Ako bi neko dokazivao da se vreme sastoji od niza intervala, to bi mogao slikovito da dočara primerom Trga republike poslednjih godina:
- najavljena rekonstrukcija (2016)
- početak radova (avgust 2018)
- otvaranje trga (2019)
- vađenje, okretanje i preslaganje kocki (2019–2020)
- propadanje kocki → uklanjanje kocki → asfaltiranje (2023–2024)
- uvođenje kružnog toka (2025)
- postavljanje Beogradskog sata (22. februar 2026)
- prvi kvar sata (28. februar 2026)
- popravka (9–10. mart 2026)
- novi kvar (12. mart 2026).
Drugim rečima, deset godina rekonstrukcije trga dokazalo bi da se sve kontinuirano, pa tako i vreme, može podeliti na bezbroj isečaka, što na Trgu republike ima opipljiv oblik. I da, kako je podučavao Aristotel u vrtu Liceja, kontinuum može biti beskonačno deljiv, ali da uopšte ne mora biti struktuiran. Što se jednog od intervala tiče, gradski urbanista Marko Stojčić je izjavio: „Nakon detaljne analize koja je trajala sedam dana, proizvođač nas je obavestio da je u pitanju mehaničko oštećenje nastalo usled delovanja vode pod visokim pritiskom.“
Pokazalo se da je sat stao jer ga je ekipa JKP „Gradska čistoća“ oprala vodom. Udar moćnog vodenog mlaza kroz otvor za kondenzaciju oštetio je ranjivi mehanizam.
U istoriji filozofije se nije razmišljalo o mogućnosti da revnost komunalne službe obustavi merenje vremena. Ali su događaji na Trgu republike ubrzo svrstani među one koji tragično lome istorijsko vreme: poplave, zemljotrese, požare, hemijske akcidente ili ratno stanje. Samo dva dana po povratku kazaljki u pogon, sat se ponovo pokvario, zbog čega se morao oglasiti gradski sekretar za poslove odbrane, vanrednih situacija i koordinaciju: „Momenat kad je montirano sva četiri lica sata, utvrđeno je da je juče, između 13 i 15 časova došlo do nekoliko sinhronizacija sata koje su bile neplanske.“
Inače, oko svakog časovnika, pa i glavnog beogradskog, ukrštaju se univerzalno, urbano, istorijsko i egzistencijalno vreme. Gore, u ledenoj vaseljeni, planete kruže precizno. Iz tog reda nastalo je univerzalno, satno vreme pa se časovnici upravljaju po modelu kretanja zvezda – velikog kosmičkog časovnika.
Drugo je ono urbano. Ovde na Zemlji satovi uređuju zajednički ritam gradova: radno vreme, polaske, sastanke, trajanje poslova… Pomažu i da se utvrdi razlika između ranije i kasnije. Recimo: pre i posle rekonstrukcije trga, pre i posle pokradenih izbora, pre i posle varvara. Aristotel je vreme razumeo kao meru kretanja između ranije i kasnije. Od Njutnovog shvatanja vremena kao apsolutnog toka svemira do Ajnštajnovog prostor-vremena menjala se njegova slika, ali ne i potreba da se događaji u vremenu rasporede u red. Moglo bi se reći da satovi ne mere samo vreme – već pomažu da se snađemo u vrtlogu događaja. Ako reda nema, sat može imati brojčanik i kazaljke, ali je suvišan.
Filozofi vremena podsećaju da vreme samo po sebi nema smer. Ali ima tok. A dalji tok s tog mesta pokazao se kao kontinuitet katastrofe: ratovi, raspad države, porazi, izbeglištvo, sankcije, bombardovanje, ubistvo premijera, zarobljavanje države, rasprodaja zemlje, osiromašenje društva, uporedo i sunovrat Beograda
Kakav red postoji u rekonstrukciji Trga republike – postavljanje, prevrtanje, propadanje, preslaganje, uklanjanje kocki, asfaltiranje, ograđivanje saksijicama i mobiljkicama, pa kružni tok – složeno je pitanje. No bez sumnje, Beogradski sat je podignut s namerom da se haos okonča momentom smisla. Da se jednim sladunjavim znakom „reda i rada” i lažne brige za građane zašećeri višegodišnja gorčina rekonstrukcije trga. Filozofi takođe rado govore o topologiji vremena koje obično zamišljamo kao liniju od prošlosti ka budućnosti. Ali moguće su i druge strukture: grananja, paralelni tokovi, pa čak i zatvorene petlje.
Kružni tok sa satom na Trgu republike najpre deluje kao jedna takva struktura. Već 11. marta 2026. jedna kazaljka vrtela se ludačkom brzinom dokazujući da je reč o petlji u kojoj se sve okreće, ali se nikuda ne stiže. „Verujem da će sat postati novi simbol centra grada i da ćemo svi moći da budemo ponosni na njega“, rekao je gradonačelnik Aleksandar Šapić. 20. februara 2026.
Da bi nešto postalo simbol neophodan je još jedan sloj vremena – istorijsko vreme.
Ovde se, međutim, vreme dramatično lomi, raspada i jedva sastavlja, često vraća unazad, te nije jasno da li je prošlost sadašnjost, a budućnost zagarantovana prošlost. Beogradski sat, recimo, stoji tačno na mestu gde je počeo lom ovdašnjeg prostor-vremena. Na Trgu republike dogodio se 9. mart 1991. – trenutak kada se istorija naglo zgusnula i otvorila mogućnost promene. Trideset pet godina kasnije vreme kao da nije proteklo, vlast je suštinski ista, a 9. mart je ostao nedokončan da postane prošlost – i nemoćan da pokrene budućnost. Ne našavši smisleni oslonac u poretku srpske istorije, taj događaj je zarobljen u vremenskoj petlji Trga republike.
Filozofi vremena podsećaju da vreme samo po sebi nema smer. Ali ima tok. A dalji tok s tog mesta pokazao se kao kontinuitet katastrofe: ratovi, raspad države, porazi, izbeglištvo, sankcije, bombardovanje, ubistvo premijera, zarobljavanje države, rasprodaja zemlje, osiromašenje društva, uporedo i sunovrat Beograda.
Kazaljke Beogradskog sata pokušavaju da rade. Ali nikako da kucne pravi čas. Postoje gradovi sporog protoka vremena – gradovi odmora i zabave. Postoje gradovi luka, fabrika, banaka i trgovine – gde vreme ubrzano kuca. Beograd je nešto treće. Grad poslednjih otkucaja.
Valter Benjamin je jednom zapisao da istorija možda i nije napredovanje, nego „jedna jedina katastrofa koja stalno gomila ruševine“. Podsetio je i na neobičan prizor iz julske revolucije 1830. u Parizu: pobunjenici su pucali u javne satove na tornjevima kako bi zaustavili vreme starog poretka. Jer satovi su simbol homogenog, kontinuiranog vremena koje revolucija pokušava da prekine pucnjem.
U Parizu su revolucionari pucali u satove. U Beogradu ih šmrkovima brižljivo pere JKP „Gradska čistoća“. Postoji, međutim, i treće vreme: egzistencijalno. Najvidljivije je u gradovima-čekaonicama. Čeka se autobus, penzija, posao, stan, operacija. Čeka se razum da pomiri i ujedini rasute snage otpora ohlokratiji – vladavini ološa, koju ko zna iz kakve pristojnosti nazivamo autokratijom. Egzistencijalno vreme za svakoga kuca posebno, a njegova mera je teskoba čekanja. Satovi mogu izmeriti trajanje izgubljenog vremena, ali ne i beskonačnost čekanja. Ni prebrojati nagomilane ruševine. Tek kada se pojedinačna vremena poklope, nastaće preokret, i većina, u istom času, odsviraće kraj.
Kazaljke Beogradskog sata pokušavaju da rade. Ali nikako da kucne pravi čas. Postoje gradovi sporog protoka vremena – gradovi odmora i zabave. Postoje gradovi luka, fabrika, banaka i trgovine – gde vreme ubrzano kuca.
Beograd je nešto treće. Grad poslednjih otkucaja.
