Sve je drugačije izgledalo kada je postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije počeo 2014. Do prodora u istrazi dolazi nakon formiranja Komisije i kada je zatim početkom januara 2014. dao iskaz Milorad Ulemek Legija, koji služi i dalje kaznu za više političkih ubistava kao komandant Jedinice za specijalne operacije pri RDB-u. On opisuje kako i gde je šef RDB-a Radomir Marković od njega najpre tražio da ubije Ćuruviju, a zatim mu rekao da su to uradili Romić i Kurak. Ulemek je ispričao i da mu je Marković iz zatvora 2002. poslao pouku da se ubiju Romić i Kurak kao nezgodni svedoci, ali da je od toga odustao nakon razgovora sa njima. Njegove reči potvrdila su braća Miloš i Aleksandar Simović osuđeni kao pripadnici zemunskog klana. I ranije su svedoci saradnici protiv zemunskog klana, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, svedočili da se pripremalo ubistvo Romića i Kuraka, ali da se od toga odustalo.
Ključni materijalni dokaz bila je analiza baznih stanica mobilne telefonije. Ona je pokazivala da su Kurak i Romić u vreme ubistva bili na licu mesta, u Svetogorskoj 35, ispred ulaza u zgradu u kojoj je Ćuruvija živeo i gde je ubijen, kao i da su pre i posle ubistva komunicirali sa Radonjićem. Ova analiza negirala je odbrane optuženih, koji su tvrdili da su u vreme ubistva bili na drugim mestima. Važan dokaz bio je i dosije RDB „Ćuran“, otkriven posle petooktobarskih promena. On je pokazivao da je Ćuruvija bio stalno praćen, da je Radonjić tražio da ga izveštavaju o svakom njegovom kretanju i da je neposredno pre ubistva naredio prekid pratnje. U pravnoj državi, ovakva kombinacija svedočenja i materijalnih dokaza morala bi da bude okosnica jasnog sudskog epiloga. U postupku za ubistvo Ćuruvije, ona je postala predmet proceduralnog razvlačenja i relativizovanja. Bilo je još dokaza koje su sudovi ignorisali. Veće posebnog odeljenja za organizovani kriminal koje je sudilo prvostepeno odbilo je da u dokaze uvrsti iskaze 27 pripadnika Odeljenja pratnje RDB-a koji su pratili Ćuruviju pre ubistva.
Sud odbijao da razmotri niz dokaza
Ti ljudi su ranije detaljno, uz neke veoma inkriminišuće tvrdnje za optužene, opisivali šta se dešavalo. Na suđenju su neki od njih počeli da pate od amnezije. Sud je protumačio da su njihovi iskazi u RDB-u obaveštenja prikupljena od građana i da ne mogu biti dokaz. Advokat porodice Ćuruvija, Slobodan Ružić, insistirao je da se radi o službenim dokumentima, ali sud to nije prihvatio. Nisu uvrštena ni priznanja Radomira Markovića iz postupka pred istim sudom korišćena kao dokazi za pravosnažnu osuđujuću presudu za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Malrković je u tim istragama rekao da je Milošević naredio ubistva političkih protivnika. Nije prihvaćena ni pravosnažna osuđujuća presuda u kojoj je taj iskaz bio uvršten kao dokaz. Međutim, to tom Veću Posebnog odeljenja Višeg suda nije smetalo da izrekne dve osuđujuće presude za četvoricu optuženih sa jednim neobičnim detaljem u obe presude – da je Ćuruviju navodno ubila i nepoznata treća osoba osim saizvršioca Romića i Kurka.
Poseban problem je bilo što je iz dokaza svo vreme izostavljana medijska priprema ubistva Ćuruvije. Tužilac je u žalbi Apelacionom sudu naglasio da je Veće Posebnog odeljenja Višeg suda u presudi prihvatilo kao činjenicu laži da je Ćuruvija tražio bombardovanje i da je odbio da u dokaznom postupku razmotri medijsku pripremu ubistva
Prvu presudu je poništio Apelacioni sud, a nakon druge je doneo konačnu oslobađajuću. Ovakvo postupanje sa dokazima predstavlja suštinski problem za ocenu Poglavlja 23. Formalno, postupak je vođen. Suštinski, sud je odbijao da razmotri niz dokaza koji su mogli da osvetle kontekst i mehanizam ubistva. Ishod tog postupka pokazuje da Srbija nije položila test koje nameće Poglavlje 23. Ne zato što dokaza nije bilo, već zato što sistem ne funkcioniše. Poseban problem je bilo što je iz dokaza svo vreme izostavljana medijska priprema ubistva Ćuruvije. Tužilac je u žalbi Apelacionom sudu naglasio da je Veće Posebnog odeljenja Višeg suda u presudi prihvatilo kao činjenicu laži da je Ćuruvija tražio bombardovanje i da je odbio da u dokaznom postupku razmotri medijsku pripremu ubistva.
To je posebno važno jer se ubistvo Ćuruvije ne može razumeti izvan medijskog i političkog konteksta u kojem je prethodno označen kao neprijatelj i izdajnik. Isti izvođač radova, Đorđe Martić, koji je aprila 1999. bio urednik Politike ekspres, gde je po naredbi Mirjane Marković objavljen sraman tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, napisao je 20 godina kasnije u Ilustrovanoj politici sličan tekst. U tekstu iz 2019. godine i u časopisu pod kontrolom Vučićevog režima naveo je da su optuženi zapravo žrtve propagande NATO-a. Takva javna relativizacija dodatno je produžila logiku iz devedesetih: umesto da se govori o ubijenom novinaru i odgovornosti države, fokus se premešta na navodnu nevinost optuženih i geopolitičke konstrukcije.
Apsurdi i posle oslobađajuće presude
Takođe, Vučić koji je Ćuruviju vređao i govorio kako će mu se osvetiti, pa je kratko bio promoter istrage njegovog ubistva, sada se na isti način govori o nezavisnim i profesionalnim novinarima. Za Poglavlje 23, sloboda medija nije samo pitanje današnjih pritisaka na novinare, već i sposobnosti države da procesuira zločine nad novinarima iz prošlosti i da jasno osudi propagandni okvir koji je prethodio nasilju. Srbija je po oba pitanja u slobodnom padu. I završetak postupka bio je neobičan. Apelacioni sud je aprila 2023. doneo oslobađajuću presudu, ali je ona objavljena tek februara 2024. godine. U tom veću bila je i sudija Dušanka Đorđević, koja je zajedno sa suprugom, advokatom Aleksandrom Đorđevićem, nekadašnjim funkcionerom RDB-a i saradnikom sada bivših optuženih za ubistvo Ćuruvije, tužila novinarsku istraživačku redakciju KRIK.
U kontekstu Poglavlja 23, to je poraz ne samo pravosuđa, već i sistema zaštite osnovnih prava. Postupka za ubistvo Ćuruvije pokazuje da Srbija ne ispunjava ključne zahteve Poglavlja 23. Prvo, nezavisnost pravosuđa ostaje dovedena u pitanje. Postupak je od početka bio politički najavljen, korišćen u predizbornom trenutku i vođen u atmosferi u kojoj su političke i bezbednosne strukture iz prošlosti ponovo bile prisutne u javnom i institucionalnom prostoru
Tužili su KRIK, koji je među najnagrađivanijim redakcijama u Srbiji, zbog objavljivanja javno dostupnih podataka o njenoj karijeri i imovini. U tužbi su tražili zabranu rada i zatvorske kazne za novinare. Ovaj detalj otvara dodatno pitanje poverenja u sudsku nepristrasnost i odnos pravosuđa prema istraživačkim medijima. Kada sudija u predmetu ubistva novinara istovremeno vodi postupak protiv novinara tražeći drastične mere, javnost ima pravo da se pita o senzibilitetu pravosuđa za slobodu medija. Tu nije kraj apsurdima koji su se nastavili i posle oslobađajuće presude. U prostoru oko „Ćacilenda“ (gde su se skupljale pristalice Vučića 15. marta 2024, kada je održan i najveći protest u Srbiji i to protiv aktuelnog predsednika i njegove vlasti, viđen je Miroslav Kurak, koji je bio u bekstvu dok oslobađajuća presuda nije objavljena.
Nakon oslobađajuće presude, koja po zakonu ne može biti promenjena ni posle odluke Vrhovnog suda, optuženi su postali tužioci. Radonjić, Romić i Kurak su tužili Fondaciju „Slavko Ćuruvija“, koju su osnovala deca ubijenog novinara. Kurak je zapravo prvi put posle višegodišnjeg bekstva ušao u sud kao tužilac dece novinara za čije ubistvo je bio optužen. U kontekstu Poglavlja 23, to je poraz ne samo pravosuđa, već i sistema zaštite osnovnih prava. Postupka za ubistvo Ćuruvije pokazuje da Srbija ne ispunjava ključne zahteve Poglavlja 23. Prvo, nezavisnost pravosuđa ostaje dovedena u pitanje. Postupak je od početka bio politički najavljen, korišćen u predizbornom trenutku i vođen u atmosferi u kojoj su političke i bezbednosne strukture iz prošlosti ponovo bile prisutne u javnom i institucionalnom prostoru.
Bez krivičnog pravnog epiloga
Drugo, efikasnost pravosuđa nije ostvarena. Postupak je trajao godinama, presuda je objavljena sa velikim zakašnjenjem, a konačni epilog nije doneo odgovornost za ubistvo novinara. Treće, zaštita svedoka i istražitelja nije funkcionisala. Pretnje nisu procesuirane, svedoci su govorili o strahu, neki su menjali iskaze, a država nije pokazala sposobnost da zaštiti one koji su radili na slučaju. Četvrto, postupanje sa dokazima ukazuje na selektivnost. Analiza baznih stanica, iskazi pripadnika RDB-a, priznanja iz drugih postupaka i dokumenti službe ili su osporavani, ili nisu prihvaćeni, ili su zanemareni. Peto, sloboda medija nije zaštićena ni simbolički ni pravno.
U 2025. godini prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije dostignut je rekord 113 stvarnih napada i 124 ozbiljnih pretnji upućenih novinarima, a čini se da će ove 2026. godine opet biti premašen
Ubistvo novinara ostalo je bez krivičnog pravnog epiloga, a medijska priprema zločina nije uopšte bila predmet sudskog razmatranja. Od 2014. godine do danas Srbija u ovom postupku za ubistvo Slavka Ćuruvije nije pokazala približavanje standardima Poglavlja 23. Naprotiv, pokazala je koliko se konstantno udaljava od tih standarda. Ne samo da porodica Ćuruvija i srpsko društvo nisu dočekali pravdu nego su postali svedoci da Srbija sve više liči na državu kakva je bila devedesetih godina, kada je ubijen novinar. To govore i podaci o velikom porastu pretnji i fizičkih napada na novinare. U 2025. godini prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije dostignut je rekord 113 stvarnih napada i 124 ozbiljnih pretnji upućenih novinarima, a čini se da će ove 2026. godine opet biti premašen.
Ova publikacija je deo projekta „Svetioničari” koji realizuje Nacionalna koalicija za decentralizaciju, uz podršku Švedske u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije EU – Europe ASAP”. Stavovi i mišljenja autora publikacije ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
