovu odbrambenih potreba. Radi uspostavljanja dodatne demokratske civilne kontrole javnih nabavki u oblasti odbrane, trebalo bi uvesti izmenu da o budžetu za ovu oblast nabavki odlučuje Narodna skupština, kako u celini, tako i za pojedinačne nabavke ako prevazilaze određenu novčanu vrednost.
Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj je za tajnu proglašen i podatak o broju pripadnika VS
Neophodno je i ojačati institucije nadzora. Srbija već ima mnoge institucije, čija je namena bila da spreče zloupotrebu vojske. To su Inspektorat odbrane, Generalni inspektor službi (koji nadgleda dve bezbednosne agencije unutar vojske) i spoljne institucije, poput Zaštitnika građana ili Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Na ovim pozicijama se, međutim, ne nalaze pojedinci voljni da primene svoja pravna ovlašćenja.
Odsustvo demokratske i građanske političke kulture u širem društvu dodatno ih blokira u radu. Nedostatak Inspektorata odbrane jeste u tome što on odgovara političkom funkcioneru. Neophodno je uvesti novo nezavisno nadzorno telo van Ministarstva odbrane, koje bi bilo zaduženo za spoljni nadzor sistema odbrane, a čije bi članove birala Narodna skupština. Inspektorat odbrane bi nastavio da deluje unutar Ministarstva odbrane kao element unutrašnje kontrole.
Uzbunjivači su ukazivali na primere zloupotreba političke elite u namenskoj industriji, ali na to organi vlasti ne samo što nisu adekvatno reagovali, nego su ih vladajuće političke strukture stigmatizovale i kada pažnja javnosti popusti uzbunjivači bivaju zaboravljeni, a njihove karijere uništene
Sistem odbrane ima i problem transparentnosti. Postoji snažna diskrepanca između opšteg režima pristupa informacijama od javnog značaja i novog sistema, koji je uvelo Ministarstvo odbrane, a koje dozvoljava da se čitav set podataka vezanih za odbranu označava kao tajna, bez obzira na njihov sadržaj i na to da li bi njihovo objavljivanje ugrozilo nacionalnu bezbednost ili drugi javni interes. Srbija je danas jedina zemlja u Evropi koja je kao tajnu označila podatak o tačnom broju pripadnika oružanih snaga.
Za poboljšanje transparentnosti, neophodno je uskladiti propise u oblasti odbrane sa Zakonom o tajnosti podataka i Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kako bi se sprečilo neopravdano prekomerno određivanje tajnosti u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane.
Za viši čin važnija „adekvatna veza“ od sposobnosti oficira
Kako bi se poboljšala otpornost Vojske na buduće pokušaje zarobljavanja, bilo bi važno unaprediti interni sistem, prakse i propise o činovskom napredovanju vojnog osoblja. Primetno je da ne postoje precizno definisani tačni kriterijumi napredovanja u činu, a koji se odnose na formalne kvalifikacije pripadnika Vojske, na vreme koje je pripadnik oružanih snaga proveo kao nosilac čina i na profesionalni učinak.
Godinama unazad jedan od najčešćih razloga za ogroman odliv vojnih profesionalaca iz sistema odbrane jeste nemogućnost napredovanja u vojnom činu, kao i raspoređivanja na odgovarajuće mesto ili slanja u međunarodne misije i na kurseve usavršavanja bez adekvatne veze. Ova pojava se suzbija promovisanjem meritokratskog karijernog napredovanja u vojsci uvođenjem jasnih kriterijuma o karijernom i činovskom napredovanju, kao i geografskog kriterijuma u karijernoj progresiji, po kojem ljudi koji su služili u određenoj jedinici ne bi mogli da budu postavljani na pozicije zapovednika.
U sistemu odbrane i namenskoj industriji, uzbunjivači su često široj javnosti ukazivali na primere zloupotrebe koju vrše političke elite. Međutim, nakon što su uzbunjivači izašli pred državne organe ili širu javnost sa informacijama o zloupotrebama i kršenju zakona, nije došlo do adekvatne reakcije organa vlasti. Kada je pažnja javnosti popustila, uzbunjivači su bili zaboravljeni, njihove karijere uništene, dok su ih vladajuće političke strukture stigmatizovale. Neophodno je uvesti pravilo o obustavi donošenja bilo kakvih pravnih akata, kojima bi se ugrozio položaj uzbunjivača u sistemu odbrane kako bi oni bili zaštićeni od negativnih posledica. Ova preporuka se podjednako može primeniti i na zaštitu uzbunjivača na nacionalnom nivou u svim sektorima državne uprave.
Zloupotrebe namenske industrije
Politička elita je isto tako efektivno zarobila odbrambenu industriju. Najpoznatiji primer zloupotrebe je afera „Krušik“. U avgustu 2021. u Maliju, militanti povezani sa Islamskom državom i Al Kaidom su fotografisani sa srpskim naoružanjem. Potrebno je uvesti sistem strože istrage o potencijalnim sukobima interesa, koju bi sprovodili VBA, Agencija za sprečavanje korupcije i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove Narodne skupštine Republike Srbije, kako bi se osigurala transparentnost u odbrambenoj industriji.
Proteklih godina je primetno i da političari koriste vojsku kao platformu za sopstvenu promociju uz pomoć provladinih medija i tabloida sklonih senzacionalizmu i zapostavljanje kritičkih i opozicionih medija. Kako bi se ovo suzbilo, neophodno je promovisati neformalnu kulturu koja političarima zabranjuje da koriste vojsku kao sredstvo političke promocije, a predstavnicima Vojske, istraživačkim centrima i nezavisnim medijima ostavlja prostor da informišu javnost o vojnim pitanjima.
U trgovini oružjem potrebno je uvesti sistem strože istrage o potencijalnim sukobima interesa, koju bi sprovodili VBA, Agencija za sprečavanje korupcije i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove Skupštine Srbije kako bi se osigurala transparentnost u odbrambenoj industriji
U tom istom poduhvatu, trebalo bi osigurati da provladini i opozicioni mediji imaju podjednak pristup vojnim institucijama i postrojenjima, uz obavezu poštovanja etičkih standarda medijske profesije. Primena ovog principa u drugim institucijama podrazumeva se kao premisa demokratskog društva.
Ove mere nisu ni jednostavne, niti brze, a nije moguće ni parcijalno ih sprovoditi. Međutim, one su neophodne za sistem odbrane, kojim bi trebalo da su zadovoljni i njegovi zaposleni, ali i građani koje bi taj sistem trebalo da štiti, a neophodne su i da bi namenska industrija bila samo još jedna grana ekonomije, a ne nepresušan izvor afera.
autor je viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i saradnik spoljnopolitičkog instituta LSE IDEAS, pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka LSE.
