U deo pejzaža Župe, u kom je proizvodnja vina i nasleđe i izvor prihoda uskoro bi mogao da se useli sasvim drugačiji sadržaj. Nacrtom Regionalnog plana upravljanja otpadom za period od 2025. do 2034. godine, koji će na javnom uvidu biti do 11. septembra, predviđena je transfer stanica u Gornjoj Zleginji u koju bi se slivao otpad iz tri opštine: Aleksandrovca, Blaca i Brusa.
Prema proračunu iz Plana, reč je o oko 11.418 tona godišnje, odnosno prosečno 43,92 tone otpada dnevno koji bi se u stanici pretovarivao i sabijao u veće kontejnere, a zatim transportovao do Regionalnog centra za upravljanje otpadom u Kruševcu.
Upravo je ekonomičniji transport glavni razlog zbog koga je u Planu izgradnja transfer stanice opravdana. Ali dok potreba za boljim upravljanjem otpadom teško može biti sporna, zanimljivije pitanje počinje tamo gde regionalna potreba prestaje, a počinje izbor konkretne parcele. Kako je navedeno u Planu, nakon konsultovanja javnih komunalnih preduzeća o potencijalnoj lokaciji, odabrana je parcela broj 1496 KO Gornja Zleginja, uz procenu da bi za smeštanje transfer stanice površinu trebalo proširiti za još 0,25 do 0,5 hektara.
Lokacija je ocenjena kao „najpogodnija“, jer se nalazi na trasi prema Regionalnom centru i najbliža je Aleksandrovcu, opštini koja proizvodi najveću količinu čvrstog otpada od tri opštine koje bi koristile stanicu.
Nova deponija i porodične vinarije sa tradicijom dužom od sto godina
Fusnota na istoj stranici, međutim, otkriva detalj koji zaslužuje znatno više pažnje – broj parcele se ne poklapa sa engleskom verzijom Nacrta plana, zato što je nova lokacija predložena u međuvremenu. Koje je tačno javno preduzeće predložilo parcelu broj 1496 koja je u privatnom vlasništvu, koja je lokacija prethodno bila razmatrana, koliko je drugih mogućih lokacija bilo u igri i prema kojim kriterijumima su međusobno upoređivane, iz ovog dela dokumentacije se ne vidi. A pomenuta neažurna engleska verzija, nije ni dostupna na sajtu Grada Kruševca.
Da je reč o vinogradarskom kraju, autori Plana dobro znaju. Nekoliko desetina stranica ranije Donju Župu opisuju kao vinogradarsko područje koje zauzima oko 160 kvadratnih kilometara. Kada analiziraju privredu čitavog regiona, među njenim glavnim granama navode proizvodnju alkoholnih pića i vina, poljoprivredu i turizam. Sam Aleksandrovac, prema podacima koje koriste autori Plana, ima 795 registrovanih poljoprivrednika.
U vinogradima Gornje i Donje Zleginje danas posluje čitav niz porodičnih vinarija i podruma, među kojima ima proizvođača sa tradicijom dužom od jednog veka. Porodica Rajković svoju vinarsku tradiciju prati još od 19. veka, a njihova vina osvajala su priznanja na međunarodnim takmičenjima. U Gornjoj Zleginji nalazi se i Mali podrum Gajić, čiji vinograd potiče iz 1915. godine, kao i vinarije Rajković i Milovanović. U Donjoj Zleginji radi Podrum i vinogradi Botunjac, takođe nagrađivan proizvođač koji se bavi i autohtonim sortama.
Ako vlast ostvari ono što je naumila, iz Aleksandrovca, Blaca i Brusa će se u Gornju Zleginju svakog dana u proseku slivati skoro 44 tone otpada, koji će se u toj stanici pretovarati i sabijati u veće kontejnere, a zatim transportovati do Regionalnog centra za upravljanje otpadom u Kruševcu
Nagrade, višegeneracijska proizvodnja i stari zasadi jasno pokazuju da ovaj prostor već ima značajnu ekonomsku vrednost. Vino je proizvod kod kojeg je poreklo značajan podatak. Naziv kraja, vinograd, zemljište, tradicija i pejzaž deo su onoga što se prodaje zajedno sa sadržajem boce. Degustacije, posete podrumima i smeštaj koji pojedine vinarije nude gostima proširili su tu ekonomiju i na turizam, pa vinogradi danas donose prihod i kroz goste koji u Župu dolaze upravo zbog vina.
Međutim, analiza na osnovu koje je izabrana lokacija mnogo detaljnije obrađuje troškove transporta otpada nego ekonomsku vrednost prostora na koji bi stanica trebalo da dođe. Plan veoma precizno računa koliko košta transport tone otpada i na kojoj udaljenosti transfer postaje isplativ.
Za Aleksandrovac je prag rentabilnosti procenjen na približno 65 kilometara povratnog putovanja. Kako je povratna ruta do Regionalnog centra 86 kilometara, zaključak je da je transfer stanica ekonomski opravdana. Računica ide i dalje. Građevinski radovi na južnoj transfer stanici procenjeni su na 360.000 evra, oprema na 440.000 evra, dok bi sa transportnim kamionima ukupni kapitalni troškovi iznosili oko 1,2 miliona evra.
Kad sve računice padnu u vodu zbog manjih troškova transporta
Ovi proračuni obrazlažu zbog čega je transfer stanica ekonomski isplativa za tri opštine. Iz njih se, međutim, ne može zaključiti zbog čega je upravo parcela 1496 u Gornjoj Zleginji najbolje mesto za njenu izgradnju. U dokumentaciji koju sam analizirala nema uporedne analize vrednosti privrednih aktivnosti koje već postoje u neposrednom vinogradarskom području: vrednosti zasada i proizvodnje vina, investicija u vinarije i podrume, zaposlenosti, vinskog turizma ili potencijalnog uticaja novog objekta na tržišnu i reputacionu vrednost proizvoda čije je poreklo neposredno vezano za Župu. Drugim rečima, cena transporta otpada izračunata je do evra i kilometra. Procena potencijalnog konflikta sa postojećom vinskom ekonomijom nije vidljiva.
Izveštaj o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu regionalnog plana upravljanja otpadom pokazuje da njegovi autori, barem načelno, uticaj sistema upravljanja otpadom ne svode samo na pitanje zagađenja. Među oblastima koje treba razmatrati nalaze se vazduh, površinske i podzemne vode, zemljište, buka i pejzaž, ali i lokalno stanovništvo i njegov socio-ekonomski položaj.
Iz dokumentacije se ne vidi zbog čega je parcela u Gornjoj Zleginji „najbolje“ mesto za izgradnju stanice za pretovar otpada i kako će to uticati na vrednost postojećih vinograda, vinarija i podruma, vinski turizam, zaposlenost, pa i na tržišnu i reputacionu vrednost proizvoda poreklom iz Župe
U istom dokumentu navodi se i da procena uticaja konkretnih projekata treba da uzme u obzir moguće posledice po „tradicionalne navike i vrednosti lokalnog stanovništva“. U kraju u kojem je vinogradarstvo oblikovalo i privredu i identitet čitavih sela, teško je zamisliti očigledniji primer takve tradicionalne vrednosti.
Spor oko lokacije pritom ne dovodi u pitanje potrebu opština da urede upravljanje otpadom. Otpad postoji, opštine moraju njime da upravljaju, a savremeniji sistem njegovog prikupljanja i transporta može doneti značajne koristi za životnu sredinu čitavog regiona. Čak i dobro projektovana i potpuno bezbedna transfer stanica, međutim, mora negde da bude izgrađena, a upravo izbor tog „negde“ zahteva obrazloženje koje prevazilazi činjenicu da je određena parcela zgodno smeštena uz transportnu rutu.
Ako je parcela 1496 u Gornjoj Zleginji zaista najbolja od svih raspoloživih lokacija, odgovor bi trebalo da postoji u dokumentaciji: koje su alternative razmatrane, kako su vrednovane, kakva je namena okolnog zemljišta, koliko su udaljeni vinogradi, vinarije i kuće, kako je procenjen uticaj na poljoprivredu, pejzaž i turizam i da li su ljudi koji od tog prostora žive bili uključeni u donošenje odluke.
Župa nije prostor koji tek čeka da mu se pronađe ekonomska namena. Ona je već ima. Njeni vinogradi, vinarije i vina decenijama, a u pojedinim porodicama i vekovima, stvaraju proizvod čija vrednost počiva upravo na mestu sa kojeg potiče. Zato možda najvažnije pitanje u priči o parceli 1496 nije da li je Župi potrebna transfer stanica, već kako se dogodilo da je, među svim mestima na kojima je mogla da bude planirana, otpad dobio adresu među vinogradima.
