Sve do pada Francuske, juna 1940. britanski izveštači su morali svoje izveštaje da pišu u četiri kopije. Onda su ih kuriri nosili do štaba gde su ih čitali cenzori, a onda do francuskog Glavnog štaba, gde su ih čitali drugi cenzori. Ako je vest imala neku vrednost, ona je posle višestruke cenzure i dva dana puta uništena.
Bilo je gotovo nemoguće telefonom dobiti Pariz iz Londona. Francuzi su sa svoje strane imali jednostavan sistem kontrolisanja dopisnika. Izveštaji za štampu su se sastojali od zvaničnih vojnih saopštenja, koja su se najčešće svodila na „nemamo šta da saopštimo“ ili „vojska je provela nemirnu noć“.
Za razliku od Britanaca, Francuzi su imali jednostavan sistem kontrolisanja dopisnika. Izveštaji za štampu su se sastojali od zvaničnih vojnih saopštenja, koja su se najčešće svodila na „nemamo šta da saopštimo“ ili „vojska je provela nemirnu noć“
Za to vreme američki čitaoci, kako je to opisao časopis Forčen dobijali su „poluistinu, montirane informacije, zatrovanu statistiku, izmišljene priče, glasine i glasine glasina“. U američkim novinama su, na primer, francuske trupe svakog dana napredovale, da onda na kraju nedelje ne bi nigde stigle.
Američke redakcije više su se oslanjale na dopisnike iz Nemačke nego iz Francuske
Nije čudo što su se američke redakcije više oslanjale na dopisnike iz Nemačke da bi shvatile šta se zaista događa. Prvi razlog je bio što su sa njima lako mogli da stupe u kontakt. Dok je dopisniku Njurok tajmsa iz Pariza trebalo osam sati da pošalje telefonom izveštaj, njegov kolega iz Berlina mogao je preko Kopenhagena da pošalje izveštaj za četrdeset minuta. Zbog ovoga su neki izveštači zatražili od svojih redakcija da ih povuku. To je prvi uradio Bi-Bi-Si i vratio svog novinara Čarlsa Gardnera u London.
Situacija je u prvim mesecima rata za anglosaksonske novinare u Francuskoj bila takva da su ovaj rat nazvali „Dosadni rat“ (The Bore War). Povremeno su dobijali malo informacija za objavljivanje, a često nimalo. Čak i kad je bila neka vest, cenzori su je zabranjivali.
Dok je dopisniku Njurok tajmsa iz Pariza trebalo osam sati da pošalje telefonom izveštaj, njegov kolega iz Berlina mogao je preko Kopenhagena da pošalje izveštaj za četrdeset minuta. Zbog ovoga su neki izveštači zatražili od svojih redakcija da ih povuku. To je prvi uradio Bi-Bi-Si i vratio svog novinara Čarlsa Gardnera u London
Na drugoj strani fronta, nemačke PK čete su bile vrlo aktivne, mada je njihova uloga bila dosta drugačija od tradicionalnog ratnog izveštavanja. Osnovni cilj im je bio da utiču na dopisnike neutralnih zemalja i tako preko njih ostvare uticaj na moral neprijateljskih država, odnosno da se stvori iluzija kako je zapadni front nesavladiv i uverenje da Nemačka ne planira napad na tu stranu.
Da bi pokazali miroljubivu nameru prema tom delu fronta, PK timovi su postavili velike zvučnike okrenute prema francuskim trupama duž gornje Rajne i puštali francusku popularnu muziku. Postavili su i velike transparente na francuskom jeziku: „Francuski vojnici, mi imamo naređenje da ne pucamo na vas ukoliko nas ne napadate. Nemačka nema razloga da ratuje sa vama“.Alzaške trupe bacale su letke sa natpisima „Mi ratujemo protiv Britanije, našeg zajedničkog neprijatelja“.
Uvek je lakše izveštavati sa strane koja napreduje nego sa one koja se povlači
„Dosadni rat“ se završio u maju 1940. godine. Nemci su u naletu zauzeli Belgiju, Holandiju i Luksemburg i krenuli u okupaciju Francuske. Događaji su se tako brzo smenjivali da ih je bilo teško pratiti, a istovremeno su se i komunikacije raspale.
Sve u svemu, opet su bolje prolazili izveštači koji su bili na nemačkoj strani. Uvek je lakše izveštavati sa strane koja napreduje nego sa one koja se povlači. Nemci su dozvoljavali novinarima da budu u tenkovima tokom napredovanja kroz Francusku, da lete bombarderima, da skaču sa padobrancima, da marširaju sa pešadincima kroz napuštene gradove u Belgiji i severnoj Francuskoj. Kao što se moglo i očekivati, njihovi izveštaji su veličali vojnike Trećeg Rajha i njihovog lidera.
Da bi pokazali navodno miroljubivu nameru, nemački PK timovi su koristili velike zvučnike da francuskim trupama duž gornje Rajne puštaju francusku popularnu muziku, a Alzaške trupe su im bacale letke sa natpisima „Mi ratujemo protiv Britanije, našeg zajedničkog neprijatelja“
Britanski dopisnici koji su zbog cenzure napustili Francusku vratili su se na prvu vest da su Nemci krenuli u ofanzivu. Ovoga puta su imali dosta posla, i više nego što su želeli, ali su zato imali drugih problema. Zbog loših komunikacija nisu mogli da šalju svoje izveštaje, a drugi, još veći problem, bio je kako da ostanu živi.
Pošto su Francuzi još uvek držali Pariz sa okolinom, britansko Ministarstvo rata je dozvolilo manjem kontingentu novinara (njih 14) da odatle izveštavaju, ali kad je Pariz pao, ponovo je nastala panika. Dok se jedna od najvećih priča rata, kapitulacija Francuske, dešavala ispred njih, oni o tome nisu mogli da izveste, jer nije bilo komunikacija.
Povukli su se prema Bordou odakle su evakuisani brodom za Britaniju. Radio Bi-Bi-Si je objavio: „Nemačke trupe su rano jutros umarširale u Pariz pošto su se francuska i saveznička vojska povukle. Neprijateljske snage nisu naišle na otpor u glavnom gradu koji je juče francuski vojni guverner general Hering proglasio `otvorenim gradom`. Francuske trupe su se povukle da bi se izbegle borbe i rušenje Pariza. Oni veruju da će uspostaviti novu liniju odbrane južno od grada. Nemci su ubrzo po ulasku u grad prodefilovali od Trijumfalne kapije duž Jelisejskih polja do trga Konkord.“
Blef zbog koga je američkog novinara Gestapo hteo da optuži za špijunažu
Potpisivanju kapitulacije Francuske blizu Kompjenja, na severu zemlje, prisustvovao je i američki radijski novinar Ci-Bi-Esa Vilijam Lorens Šajrer. Hitler je tražio da se to obavi na istom mestu gde je Nemačka potpisala kapitulaciju 1918. godine, u kupeu starog voza, s tim što su sada uloge zamenjene.
Šajrer, koji je bio udaljen 15 metara od vagona, ovako je opisao čin kapitulacije: „Sada je 3.15 posle podne. Gledamo kroz prašnjavi prozor istorijskog vagona šta se unutra događa. Hitler i ostali nemački oficiri ustali su kad su Francuzi ušli u kupe. Videli smo da ih je Hitler pozdravio nacističkim pozdravom, podignutom rukom, dok su oficiri pozdravili vojnički; isto su uradili i Francuzi… Hitler, koliko smo mogli da vidimo kroz prozor, nije ništa rekao. Klimnuo je glavom generalu Kajtelu, nameštajući mu papir, i on je počeo da čita. Čitao je preambulu nemačkih uslova za kapitulaciju. Francuzima koji su bili prisutni lica su bila kao od mermera…“
Posle potpisivanja kapitulacije Šajreru je bilo dozvoljeno da radio vezom iz kamiona za komunikaciju za Berlin pošalje izveštaj koji će prvo biti snimljen, preslušan a potom emitovan, ali tek posle nemačkog zvaničnog saopštenja. Dopisnik Si-Bi-Esa, svestan situacije i informacije kojom raspolaže, nije odoleo izazovu. Odvažio se i, nadajući se da će blef uspeti, umesto Berlin nazvao je direktno studio Si-Bi-Esa u Njujorku. Kada je inženjer u Berlinu čuo da Šajrer zove Ameriku, pretpostavio je da on za to ima dozvolu. Umesto da njegov izveštaj snimi, on ga je usmerio na kratkotalasni predajnik. Kada su u Si-Bi-Esu čuli Šajrerov glas, pustili su ga u etar. Narednih šest sati to je bila jedina vest u svetu, kapitulacija Francuske. Zato su sledećeg dana svi strani dopisnici, po naredbi firera, morali da se vrate u Berlin.
Šajrera je ubrzo nacistička vlada počela da pritiska da svojoj redakciji šalje izveštaje za koje je znao da su nepotpuni ili netačni. Dopisnički status mu je postao ugrožen a posebno kada je saznao da mu Gestapo gradi slučaj špijunaže što je podrazumevalo smrtnu kaznu. Uspeo je da napusti Nemačku u decembru 1940. Vratio se 1945. da pokrije Nirnberški proces za ratne zločine.
